Motivacija je prolazna. Glupost je neuništiva.

Ustaješ u 5:00 ujutro, ceo dan si na poslu i sa decom i dolazi veče. Deca su uspavana, i ti umesto da sedneš i popiješ čašu vina, imaš naporan trening pred sobom. Koliko u tom trenutku čovek želi da ide na treninga? Pa, verovatno možeš da naslutiš odgovor.

Ova ili neka slična situacija, pretpostavljam prilično česta među nama trkačima, tera me da razmislim o svom odnosu prema treninzima. Kako zaista osećam u vezi sa vremenom, trudom, energijom koju ulažem u svoj trening? I kako da prebrodim one trenutke kada me topla postelja ili neka druga privlačna alternativa vuče nazad u neaktivnost?

Kroz godine, čuo sam kako razni treneri i influenseri govore: „Moraš voleti svaki trenutak!“ Uvek sam pomišljao: „Ovi se ili nikada nisu bavili sportom ili su izabrali baš loš način da lože narod.“

Naravno, postoje sigurno neki neobični sportisti, u nekom neobičnom univerzumu, koji vole svaki aspekt svojih treninga, bez obzira na intenzitet, dužinu, hladnoću, toplotu, kišu, ili sneg. Ali za većinu nas smrtnika, ljubav jednostavno nije uvek prisutna kada se suočimo sa teškim  treningom.

Naravno, volimo osećaj postignuća kada završimo i kasnije se ponosimo kada postignemo naše ciljeve na takmičenjima. Ali u trenutku koji sam opisao na početku, ljubavi je vrlo malo.

Ljubav ili mržnja, ili nešto između?

Ako ljubav nije moguća u tim kritičnim momentima, koja je alternativa? Ako mislite binarno, logično je da postoji samo jedna druga opcija: mržnja.

Ali za mržnju nema mesta u treningu, i ne bi trebalo da joj dajete mesto generalno u sebi. Jer ako je to dominantna emocija, verovatno jednostavno nećeš doći na trening, i ako dođeš uradićeš ga maksimalno loše, možda se i povrediš zbog toga što nisi fokusiran i na kraju svakako ćeš prestati da radiš to što radiš. Jer ne možeđ da radiš nešto što mrziš da da ne odlepiš.

E, sad šta je između ova dva. Mnogi kažu prihvatanje. Jednostavno prihvatiš situaciju. Drugi kažu da je rešenje u tome da prigrliš situaciju i onda se kao raduješ bolu jer si napravio akciju i ti si odgovoran, jak, samosvestan….. Sve je tačno ako vam to odgovara ali realno ako ste probali i uspeli spadate u 2%

Glupost je neuništiva

Zvuči nezgodno. Ali je najbliže kad kažem glupost je neuništiva, najbliži sam istini. Kakvi su sportisti, posebno vrhunski. Glupi i uporni. Kad kažem glupi, ne mislim da nisu intelegentni ili obrazovani ali su dovoljno glupi da ne postavljaju pitanja. Rade…

Nema logike, nema sumnje, nema skretanja misli, nema straha…. Fokus i samo kidaj. Ko uspe da uvežba ovu drevnu veštinu, uspeće.

I moraš da budeš uporan u ovoj gluposti. 

Postoji i drugo ime za ovo – vera. Postavio si cilj, napravio plan, krenuo… nema više razmišljanja, verujem i idem bez razmišljanja… verujem u proces, sebe, trening….

Prepoznaće te po delima

Dakle, od sada, kada budeš morao da ustaneš rano i da odeš na mraz ili vrućinu da treniraš, nemoj da razmišljaš samo uradi. Tako je i zapisano, po tvojim delima će te prepoznati, ne po tome koliko je teško bilo ili koliko si morao da se namučiš da izađeš…. sve to ostaje samo tebi, a dela govore o tebi. Dakle samo izađeš i ne misliš.

Tajna koja sve čini lepšim

Ovde je trik, kada je jako teško i kada primeniš ovu formulu jedanput, nagrada dolazi instant u vidu toga da kada kreneš trening prorade hormoni i sreća te obuzme. Kada završiš, zahvaljivaćeš se sebi što si ipak izašao na trening.

A ako octanes dosledan u svojoj „gluposti“ naknadna nagrada će doći u rezultatima, jer će tvoja psiha biti toliko jaka da ćeš u svakoj krizi na trci instiktivno da reaguješ kako? Glupo i uporno, bez mnogo pitanja, samo ćeš da rokaš i prevaziđeš.