Bilo da trčite u društvu ili sami, na trci ili samo rekreativno, u prirodi ili na putu, uživaćete u tome… Flickr: mikebaird

Definicija trčanja

Kako definisati najstariji sport na svetu bez korišćenja stručnih termina? Možda je najbolje uprostiti definiciju do maksimuma i reći da je trčanje nadgradnja na hodanje. Dakle, prvo definišimo hod. To je kretanje čoveka prebacivanjem težišta sa jedne noge na drugu. Logično je da je tada jedna noga uvek na zemlji. A trčanje? Isto to, sa osnovnom razlikom što se u jednom trenutku obe noge nađu u vazduhu.

Trčanje je manje efikasan vid kretanja od hodanja jer se troši više energije. Kretanje trčanjem predstavlja poskakivanje sa noge na nogu, prilikom kojeg se javlja udar u fazi „poletanja“ i „dočeka“ stopala i prenosi se na tlo i zglobove. Zato je važno postepeno ulaziti u svet trčanja da bi se mišićno-skeletni i kardiovaskularni sistemi prilagodili ovakvom vidu kretanja.

Brzina trčanja

Neko bi rekao: hodanje je sporije od trčanja. Zvuči uverljivo. A da li je to zaista tako? Svi ste čuli za brzo hodanje, to je čak i olimpijska disciplina. Sa druge strane imamo spori džoging (trčanje), koji praktikuju stotine miliona ljudi na svetu. Ako zanemarimo ovaj specijalan slučaj po strani i generalizujemo stvari, može se u globalu reći da je trčanje zaista brži vid kretanja od hodanja. Granica između ova dva načina kretanja je na brzini od 7 ipo minuta po kilometru. Sve sporije od toga je hodanje, a brže je trčanje.

Trkači obično ne koriste zvaničnu meru za brzinu kao što su: metar u sekundi m/s ili kilometar na sat km/h, jer one ne daju dovoljno jasnu percepciju koliko se neko brzo ili polako kreće. Nezvanična brzina u svetu trčanja se iskazuje u minutima po jednom kilometru (min/km). Tako definišemo sporo trčanje, džoging u rasponu od 5:30/km do 7:30/km, lagano trčanje 4:30/km do 5:30/km, brzo trčanje 3:00/km do 4:30/km i sprint za sve brže od 3:00/km. Ovo su naravno okvirne vrednosti za rekreativce, a za profi trkače one mogu biti i drugačije. Nije isto poimanje sporog ili brzog trčanja za Bolta i autora ovog teksta.

Vrste trčanja

U prethodnom poglavlju su već date naznake kakve sve vrsta trčanja postoje. Trčanje se deli po brzini u više kategorija: od sprinta do džoginga, a po dužini na kratke, srednje i duge pruge. Kratke pruge se najčešće trče na 60, 100, 200 i 400m, ali i na 150, 300, 500, 600m i trče se sprintom. Srednje pruge su trke na: 800, 1000, 1200, 1500, 1600, milju (ligu), 2000, 3000, 3200, 5000 m, 2000 m stipl, 3000 m stipl. Dugoprugaške discipline su trke na 5km, 10km, polumaraton, maraton i ultra maraton.

Po mestu održavanja trčanje se deli na: atletske trke na stadionu, ulične trke, brdske trke (stazama) i kros-kantri. Postoji i podela na individualnu i štafetnu trku. Stipl je takva disciplina gde se neka dužina, 2.000 ili 3000m trči na atletskoj stazi uz 5 prepreka po krugu (400m), posle prvih 200m bez prepreke za ubrzavanje. Naravno, svi ste čuli i za trku sa preponama gde atletičari pored toga što trče i preskaču prepone koje su postavljene na stazi, obično na 100, 200 i 400m.

Pošto svaka disciplina počinje od onog prvog koraka, važno je za svakoga da odabere ono što ga najviše inspiriše i gde se najbolje oseća. Veliki broj ljudi preferira džoging, bez ikakvog dokazivanja na trkama i to je sasvim OK. Neki posle zavole i recimo kros-kantri ili maraton, ili se oprobaju u kraćim disciplinama. Važno je samo jedno: treba uživati u trčanju.