Connect with us

Hi, what are you looking for?

lifestyle

Kako u februaru istrajati u novogodišnjoj odluci o redovnom trčanju

Svakog kraja decembra svode se računi u vezi protekle godine, razmišlja se o planovima za narednu i donose se odluke koje često imaju oblik – posle praznika, odmah ću početi da… Jedan od planova je bavljenje sportom ili redovnom trčanju. U našem sedanternom društvu ljudi se sve manje kreću i sve ređe bave sportom. Većina je svesna da je to izuzetno loše za zdravlje i zato donose novogodišnje odluke kojim bi stanje, na ovom planu, trebalo da se popravi.

Novogodišnje odluke

Trenirajući trčanje na amaterskom nivou, već dvadeset godina redovno odlazim u Vensensku šumu, prirodni park od hiljadu hektara koji se nalazi na istočnoj granici grada Pariza. Na treninzima sam zapazio određeni broj trkača koji se redovno pojavljuju, ali i one koji nisu imali priliku da se bave trčanjem. Istovremeno, zapazio sam da najveći broj trkača rekreativaca, iz druge kategorije, počinje da izlazi na treninge posle proslave novogodišnjih praznika.

Tako, Vensenska šuma, tokom januara, nalikuje reklami za prevenciju zdravlja. Muškarci i žene, većinom starosti od 35 do 50 godina, u novoj opremi, sami ili u grupama, trče šumom po asfaltnim putevima, a neki rado odlaze i na klizave i blatnjave staze od utabane zemlje. Međutim, početkom februara, njihov broj se ospe, priča o redovnom trčanju nestaje, da bi, nešto kasnije, u šumi trenirali samo oni koji to rade tokom čitave godine.

Postavlja se pitanje zašto svi ti januarski trkači odustaju posle četiri do šest nedelja treniranja, kako bi oni trebali da pristupe ovom sportu i kako da ne odustanu.

Izvodljivi ciljevi i merljiv uspeh

Za početak treba odbaciti iluziju da nas prelazak iz jedne kalendarske godine u drugu, čini novim čovekom, spremnim da donosi radikalne odluke i da ih se spartanski pridržava.

Potom, važno je podsetiti se da je umerenost majka svih vrlina. Ako hoćemo da se efikasno oslobodimo onoga što nam se ne dopada u našem ponašanju i životu, neophodno je isplanirati promene kroz manje etape. Ciljevi moraju da budu izvodljivi, a uspeh da bude merljiv. Ako su ciljevi preveliki ili preterano apstraktni, mi ćemo se lako obeshrabriti i napustiti novogodišnju odluku o redovnom trčanju i poboljšanju forme, a time i o poboljšanju opšteg kvaliteta života.

U iščekivanju velikog preobražaja, učmalost i obeshrabrenost lako mogu da pobede, a mali uspesi da ne donesu predviđeno zadovoljstvo.

Zato je važno, već na samom početku, ne preterati sa ciljevima i zaboraviti logiku “sve ili ništa”. Ostvarenje malog uspeha ujedno je i ohrabrenje da se ide dalje. 

Kineska poslovica kaže da put od hiljadu kilometara počinje jednim korakom. Tako je i sa trčanjem. Umesto postavljanja za cilj treninga od deset kilometara, bolje je sebi reći: “Samo ću da obučem patike i videti kako se osećam”, “Samo ću izaći napolje i videti kako se osećam”, “Samo ću trčati dva kilometra i videti kako se osećam”… Reč “samo” može biti veoma važna, jer se posle prve male pobede, desi da se iznenadimo i završimo ceo trening.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Promena ponašanja i promena ugla gledanja

Dr Ivan Kos, klinički psiholog sa kojim sam, svojevremeno, imao prilike da razgovaram u Njujorku, radio je na teorijama nivoa straha i redukcije straha. On smatra da je preterani strah velika prepreka u mnogim prilikama i da je nepravilno preduzet pristup u rešavanju problema u osnovi velikog broja neuspeha.

Kos je, skoro anegdotski, rekao: “Slon je veliki, a čovek je mali. Kako čovek može da pojede slona? Rešenje je jednostavno. On slona iseče na sitne komada i, zalogaj po zalogaj, uspe da ga pojede. Tako se rešavaju i problemi.”

Rešenje Ivana Kosa je delotvorno u svakodnevnom životu, pa i za novogodišnju odluku o bavljenju trčanjem. Takva odluka, prema rečima profesora Ležoajua, psihijatra pariske bolnice Biša, predstavlja promenu ponašanja ili promenu ugla gledanja. Da bi se što delotvornije ostvarila neophodna promena, važno je poboljšati mentalni sklop.

