Drago Boroja: čovek sa 387 maratona i ultri

Počinjemo seriju, Asovi, gde su i šta rade? Prvi na listi je:

Drago Boroja je 2.5 puta obtrčao Zemljinu kuglu, bio je rekorder u trčanju na 24h, aktuelni je rekorder po broju maratona i ultramaratona, a trčanje ga odvelo u “emigraciju”. Kako izgleda jedan nadasve uzbudljiv trkački život prenosimo vam u intervjuu:

Drago, koliko ste već dugo u trčanju? Kako je to krenulo? Kako je to tada izgledalo?

Moji počeci trčanja su skoro u stilu – probudio sam se jednog dana i rekao sam sebi, ja počinjem sa trčanjem. Ustvari, to se desilo davne 1985. u Zagrebu, pred izlogom jedne turističke firme, čitajući plakat Plitvičkog maratona, shvatio sam da je to nešto, na šta sam čekao ceo život.

Naime, već dugi period sam planirao da vidim te predele Plitvičkih jezera, gde su onomad snimani vestern filmovi o Vinetu i Old Šeterhendu, a sa druge strane, sve vreme je u meni tinjala ona priča sa časova istorije o podvigu Grčkog ratnika Filipidesa, koji je pod punom ratnom opremom pretrčao 40-tak kilometara od Maratonskog polja Atine, da bi javio vest o pobedi nad Persijancima.

Jednostavno, morao sam proveriti, da li sam ja u stanju da to uradim.  U naredna 3 meseca sam pretrčao u treninzima 520 km, i totalno neiskusan, uz neviđenu golgotu, totalno kolapsiran, nekako sam uspeo da završim trku za 4:00:19, ali sam sebi rekao: Nikad više!!

I šta je dalje bilo?

Drago BorojeMudra izreka kaže, „Nikad ne reci nikad”, i zaista, nakon dve godine, u štampi sam pročitao najavu trke u Sremskoj Mitrovici i to me je definitivno vratilo na trkačke staze.  Dva meseca nakon te trke ponovo sam otišao na Plitvice, i mada ponovo nedovoljno pripremljen, ipak sam poboljšao vreme za 15 minuta.

Možda najvažnije je bilo to, da sam tamo kupio nekoliko prethodnih izdanja časopisa “Maratonac”, u kojima sam tek tada počeo da otkrivam kompleksnu stranu trčanja. Ubrzo nakon toga sam i upoznao našeg čuvenog atletičara Tomu Aškovića, sedmostrukog državnog prvaka u maratonu, i zahvaljujući njemu spoznao sam okvire racionalnog treninga.

Kasnije sam se i pridružio grupi trkača iz Novog Sada, Čole, Šale, Zoki 1, Zoki 2, Sloba, Danilo i još nekolicina nestalnih, i kroz 3-4 zajednička treninga nedeljno, koje smo obično “analitički” isplanirali uz obavezno pivo nakon nekog od prethodnih treninga, zaista smo solidno napredovali. Najčešće smo imali zacrtan plan, i znalo se nedeljom dužina 25-32 km, utorkom deonice, npr. 7x1km, ili 4x2km, sredom poludužina 15-20 km, četvrtkom  10-15 km tempa, a ostali dani po izboru.

Po mom mišljenju, to je pozitivna strana zajedničkih treninga, jednostavno ideš na trening i ne opterećuješ se time, da li ćeš danas imati takav ili onakav trening.

Koji su vaši najveći uspesi?

  • U Beogradu 2000. g. prvo mesto u trci na 24 časa sa 210 km, što je bio rekord Srbije sve do 2013.
  • na Fruškogorskom ultramaratonu 2000. podelio prvo mesto u trci na 101 km u vremenu 12:45:00
  • dva puta drugi u Beogradu 1996. i 1999.  u trkama na 12 sati sa 120 i 116 km
  • dva puta treći na Paliću 1993. i 1994 u trkama na 12 sati sa 142 i 135 km
  • prvo mesto na 50 km u Pustameđeru u Mađarskoj 1993 sa vremenom 4:01:20
  • dva puta peti u Segedinu 1993. i 1994. u trčanju na 12 sati sa 128 i 128 km
  • dva puta treći u trci Sombor- Bezdan, 27 km, 1990. i 1991, u vremenima 1:52:34 i 1:54:14
  • šesti na čuvenom maratonu u Segedinu 1990. sa 2:51:25
  • osmi na prvom maratonu u Novom Sadu 1993. sa 2:47:47

Verovatno neće zvučiti uverljivo, ako dodam da nisam u trkama jurio plasman, ali izazov i motivacija su mi uvek bili poboljčanje ličnog rekorda, i večita težnja da se dosegnu svoje krajnje mogućnosti.

