Danas je godinu dana, kako sam doneo tu odluku, neki  su rekli najpametniju u mom životu. I ako se ne mogu složiti sa tim, neminovna je činjenica da je ta odluka sa sobom povukla gomilu nekih drugih, isto tako pametnih odluka.  Radio sam stvari koje nisam mogao ranije, bio sam na mestima na koja ne bih otišao kao aktivan pušač (mentalno i fizički) i pored tog zdravstvenog benefita imao sam čast upoznati gomilu vas, gotivnih ljudi.

Navoditi na promenu nikada nije bio najzahvalniji posao koji postoji, i ako se mora birati pozicija tog tipa, pre bi bio dijagonalno suprotno od zahvalnog, al ću se ja ipak okušati u toj disciplini u narednih par redova, pa srećno i vama, koji čitate ovo i meni od koga se očekuje da popunim ovu belinu ispod, kad već počeh, koju vi uz malo sreće nikada nećete videti.

Internet, lekari, roditelji (?), drugarice nepušači, drugovi sportisti, obrazovni kadar i baba sa sela su sigurno navodili tone razloga zbog kojih je pušenje loše za skoro svaki aspekt tvog života. Rekoh skoro svaki? Jednom kad shvatiš da ti pušenje nije faktor od ikakvog značaja u ojačavanju socijalnog sebe, onda možeš reći u svim faktorima. Ja mogu sve to da ponovim, neke da prećutim, možda da dodam još neki iz prve ruke, ali time zasigurno ne bih bio stavljen u neku prometejsku lisu, kao izumitelj vatre, a sa vatrom i tople vode. Al ipak, samo da zagolicam maštu budućeg nepušača rećiću da je neverovatno iskustvo spoznavanje prostranosti svojih džepova, kao i to da ćeš imati više kinte i da ćeš duže živeti.

Valjalo bi, neko pametan, da razbije brend o ostavljanju pljuga koji je stvoren od strane pušača, bivših i sadašnjih i tom čini prosto prići bez tolike buke, cike i vike. Pogledaj istini u oči i skapiraj da ostavljanje cigara nije nadljudski čin, da je sva ta priča o tome kako je teško bataliti pušenje neosnovana i potpuno nepotrebna. Naravno, i ja sam trubio na sve strane da sam batalio cigare (prvih par dana), neki ljudi iz moje bliske okoline mi nisu verovali (crkli da bog da), jer je to nešto novo, zaniljivo i strano – trebalo mi je vremena da se setim kako je to biti ne pušač, ali kad je taj prvi talas frke prošao onda samo kad te neko pita na ulici da li imaš upaljač ti mahneš glavom i kažeš da ne pušiš.

No, da se vratimo na prvobitnu misao, čin ostavljanja pljuga je maksimalno preuveličan- neporebno i neosnovano, na pitanje zašto je to tako, ja nemam odgovor ali imam predpostavku ili dve. Zloba je u ogromnoj koncetraciji u odnosu između sadašnjih i novonastalih nepušača, retko na svesnom nivou, al nije da se nije viđalo, dupla negacija, i taman misliš da si se izvukao iz to klinča, spustiš gard i tras, opalite nepušač, verbalnom opaskom po sred nosa, đubre je namirisalo tvoju nespremnost.

Hm, pitam li se da li je ovo zadnje bilo dovoljno jasno? Glup primer, pušač će te nuditi cigarama- malo iz zeke, malo iz zbilje, a apsolutni antipušač će ti popovati kako si sad prešao na pravu stranu i ponašaće se kao čuvar te drevne mudrosti, koju on poseduje oduvek, čiji si ti ukus tek od skoro osetio, kako je to ne pušiti.

Veličanstvenost čina ostavljanja pušenja se svodi na prost princip: u realnom svetu, van glava jedne i druge i treće grupe, ti time što si batalio pljuge nisi ništa bolji čovek od onog koji idalje puši, time nisi dokazao da je tvoj karakter čvršći, veći ili šta već. To je, po nekom mom mišljenju, jako bitna stvaka za skapirati.

Volim da mislim, da nisam čovek sklon analogijama, ali ću sad napraviti jednu. Da sam živeo za vreme vladavine Bruce Lee-a i da sam u nekom trenutku, uz prisustvo novinara, lupio šamar njemu ili nekome ko liči na njega (dovoljno da se mediji zavaraju), do kraja mog života niko ne bi smeo da se kači samnom. Taj princip vidim i na ovoj temi, svim tim pričama o težini i grandioznosti se prikriva lakoća čina i ljudi se obeshrabruju i sakrivaju istinu. Lako je.

Evo kako sam ja to uradio: Od 6 am do 12 am sam popušio celu paklu, uz dve kafe sa nekim ljudima. Izvadio zadnju pljugu u pakli, naglas rekao ’ovo mi je zadnja pljuga’, popušio je i prestao da pušim. Zvuči idealno? Ha, evo kako bih ja to uradio, da mogu ponovo: u roku od 4-6 dana bih smanjivao pljuge, pušio koliko god manje, zvuči i jeste neverovatno teško ali poenta je da se smanji unos nikotina u organizam postepeno, da bi ublažio narkomansku krizu koja usleđuje i koja iako nije nepodnošljiva, nije nimalo prijatna. To bi mogao čak biti i savet za sve buduće nepušače, a kad sam se već drznuo da delim savete, mislim da je lakše ako kažeš svim ljudima da si ostavljaš cigare, svima do čijeg mišljenja ti je stalo, pa i ako bude frka neka, valjalo bi reč održati. Čim prođe 7 dana, sve postaje lakše, a sada, godinu dana kasnije, uz sve napore ne mogu da se setim ukusa duvana u svojim ustima.

Respica te, hominem te memento.

Uf, šta sam vam sve napisao sad, nisam ja ovo ovako zamislio. A ako batališ pljuge danas, onda za godinu dana zajedno obeležavamo godišnjicu.

Ako si budući nepušač sa još nekim pitanjem, slobodno ga baci na arsenije@aktivanzivot.com, ili još bolje pohvalom o bataljenju pljuga.

Hvala na pažnji.