Jedan od najboljih trkača sveta priča o osvajanju srebra u Melburnu, trci po suncu zbog kraljice Elizabete, veličanstvenom postupku Alena Mimuna, susretu sa Mošom Pijade, receptu za dug život, plavušama, crnkama…

Po savetu lekara moram, zbog srca, da nastavim sa vežbama i pešačenjem

VIŠE OD SPORTA

Kad se pomene trčanje uvek se pomisli na čuvenog atletičara Franju Mihalića. A kad je reč o ovom čoveku sve predrasude o broju njegovih godina i životnoj snazi padaju u vodu. On je i sad, svaki dan, na atletskoj stazi u svom Partizanu. A tu su, sa njim, svi na „ti”. Franjo im je trkački „guru”, duhovni učitelj, u pravom smislu ove reči.

Rođen je 9. marta 1920. godine u selu Ludina, pored Kutine, u Hrvatskoj, a i sad je, od svojih dvadeset šest rekorda, vlasnik jednog. To je trka na dvadeset pet kilometara na atletskoj stazi. I to nije sve. Kao veteran je prvak Balkana u brzom hodanju na pet kilometara!

Učestvovao je 1075 puta na zvaničnim takmičenjima. Najveći uspeh ostvario je 1956. godine na Olimpijadi u Melburnu kad je u maratonu (42,195 kilometra) za 2 časa i 26 minuta stigao do srebrne medalje.
Iz braka sa Ružicom, koja od razvoda živi na Pagu, ima sina Vladimira (46), koji je ostao uz oca, i unuka Marka (20) studenta.

U palatu „Politike” došao je pešice od stadiona Partizana!

Kako ste?

Do ovog časa dobro, a šta će biti, ne zna se. Više ne trčim. Žulja me operisano koleno pri skokovima, ali pri hodanju ga ne osetim, pa svaki dan, brzim hodom, prepešačim desetak kilometara.

Gde živite?

Ja sam u naselju Mirijevo, a sin je u Novom Beogradu. Nemam više nikoga od braće i sestara. Bio sam deseto dete od nas dvanaestoro. Naš otac Josip je bio krojač, a majka Veronika domaćica. Imali smo kuću na periferiji Zagreba, na obali Save.

Koje škole su bile vaše?

Posle osnovne otišao sam na grafičarski zanat. Zaposlio sam se u štampariji „Vjesnika”. Bio sam majstor na rotaciji dva lista: „Vjesnika u sredu” i „Sportskih novosti”. Sećam se iz tog vremena dvojice novinara: Vilka Luncera i Zvoneta Mornara.

Kad ste ušli u sport?

Već od desete godine bio sam, kao ozbiljan takmičar, na biciklu ili na fudbalskom terenu. Biciklista u timu Olimpa, a fudbaler u Grafičaru. A posle nekoliko težih padova sa bicikla priključio sam se atletičarima u ekipi zagrebačke Konkordije. U vreme kad sam bio fudbaler upoznao sam Stjepana Bobeka (87) koji je igrao za ekipu Ličanina, a posle toga za Partizan.

A kad ste se potpuno predali atletici?

Dogodilo se to 1947. godine. Bio sam vojnik u Subotici. Tada sam na vojnom takmičenju, u trci na tri kilometra, ne samo bio pobednik već sam, ispred drugoplasiranog, stigao na cilj sa prednošću od jednog kilometra! Posle toga me u Beograd, u Partizan, doveo čuveni atletski stručnjak Artur Takač.

Koji su vaši najveći uspesi?

Pre svih osvajanje srebrne olimpijske medalje u Melburnu. Ali, bio sam pobednik prvog svetskog krosa u Parizu (1953), pa pobednik maratona i rekorder staze u Atini, a zatim Tokiju, Bostonu, Moskvi, Londonu, Đenovi (četiri puta), Sao Paolu (dva puta), Milanu (tri puta)…

Kako ste stigli do medalje u Melburnu?

Start maratonaca na svim takmičenjima, a posebno na olimpijskim igrama, je, obično, pre podne, poslednjeg takmičarskog dana. Ali, ovoga puta se to, zbog engleske kraljice Elizabete, koja je u Melburnu zatvarala Igre, dogodilo, u najveće nevreme za trkače, od 13,30 časova, pri temperaturi od 42 stepena!

Kako ste startovali?

Tri kruga smo trčali na stadionu, pa pet, šest kilometara kroz grad. Tu je bila hladovina, od zgrada i od drveća. A kad smo izašli van grada nigde nije bilo hlada, jer po zakonu Australije, uz put, po dve stotine metara levo i desno, ne sme da bude ni kuće ni drveća. A u ono vreme bilo je samo pet okrepnih stanica, a sad ih ima dvadeset i pet. Ta prva stanica bila je na petnaestom kilometru. I baš tu mi se dogodio peh.

Šta je bilo?

Nas četrdesetak je bilo u toj vodećoj grupi. I svi smo krenuli ka stolu gde su se nalazila voda. Bio sam ispred svih. Ali neko me sapleo i ja sam „zaplivao” preko tog stola i srušio sve čaše i povredio obe noge i ruku. Desetak sekundi sam, u ležećem položaju, bio u šoku i nedoumici šta da učinim… Ipak, digao sam se i nastavio trku, a oni najbrži su mi pobegli za oko dve stotine metara.