Koja bi bila vaša 3 najlepša  i najdragocenija momenta u trčanju?

Teško je izdvojiti iz mnoštva lepih događanja nešto što je izuzetnije. O mnogima od njih sam preneo utiske u člancima na sajtu kluba100maratona.  Za mene je svaka trka, pogotovo maratonska, doživljaj za sebe. Ipak, trka na 12 sati na Paliću novembra 1993. verovatno mi je najdraža. U toj trci sam ne samo bio bolji od nekoliko čuvenih mađarskih, a i naših ultramaratonaca, već sam pre svega pobedio samog sebe, disciplinovanošću, upornošću, posvećenosti trci. Zauzeo sam treće mesto u generalnom poredku, iskusni ultramartonci Zorana Janković i Zoran Vasić su bili bolji. Verujem da u skorašnjoj budućnosti neće biti ostvarena takva tri dobra rezultata u jednoj trci (147, 144, i mojih 142 km). To je bio jedan od mojih 3-4 ultramaratona gde sam zaista trčao svih 12 sati u prosečnom tempu 5:04. Koliko se sećam, prvi prolazni maraton sam imao za nekih 3:15, drugi za 3:25, treći za 3:40, a verovatno mi je lični rekord u trci na 100 km, upravo prolazni na stotom, koji je bio 7:58. Nažalost, to nije zvanično nigde evidentirano, tako da mi se ipak u ličnim rekordima vodi onaj iz 1995.sa Palića,08:24:43.

Verovatno druga najdraža trka je bila ona u Somboru 1990. u trci na 27 km, kada sam prvi put bio bronzani na pobedničkom podijumu. A za treće, nominujem činjenicu, da sam, kao i Drago Knežević, pretrčao sva 24 dosadašnja maratona u Podgorici, za šta smo Drago i ja imali prijem kod gradonačelnika Podgorice.

Još bih ovde dodao i najneobičniji maraton u gradu Prievica u Slovačkoj. Maraton sa najkraćom sertifikovanom stazom (311 krugova >po 135.70 metara, duž hodnika jedne savremene osnovne škole. Hodnici su u obliku pravougaonika, dva su širine 2m, a dva nekih 5m, i u njima su oformljene krivine. Bilo je to nešto posebno, napolju -10 C, u hodnicima +17-18 C. Svakih pola sata bila je promena smera trčanja. Šira reportaža, ne samo sa te trke, može se pročitati na sajtu Kluba100maratona.

Šta je to što trčanje daje čoveku? Šta je vama dalo, a šta primećujete da daje drugima?

Napisane su brojne knjige, doktorati na temu šta trčanje daje čoveku. Dovoljno je samo reći ovo uprošćenje, trčanjem sasvim sigurno obezbeđujemo bolje zdravlje. Trčanje daje vitalnost, osečaj zadovoljstva i ispunjenjenosti  sobom, trčanje daje nam relaks, a to dalje pomaže u savlađavanju svakodnevnih stresova. Trčanje jednostavno nam daje slobodu. Trčanje je jedan veliki izazov, u trčanju nam stalno rastu apetiti, u smislu boljih vremena, većih dužina, atraktivnijih trka, boljih plasmana,

Meni je zaista puno, puno dalo. Evo malutki primer, za prvih 25 godina rada u fabrici, nisam imao nijedan, apsolutno nijedan dan bolovanja. Ovde moram da dodam jedan frapantan podatak, koji sam nedavno pročitao na našoj internet štampi. Naime, u jednoj školi na časovima fizičkog vaspitanja napravljena je provera fizičke spremnosti na osnovu  testa iz 1980. Od 200 đaka samo 4 su dobili ocenu dobar. Ne želim ni da pomislim šta nas čeka u narednim decenijama. Bez obzira na tehnološki napredam civilazacije, čovek ne prestaje biti biološko biće, i mora biti fizički aktivan, samo funkcija razvija organizam. Neaktivnost jednostavno uspavljuje prirodne odbrambene moći.

