Ideja da istrčim polumaraton javila se iznenada. Počelo je tako što sam čuo sam iskustva nekih ljudi o polumaratonu u Beču. Poželio sam da budem dio te velike žurke na ulicama. Brzoplet, kakav po prirodi jesam (pokušavam to da promijenim), bukvalno sjutradan sam uplatio startinu. Vrlo malo je nedostajalo da taj isti dan kupim i avionske karte. Srećom, nijesam ih kupio.

Čitav život trčim, lagane i kratke distance, ali od tog trenutka krenuo sam sa istraživanjem šta mi sve treba da bih istrčao polumaraton. Otvorilo se nepregledno more novih informacija, upozorenja i iskustava drugih ljudi. Riješio sam da probam sam da se spremim. Napravio sam plan od 10 nedelja i ušao u super formu, međutim od početka decembra nastupa loš period. Jaka prehlada, koja je bila rezultat trčanja po prvom snijegu maksimalnim intezitetom, krenula je da me lomi. Ispred mene je bilo 2 mjeseca borbe sa virusom i prehladom koja me je zaustavila u mojim namjerama.

Tog dana sam odlučio da sa prvim danima proleća ne lutam sam, već da nadjem nekog ko može da me zaustavi kad u treningu krenem da radim nešto što nije dobro za mene. Baš tih dana osnovan je RRC trčanje.rs koji je bio idealan za ljude poput mene, koji imaju male ciljeve u trčanju, koji možda nikad ne žele da učestvuju na trkama ili barem ne žele da učestvuju na trkama svaki vikend, koji nikad neće ni poželjeti da istrče polumaraton. Pored svega toga, bilo je tu i pregršt prekaljenih trkača sa gomilom trka iza sebe. Ovo je bila prava adresa.

Pripeme su bile duge, a počele su na mom prvom treningu dve nedelje pred Beogradski maraton, kad sam upoznao ekipu: Ivana, Vekija, Kapulicu, Crvenog, Mimu, Nevenu, Đorđa, Vladu, Sandru, Maju… Nikad neću uspjeti da nabrojim sve, tako da ću se zaustaviti. Svi su se spremali za Beogradski polumaraton ili maraton, svi su ga istrčali, čak ga je i Sale Kapulica istrčao, a da nije ni bio u Beogradu!

Ja sam bio navijač, na najtežem mjestu – usponu kod Beograđanke. Tada sam odlučio da ću istrčati sledeći polumaraton ma gdje on bio. U dogovoru sa Ivijem, izbor je pao na 2. Noćni polumaraton u Novom Sadu.

Pripreme su me dovele do toga da prvi put u životu istrčim distancu preko 10km, da prvi put trčim 7km brzinom 4:30min/km, da istrčim 4 kruga oko brda u svom rodnom gradu (taj dan sam i u svojoj kući bio slučaj za ludnicu), ali i do toga da sam sopstvenom nepažnjom, zanemarivši dane odmora, izazvao povredu ligamenta levog kolena. Za to vrijeme, u klubu su se pojavljivali novi ljudi, koji su samo dopunjavali  atmosferu koja se stvarala iz treninga u trening. Sve je prošlo, dosao je i dan prvog polumaratona – 25.06.2011.

Trku i taj dan pamtim u slikama koje ću pokušati da nabrojim: putovanje busom, lazanje koje sam podijelio sa Nevenom, majica mog prvog polumaratona koju sam dobio u razmjeni sa Acom, presvlačenje u šumi, navijanje za naše učesnike u mini maratonu, uporna sms podrška od meni drage osobe, start trke, formacija sa Nikolom, Teodorom i Draganom, konstantna podrška i savjeti iskusnijih kolega u formaciji, priključenje Saleta Kapulice, međusobna podrška trkača koji su se mimoilazili, frenetično navijanje članova kluba kod okreta, lagan ritam zbog vjetra, ubrzavanje sa Saletom, navijači na glavnoj okrepnici, čovjek iz organizacije koji nas je duhovitim opaskama oraspoložio svaki put kad smo prošli…

Poslednje čega se sjećam je kako Kapulica viče: “Bole, ubrzaj, imaš ga ispod 1:50”. Tu sam krenuo kao ludak i imao sam prvi polumaraton ispod 1:50, ili tu negdje – stvarno nije ni važno. Sledeća slika – medalja oko vrata i jak vrisak. Vrisak ostvarenog cilja. Morate da probate i doživite taj osjećaj. O greškama koje sam napravio pre trke, pisaću u nekom drugom tekstu.

Hvala vam svima, uživanje je trčati sa vama, radujem se nastavku druženja i treniranja sa vama. Ono što volim je što sam ja i pored ovog trkačkog uspjeha ostao onaj mali trkač kome je vrhunac trčanja – trčati sa jednom dragom osobom u omiljenom Hajd parku.

Do sledećeg trkačkog cilja, sportski (trkački) pozdrav.

Komentari