Kako ste ih stigli?

Uspeo sam da ih stignem tek posle šest kilometara. I tu je bila okrepna stanica. Posle toga sam bio na drugom mestu, odmah iza Francuza Alena Mimuna. Iza mene je bio čuveni Čeh Emil Zatopek, nekoliko Rusa, Afrikanaca, Nemaca… I tada sam pogrešio…

Šta ste učinili?

Umesto da krenem u trku za Mimunom malo sam zakočio čekajući Zatopeka ili nekog drugog da mi se pridruži u trci za Francuzom. Ali, oni nisu mogli da me prate, a Mimun je povećao prednost… I sve tako do trideset petog kilometra, kad smo ponovo ušli u grad. Pustio sam tada korak, ali uspeo sam samo da smanjim Miminovu prednost sa četiri stotine na stotinak metara.

A kako je bilo u finišu?

Mimun je prošao kroz cilj kad sam ja ušao na stadion. Vremenska razlika između nas nije bila veća od minuta. I tada je načinio veličanstven gest. Aplaudirao je meni sve do mog ulaska u cilj, a ritam njegovog aplauza prihvatili su i gledaoci. Nije bio sebičan. Naprotiv, želeo je da zajedno proslavimo uspehe. I to smo učinili. Zagrljeni, svako sa svojom zastavom, pozdravljali smo gledaoce…

Koliko je bilo takvih slavlja?

Takvih baš ne. Mimun je izuzetan čovek. A takav je bio i Emil Zatopek. Ali drugi… U svim atletskim trkama sve je, uglavnom, kao i u životu. Najmanje ima ljubavi, a više ljubomore, zlobe, pa i mržnje. Vrlo često mi se dešavala da u širokom krugu obilazim neke rivale koji su bili spremni na sve…

Ipak, šta posebno pamtite?

Po mnogo čemu je posebna ponoćna trka u Sao Paolu, pri prelasku iz jedne u drugu godinu. Učestvovao sam četiri puta. Dva puta sam pobedio, jedanput bio drugi, iza Zatopeka, a jedanput treći. Kad sam prvi put pobedio naši iseljenici su me nosili do hotela, a usput su me zalivali šampanjcem.

A koju nesreću ne zaboravljate?

Opet je u pitanju bio Sao Paolo. Start je jeziv zbog mraka i opšte gužve. Starter nije smeo da upotrebljava pištolj, jer svi pucaju! Zato je odlučeno da se znak za start daje reflektorom. I u trenutku starta jedan fotoreporter je, zaslepljen svetlošću, uleteo u mene i oborio me. Uspeo sam, iako oguljenih nogu i ruku, da stignem sve sem Zatopeka…

Čega se rado sećate?

Kad sam u Parizu bio prvak sveta, na prvom krosu, vraćao sam se u Beograd spavaćim kolima u kojima je bio i Moša Pijade, tada potpredsednik vlade Jugoslavije. On mi se, pokazujući list „Imanite”, požalio: „Moj politički boravak u Parizu propraćen je krtkom informacijom, a tebi su posvetili celu stranu”…

Kad ste bili tužni?

Kao sportista nikad, ali to mi se proteklih godina dogodilo dva puta. Oba puta uoči Olimpijskih igara. Prvi put uoči Igara u Atini (2004) i drugi put pre polaska za Peking (2008). Molio sam sve odgovorne da me povedu na ta takmičenja u okviru neke delegacije, ali mi na molbu nisu ni odgovorili…

Šta bi trebalo da poseduje maratonac?

Mora da ima urođenu izdržljivost, ali i da bude spreman za težak, neprestani, trening. Bog je prema meni bio jako darežljiv. Uvek sam trčao lako, bez napora, kao što bez napora dišem. Nikad nisam mnogo vodio računa ni o kvalitetu staze, ni o vremenskim uslovima. U Atini sam postigao rekord staze na plus trideset, a u Belgiji sam trčao i na minus sedamnaest.

Šta vam sad savetuju lekari?

Moram, zbog proširenog srca, da nastavim sa vežbama i sa pešačenjem. Prelazim pešice i po desetak kilometara dnevno. Retko kad koristim gradski saobraćaj. Još se nisam umorio. Ne predajem se ni u ovom finišu, finišu života.

Koji je vaš recept za dug život?

Mora se sačuvati zdrav apetit. Ja ga i sad imam. Svaki dan bi trebalo nekoliko kilometara umereno trčati. To znači u takvom ritmu da istovremeno može da se razgovara. Potrebno je svaki dan naučiti desetak proznih rečenica ili dve, tri strofe neke pesme. Jer, zaborav je putokaz za smrt. I svaki dan bi trebalo imati erotsku želju, jer i sve žlezde moraju da krenu u „život”. A da li će se ova želja ostvariti to je već druga priča…

Koje su žene bila vaše?

Kad je o ovoj temi reč uvek sam više voleo rasne crnke nego plavuše. Plavuše su, uglavnom, lažne plavuše, a često falširaju i u nekim drugim odnosima…

Slavko Trošelj, Foto Latif Adrović, Politika

Opširniju biografiju Franje Mihalića možete da pročitate OVDE