Ceca Blažević: IronWoman Klagenfurt

Po prvi put mogu da priznam da sam zaista zadovoljna svojim rezulatatom i smatram da je ovo do sada najvredniji i najsjajniji momenat u mojoj sportskoj karijeri! Nije to ni rezultat 9h 30min niti plasman na 9. mestu u PRO kategoriji, već osećaji i emocije koje me prate i preplavljuju od momenta prolaska kroz cilj ove fantastične trke.

Trka se održavala u Klagenfurtu, oblast Carinthie, u Austriji. Klagenfurt je grad koji je zaista vredan posete,  pogotovo za sve one koji uživaju u outdoor aktivnostima i prelepoj prirodi. Okružuje ga veliki broj jezera i upravo to čini ovo mesto popularnim i  turistickom destinacijom i leti, jer se može i lepo pocrneti , iako noćna temperatura ne prelazi 2 stepena.

Moj rodjeni brat Borko i ja smo na put  krenuli  suvise kasno u četvrtak uveče, zbog raznoraznih okolnosti koje su nas zadesile, da bi smo stigli u Klagenfurt u 11 am u petak, kada je bio  zakazan brifing za PRO kategoriju. Svaki PRO takmicar je u obavezi da prisustvuje brifingu, a meni je posebno  bilo važno, jer sam pre toga imala samo jednu IM trku i bilo je bitno da se saznaju svi tehnicki detalji , koji nekad variraju od trke do trke.

Najveći sajam triatlon opreme

Nakon brifinga odlazimo na EXPO, verovatno najveći do sada koji sam imala prilike da vidim, i sledi nabavka svih onih sitnica koje su mi nedostajale,  a koje su preko neophodne za trku. Inače na expou se može naći sve ono što se teško pronalazi u redovnim sportskim prodavnicama čak i onim usko spezijalizovanim za triathlon. Konačno IRONMAN oprema  po zaista POVOLJNIM cenama. I baš kao što su i meni falile sitnice, bilo je tu još 2500 takmičara sa sličnim potrebama .  Jednom rečju Ironman shoping  euforija , fantastična atmosfera, gomila ljudi iz raznoraznih krajeva sveta  sa jednim zajedničkim ciljem, da prodju kroz finish line i da čuju te famozne reci YOU ARE AN IRONMAN.

Zaista sam bila uzbuđena oko ove dugo iščekivane trke, ali nakon neprospavane noći u autu  i grčevima u nogama , odlučujemo da se uputimo ka hotelu, mestu 20tak km udaljeno od mesta održavanja trke , kako bi se što pre oporavila .Nisam imala vremena da obiđem  stazu za bajk ,(vozilo se 2 kruga po 90 km), jer bi to značilo još dodatnih dva sata u kolima  i 2 sata manje za odmor koji je bio prioritet u tom momentu. Bili smo smešteni u guest haus-u u jednom malom selu, nadomak jezera….

Subota je dan kada 2500 takmičara ostavlja svoje bajkove i opremu  u zonu tranzicije (check in), jer to jednostavno nije fizički izvodljivo završiti, u nedelju, zbog rano jutarnjeg starta u  7am.  Kako bi se izbegla gužva, organizatori su napravili da svaka starosna kategorija ima svoju satnicu za ulazak u tranziciju, dok su Pro takmičari to mogli da urade u bilo koje doba dana. Ja sam odlučila da to obavim što pre i da ostatak dana posvetim odmoru. Nakon hiljade i hiljade kvalitetnih kalorija podeljenih u desetine obroka odlazim na spavanje vrlo rano, jer  je  alarm za budjenje bio navijen za  4am.