Zaista sam upoznao mnogo trkača koji su preporodili svoj život trčanjem. Bilo je nekoliko bivših alkoholičara i narkomana, a specifičan je izvesni Poljak, Stawski Jurek, koji je uvek i svuda naglašavao da je nekad bio ALKOholičar, a sad je TRKOholičar. Bio sam i na maratonu u gradu Čenstohova, koji organizuju lečeni narkomani. Ovde u Poljskoj, rudari imaju beneficiran radni staž, i puno njih odlazi u penziju sa 43-45 godina života. Mnogi od njih su našli sebe i novi smisao i kvalitet života, upravo u trčanju.

Sada živite u Poljskoj, otkud to?

Malo pre, u odgovoru na pitanje šta nam daje trčanje nabrojao sam neke od značajnijih benefita. U mom slučaju, trčanje mi je darovalo još nešto izuzetnije i romantičnije.

Naime, 2003. godine na maratonu u Novom Sadu, upoznao sam poljsku maratonku i ultramaratonku Bernadetu Naležnjak. Posle višemesečnog dopisivanja, počeli smo sa uzajamnim posećivanjima i zajedničkim odlascima na trke, i to je tako trajalo sve do 2012. godine, kad sam video da fabrika ide u bankrot, i tada smo rešili da počnemo zajednički život.

Benja, kako od milja je zovu u Poljskoj, je jedna zaista izuzetna žena, psiholog, sudski veštak. Zanimljivo je da je počela sa trčanjem, sasvim slučajno, u svojoj 40 godini života, i skoro neverovatno sa koliko malo treninga, zbog zauzetosti i obaveza, je ostvarila mnoštvo dobrih trka. Preko celog jednog zida sobi dužine 4m na polici su pehari, a ispod su okačene medalje. Ima 27 maratona i 8 ultra i stotine kraćih trka.

 

Romansa i trčanje

Šta nam možete reći o trčanju u Poljskoj?

U Poljskoj je trčanje na zavidnom nivou. Kalendar trka je zaista impozantan, godišnje se održava preko 3000 raznih trka, dakle svakog vikenda prosečno 60 trka. Prošle godine je održano skoro 60 maratona i 40 ultra.

Na onim najvažnijim u Varšavi, Poznanju, Vroclavu, Krakovu, Lođu, Katovicama, Gdanjsku itd. broj učesnika je i do osam hiljada. Karakteristično je u Poljskoj da na većini trka ima tombola, sa vrednim nagradama, na nekim maratonima to je automobil.

Nezamislivo je da nema proglašenja najboljih u veteranskim kategorijama, i ne retko to su vredne novčane magrade. U gradu Tihi, u kojem živim ima nekoliko amaterskih klubova, naš  je najveći sa skoro 100 članova.

Imamo rangiranje prema bodovima sakupljenih na unapred naznačenim trkama, ali i sa klubske lige, u kojoj svako kolo obično organizuje nekoliko  članova kluba uz obavezni roštilj, ili gulaš,druge prateće đakonije, i naravno pivo.

U našem klubu koji ima simbolični naziv “40-latek”, tj. 40-godišnjak, to je već nepisano pravilo, da svako ko navršava 40, 50, 60, pa i 70 godina je u obavezi da, kako oni kažu, “postawi”, tj. časti. Još da dodam, da sam na trkama u Poljskoj istinski trkački ambasador Srbije, a na čuvenom Festivalu trčanja  u gradu Krinjica na jugo-istoku Poljske, baš i Ambasador, tj. promoter te manifestacije, u kojoj se  u toku tri dana održava preko 20 raznih trka, od trke na 1 km preko polumaratona, maratona do planinskih 100 km.

Poseban izazov za najizdržljivije je tzv. IRONRUN, devet trka za tri dana. Zaista toplo preporučujem ovu manifestaciju, i stojim na raspolaganju svim zainteresovanim, preko mene, kao Ambasadora Festivala, ostvaruje se popust u startnini.


Autor ste Kluba maratona 100. Šta je to?

Klub 100 maratona je neformalno udruženje maratonaca koji imaju na “računu”, tj. istrčanih 100 i više maratona i ultramaratona. Po uzoru na ostale slične klubove širom sveta, krug članova je proširen sa tzv, pripravnicima, tj. onima koji imaju bar 50 maratona.