To može jednostavno da se uradi tako što će se svakog dana ili pre svakog izlaska na trening, raditi na nekoj mentalnoj veštini – vizualizaciji, fokusiranju, kontroli disanja, samogovoru… Mentalno fokusiranje pomaže da se pripremimo za doslednost u treniranju i da kroz progresivno povećanje kilometraže ostvarimo cilj – poboljšanje fizičke forme, smanjenje telesne mase, pripreme za trku…

Kada sebi postavljamo trkačke ciljeve, mi često najradije gledamo na krajnji ishod. Vidimo prizore ljudi koji istrčavaju zadnje metre na nekom od polumaratona ili maratona i to u nama stvara želju da i mi uspemo u takvom poduhvatu. Međutim, ono što ne vidimo jesu časovi, kilometri, fizička iscrpljenost, loše vreme, rano ustajanje i svi izazovi koji se dešavaju tokom meseci i godina treniranja. Na putu će biti puno izazova i zato planirajmo kako ćemo postići cilj, posvetiti se redovnom trčanju i kako ćemo rešavati prepreke kada dođu, a ne ako dođu.

Biće dana kada ćemo biti toliko samouvereni da ćemo razmišljati o povećanju šansi i dana kada ćemo se zapitati šta nas je uopšte povelo ka ovom cilju. Činjenica je da veliki deo treninga neće biti lak i da sve neće ići po planu. Nepotrebno je stvarati detaljne godišnje planove, teške za ostvarivanje, nego je važno uskladiti fizičku formu, sačuvati fleksibilnost u pristupu i neprekidno procenjivati šta je prikladno i šta je potrebno da se učini radi podešavanja januarskih i februarskih izlazaka na treninge.

Neophodna je čista ljubav prema trčanju

Puno amatera se decenijama pita gde se nalazi prekidač koji od običnog, sedanternog, čoveka čini solidnog dugoprugaša. Sagledavajući problem, Džo Vidžil, američki doktor nauka i dugogodišnji trener vrhunskih atletičara, posmatrao je decu koja neprekidno trče, ali ne sa naporom, nego sa zadovoljstvom, u toj meri da je neophodno stalno im dovikivati – polako, nemoj da trčiš…

Potom, Vidžil se oslonio na psiho-evolutivni razvoj čoveka i shvatio da je neophodna ljubav prema partneru, jer se bez nje se ne bismo rodili i ljubav prema trčanju, jer bez nje ne bismo preživeli. On je zaključio da bi ljudi bili bolji trkači kada bi se iz sistema uklonio merkantilni aspekt vezan za novac, medalje i sponzorske ugovore. Da bi se postao solidan trkač, Vidžil tvrdi da je neophodna čista ljubav prema trčanju, onakva kakvu je imao Emil Zatopek, legendarni česki dugoprugaš.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Mnoštvo filmova govori o kraju čovečanstva zbog ekološke kataklizme, nuklearnog rata ili invazije vanzemaljaca, dok se najviše umire zbog debljine, dijabetisa, holesterola, srčanog udara… Kada bi svi ljudi vidžilovski krenuli da trče sa puno ljubavi, čovečanstvo, ne samo što bi bili zdravije, nego bismo svi bili i bolji ljudi.

Zato, istrajte! Alan Mimun, olimpijski šampion maratona i legenda dugoprugaškog sporta, na jednom treningu u Vensenskoj šumi, posavetovao me je: “Nemoj nikada da odustaneš. Ako ne ide, uspori malo ili hodaj, maši rukama, a noge će krenuti za njima. Ali, nikada nemoj da odustaneš.”

Click to comment

Uključi se u diskusiju

Advertisement

Advertisement
Advertisement

Trčite li vi po kiši?

Pogledaj rezultate

Loading ... Loading ...

Povezani članci

Gedžeti za trčanje

Lululemon, poznata kanadska sportska marka, je izbacila Blissfeel, svoje prve ženske patike za trčanje. Prve Lululemon ženske patike za trčanje Lululemon je godinama nagoveštavao...

Trening

Pušenje je štetno za zdravlje i to već svi znamo. Međutim to ne menja činjenicu da je preteško sa ovom lošom navikom prestati. Čak...

Najave trka

Nešto novo i atraktivno na trail mapi Balkana! Trka koja pretenduje da postane najizazovnija u regiji – Pelister Unique Trail Marathon. Prenosimo poziv organizatora,...

Motivacija

Šta uzvikujete da ohrabrite trkače na trci? “Možeš ti to? Ajdeee? Još malo do kraja?” Ako niste baš sigurni šta radi a šta ne,...