Nedelja  nije još ni osvanula, a mi smo već bili na putu za Klagenfurt obučeni do guše, jer je spoljašnja temperatura bila svega  4 stepena (Welcome to Austria!). Znala sam da će prelazak  iz vode na bajk  biti težak , pogotovo što nemam veliku toleranciju na hladnoću, ali uslovi su isti za svakog takmičara. Nakon kratke provere u  tranziciji  da li je sve na svom mestu , užurbano svi kreću ka mestu starta koji je bio na 1km od tranzicije. Neverovatno, 2500 takmičara i ko zna koliko još ljudi u pratnji (porodice, prijatelji ) svi su se kretali u istom smeru, dok smo u daljini slušali program na razglasu koji  je počeo u 5am. Nakon kratkog zagrevanja , odlazim na startnu liniju , nekoliko metara ispred 2000+ age groupe-ra.

Borba od starta

Od samog starta do završetka plivanja je trajala borba. U pojedinim momentima sam imala utisak da se rvamo ispod vode, medjutim borba za poziciju nekad može biti jako surova i to malo drafta što se uhvati iza takmicara ispred u svakom slučaju štedi energiju za preostalih nekoliko sati napora. Plivao se jedan krug u jezeru (Worther see) sa završnicom u kanalu, svega par metara širine, gde su bili navijaci i publika. Sjajno, zaista!

Nakon dužeg trčanja ulazim u tranziciju i uzimam kesu za bajk u kojoj se nalazila sva prateća oprema  i krećem na bajk okružena hiljadama ljudi koji me bodre, navijaju i izgovaraju moje ime. Prvi krug se zaista mučim sa grčevima u nogama i opipavam stazu, jer je nisam obišla ranije, i bila sam svesna da će me to koštati nešto minuta.

U glavi se sve vreme odvijala mentalna borba za opstanak, u kojoj je najvažnije bilo ne trošiti energiju uzalud već usmeriti se na rešavanje problema. Nakon prvog kruga pokušavam samu sebe da ubedim da će se u drugom krugu stvari odvijati drugacije, medjutim …  Mučila sam se sa ritmom nogu,  ljudi su me samo prolazili, što mi je dodatno otežavalo stvari… Nakon 180 km za 5h:20min silazim sa bajka potpuno mentalno iscrpljena i pomalo razočarana činjenicom da je veći deo PRO devojaka ispred i da mi sledi jedan od najtežih maratona u životu.

Poklon za 31. rođendan

Ostavljam bajk u tranziciji, uzimam opremu za trčanje i dajem sebi dovoljno vremena da valjano obujem čarape za kompresiju i patike i da uhvatim dah. Po izlasku  iz tranzicije, ohrabrena masom gledalaca počinje jedan  potpuno drugi film u glavi, osećam se kao pero i počinjem  deonicu trčanja laganim tempom. Sve ono o čemu smo trener Bojan i ja pričali je sada prolazilo kroz glavu, o tome koliko je važno biti strpljiv na trčanju, ne krenuti jako, ne dozvoliti masi da me ponese i koliko je važno nastaviti sa unosom energije i tečnosti,  iako to organizam u toj završnoj fazi ne dozvoljava.  Do  21.km jos uvek trčim rezervisano, baš kao i planirano km za km, sve do 33.km kada mi je bilo jasno da će rezultat biti mnogo bolji od onog što sam očekivala.  Zadnjih 7 km trčim kao da to nije trka od 10h. Prestižem desetine i desetine takmičara i sve to daje dodatnu energiju, dok emocije prevazilaze sav fizički napor. Prolazak kroz cilj je zaista bio fantastican i najveći poklon za moj 31. rodjendan tog istog dana.

“Anything is possible” kada je IM u pitanju  i to je ono što je najpozitivnije što će mi poslužiti kao motiv za moje dalje treniranje i takmičenje.

Poslednje, ali nista manje važno, VELIKO HVALA svim ljudima koji su mi pomogli i podržali me i što je najvažnije što nikad nisu prestali da veruju u mene! To su naravno moja porodica moj suprug  Miroslav, naš bebiron Nikola, trener Bojan…