Trenutno na našoj listi kluba 100 ima 13 punopravnih  članova, a to su; moja malenkost sa ukupno 387 maratona i ultra, zatim Knežević Drago 195, Mićić Srećko 191, Todorović Nedeljko, meterolog, 167, Ćurulić Vojislav 158, Janoši Elvira 152, Stojanović Srđan 138, Dobrijević Đuro 135, Janković Zoran 134, Milanović Zarija 123, Ranđelović Miroslav 121, Ćirić Dragan 119, i Filipović Dragiša 100. Pripravnika ima još 19.

Koji je cilj udruženja?

U ovoj fazi Udruženje još nije zvanično registrovano, dakle nemamo statut i slično, ali smo po uzoru na neke druge klubove uveli uvodna pravila za verifikaciju maratonske ili ultramaratonske trke. Nekako su nam uzor bili slovački i nemački pravilnik, u kojima se npr, višednevne ultramaratonske trke vode kao pojedinačne trke za svaki dan.

Naknadno sam u prepiskama sa svim drugim udruženjima za koje sam znao,  otkrio da se takve višednevne trke vode normalno kao jedna jedinstvena trka, i to ćemo uskoro promeniti u našem pravilniku.

Detaljnije o klubu, članovima kluba, koga interesuje može pogledati na sajtu

Osim toga tamo se mogu videti, kako za žene tako i za muške,  zanimljive rang liste u maratonu, i nekim ultra disciplinama, trke na 6, 12 i 24 časa, kao i na 50 i 100 km. Te liste su formirane na osnovu podataka iz moje arhive, tj. rezultata svih ovakvih  naših i nekih inostranih trka od 1990. do danas.

Verovatna ta lista nije potpuna, neki naši trkači su učestvovali na sličnim trkama i pre 1990., kao i u inostranstvu, i zaista je potrebna evidentnija i aktivnija   saradnja svih nas u komletiranju ovih rang-lista.

U zadnje vreme sami organizatori trka mi prave veliki problem. Naime, u rezultatima vrlo često osim imena i prezimena ne daju podatak o godištu i gradu učesnika.

A bez toga kako ja da prepoznam i kome da dodelim rezultat, na primer, jednom  od petorice Marković Zorana ili Ćirić Dragana? I uopšte, već neko vreme se pitam, ta statistika i vođenje rang-lista, šta sve to meni treba?

Nekad je bilo lako, 3-4 maratona godišnje, sto-dvesta maratonaca/ki ukupno, a danas je sve to petostruko više. Još me drži ovaj maratonski entuzijazam, i značajni deo svog dragocenog vremena trošim na unos i obradu rezultata, ali zaista sve češće govorim sebi, budi pametan i nađi sebi neku ekonomsku opciju u svemu tome, ili jednostavno stavi tačku na to.

Kakvi su to ljudi  koji su na listi? Šta ih krasi?

Vrlo uproščena definicija bi bila da su to tzv.  “trkački manijaci”. Međutim, to su trkači koji su u tome našli neku svoju novu dimenzija života, težnja da se ostvari magična cifra sto.

Istina, tako mi se bar čini, neki su u tome našli vid rivalstva, ali onog pozitivnog. To je proces koji traje, i mislim da se svi mi u tome lepo osećamo i zabavljamo.

U Slovačkoj sličan klub nazivaju Klub skupljača maratona, i to u nekoj meri oslikava naša učestala učešća u maratonima. U stvari, to je posledica naše težnje da većinu vikenda učinimo interesantnijim, prijatnim putovanjem, druženjem sa istomišljenicima, upoznavanjem novih ljudi i sredina.

Da budem iskren, meni je isto tako zabavno, da u tome da postavljam reper sve više i više, i da to bude nekom inspiracija da jednog dana, ustane rano i kaže sebi, ja to moram dostignuti.


Vodite statistiku svih naših maratonaca. A ukratko kakva je vaša statistika?

Skoro od prvih dana bavljenja trčanjem vodio sam dnevnik treninga i trka. To je bio moj omiljeni ritual, jedan sat pre treninga skuvam kaficu, i meračeći uz nju, kako kažu moji zemljaci iz Bosne, gde sam se i rodio, zapisivao sam prethodni trening, gde, kada, koliko, kako sam se osećao i slično.

Posle, kad je naišla era kompjutera sve sam ja to lepo prepisao i nastavio u Excelu, a u zadnjih  5-6 godina vodim u Smashrunu. Nešto iz te statistike imam predstavljeno na stranicama kluba 100, na strani Članovi kluba (prim. red. link u jezičcima C, D i E). U tabeli C, tačno se vidi, da su dobri rezultati bili upravo u onim godinama kad je bio i dobar odnos intervalnih treninga i  brzog tempa prema ukupnoj kilometraži.

Dakle, u trkačkoj karijeri od 1985. pretrčao sam blizu 108.000 hiljada kilometara, dakle više nego 2,5 puta oko Zemljine kugle. U samim trkama imam pretrčano  23010 hiljade u 660 trka i 10 triatlona. Osim pomenutih ličnih rekorda na 12 i 24 h, i 100 km, još da pomenem u maratonu 2:47:30, i u polumaratonu 1:23:30. Prosečna kilometraža po trci je 34,86 km, itd. 

Kojih 5 ljudi biste nam preporuči za sagovornika i zašto?

Prva osoba je sigurno Toma Ašković, koji sada živi na Žabljaku, i uspešno vodi trkački kamp. Toma sigurno ima šta da kaže, pogotovo današnjoj internet generaciji. To bi ujedno trebalo da bude uvod u ciklus reportaža, pod simboličnim nazivom, Asovi, gde su, šta rade!

Druga osoba je sigurno Voja Čurulić, koji je posle teške saobraćajne nesreće uspeo ne samo da udahne sebi novi život, ne samo da pobedi invalidnost, već i da postane solidan maratonac, npr. 2011. je istrčao 36 maratona.

Treća osoba je sadašnji rekorder na 24  časa, Mihalj Šulja, koji je to ostvario i pored činjenice, da je, možda, preterano često trčao maratone i ultramaratone, bez potrebnog vremena za oporavak.

Četvrta osoba je svima znani Profa, Zoran Janković, pre svega, kao naš aktuelni rekorder u trčanju na 12 sati (148 km) i 100 km  (07:17:17), ali isto tako i kao veliki pričalica i zabavljač. Profa sigurno ima šta da prenese iz svoje bogate karijere na nove generacije..

Pa kad sam već krenuo sa aktuelnim rekorderima, neka to i bude i Tanja Stojanovski, rekorderka na 24 časa, 194 km. Tanja je sve nas plenila svojom pozitivnom energijom i njena priča bi sigurno bila zanimljiva.

Recite nam zašto volite ili poštujete Trčanje.rs?

Sećam se početaka vašeg sajta, dok je još bio aktivan i Igor Vujičić. Bilo je to nešto novo kod nas, i svi smo mogli naći nešto zanimljivo za sebe.

Vremenom je “trčanje. rs” razvilo svoju delatnost brojnim akcijama i projektima, upravo na promociji trčanja kao najjednostavnijeg a ujedno najefikasnijeg vida fizičke aktivnosti u klub, i to je nešto što treba visoko ceniti.

Iskreno, jedno vreme sam izbegavao više da otvaram vašu stranu, jer su neki komentari i “saveti” čitalaca bili više nego tragi-komični.

Razumljivo, u internetu ja kao i na ulici ili autobusu, najglasniji su oni koji u stvari nemaju šta da kažu. Sadašnja koncepcija je mnogo prihvatljivija, a što je važno,  i svestranija. Nastavite samo tako.

Poruka svima koji tek kreću u trčanje je…?

Nemojte nikad da se pokolebate, da kažete sebi šta mi sve to treba.

U šali često kažem, prvih 10 godina je teško, ali posle toga…još teže.

Ne, nije uopšte tako, kad se trči razumno, trčanje je čisto zadovoljstvo.

Ne ustručavajte se da težite ka nekim svojim boljim rezultatima, popravljanju ličnih rekorda, pa, ako treba i da pobedite nekog naduvenog hvalisavca. Ali sve to treba raditi sa trezvenom glavom, nalažeći ravnotežu između svojih želja i realnih mogućnosti.

Nastojte da nađete bar 5-6 srodnih trkačkih duša, da što češće zajednički trenirate, u društvu je sve mnogo lakše, pogotovo, ako još imate i neki okvirni plan treninga.

Slažem se i sa onima koji kažu, ja trčim samo za sebe, i za svoje zadovoljstvo, ali to zadovoljstvo će sigurno biti veće, kad se iz dana u dan vidi napredak.

U svemu tome, verovatno, nećete postati olimpijski šampioni, ali ćete upoznati jedan sasvim drugi svet, pun novih poznanstava, zanimljivih putovanja, a što je mnogo važnije očuvanja psiho-fizičkog zdravlja na najprirodniji način.

Komentari