Jesenja sezona trka u jeku. Svaki vikend neka trka, u krugu od 200 km. Međutim, prvi vikend novembra u kalendaru dugo je stajao neobeležen nekom trkom u Srbiji. Ali je zato jedna grupa ljudi, mahom iz BG-a, nedeljama, pa i mesecima unapred, računala na organizovano putovanje tog vikenda. Ono je planirano oko Bilećkog polumaratona, iza koga je usledio i polumaraton u Metkoviću.

Dakle, mogli ste da se prijavite na jedan vrlo primamljiv, povoljan aranžman autobusom, sa jednim noćenjem, ali dva polumaratona! Na jedan se stiže pravo posle celonoćne vožnje do Bileće, a na drugi se dan kasnije kreće bukvalno po mraku da bi se preko granice stiglo u Metković. Nisam ni ja bila sigurna koliko su udaljeni ovi gradovi, guglajte :)

Bileća je pohvaljena za gostoprimstvo i doživljaj od prethodne godine, domaćini su najavljivali spektakl i učinili sve da se gosti osećaju komotno, da im ništa ne fali, i da samo dođu da trče. Metković je posećenija trka, poznata po okrepama u vidu domaćih mandarina, takođe dobri domaćini. Oba grada treba posetiti, kažu.

Da nisam bila radoznala, i da nije proradio turista u meni, ne bih se ni pitala zašto ljudi to rade, ali kada sam već upala u “zamku”, prijavila sam se, povukla i Igora, i otišla sa mišlju: “Idem pa ću da vidim šta ću da trčim, ne mogu iz busa pravo na polumaraton, ne uspevam da zaspim u vožnji”

E onda sam tek počela da se pitam, jer u Metkoviću postoji i trka na 5k, na primer. Zašto svi onda trče 2 x 21.1? U čemu je štos?

Mnogi trče polutku svakog vikenda, ali ja dva puta godišnje. Dužine i učestalost na trejlu mi nisu strane, ali ovo je potpuno druga stvar, nije moj teren. O komentarima tipa “jesi li ti luda da ideš na dva polumaratona”, ne moram da pišem, ako niste i vi pomislili to, onda je neko to sigurno vama rekao….

I desio se taj maratonski vikend, vožnja celu noć, zadržavanja na granici, dobrodošlica u Bileći, najavljena kiša uredno se ispadala, istrčasmo taj polumaraton, svi iz busa, još kiše, zabava, druženje i još kiše. Sledeće jutro, još kiše i još graničnih prelaza, na startu pljusak, potoci na putu, mandarine kraj puta, i istrčasmo i taj polumaraton. Većina!

Pa zašto?

Desetak dana kasnije trčala sam sa Nemanjom, i pitam ga da mi kaže iskreno – kako je odlučio da trči obe trke? Inače trebalo je da bude uposlen za vreme jedne od trka, ali je našao zamenu. U razgovoru shvatamo oboje da on i nije sasvim siguran šta ga je navelo, jer nije ni planirao da trči oba. Osim što su ga drugi podržali u tome (ili podmašili), dolazimo do zaključka da u stvari Nemanja nije želeo da se izdvaja iz ekipe! Ceo autobus trči oba, a on? Želeo je da bude deo toga! Skroz legitimno.

Mandarine Halfmarathon Metković

Kad smo kod ekipe, kako je onda ekipa odlučila da trči dva polumaratona na maratonskom putovanju? Evo šta kažu Vedrana i Goran, koji su već pre toga odlučili da trče i 42,2 km na Plavom krugu oko Ade, nedelju dana kasnije (kao i mnogi iz istog busa uostalom).

Dva polumaratona za vikend uoči maratona?

Vedrana: Prošle godine u Bileći je bilo reči da će ove godine biti dva polumaratona u dva dana, Bileća i Metković. Svi oduševljeni! Ja kažem “Ja to ne mogu, nema šanse“, Ljilja Tasić kaže “Bebe, možeš ti to i sada“. Pa kada je došlo ove godine na red, rekoh, hajde da vidim da li mogu!

Biće da je Ljilja bila u pravu. A maraton vikend posle toga, paaaa, kad sam mogla dve polutke u dva dana, onda nema toga što ne mogu!!! Još kada je “domaći teren” i trče svi ljudi koje znam, kako da to prođe bez mene! (I tako padne novi lični 20 minuta bolji od prethodnog).

Mandarine Halfmarathon Metković , pred start

Goran: Dva polumaratona za vikend su prosto bila izazov, neka vrsta eksperimenta nad samim sobom, kao i to što su polutke u dve različite države (uz to sam bio i ljubomoran na ljude koji su pre mene trčali 2×21 za dva dana). Plavi krug je planiran još početkom godine i prosto je bio nezaobilazna trkačka stanica, a moram priznati da mi je teži oporavak bio posle te dve polutke (na kraju je taj maraton došao kao neka vrsta produženog oporavka).

Mandarine Halfmarathon Metković

Koliko znam svi su sada dobro! Ako ne računamo neke prehlade, nakon kišnog vikenda…

Za ovo troje znam da bi ponovili ovakvu akciju, možda čak i na istom putovanju sledeće godine. A ja? Zašto sam ja to uradila i da li bih ponovo?

Sve što su oni rekli (i hvala im na iskrenosti) – desilo se i kod mene – videla sam da idu svi, da je mnogo kul. Mislila sam da neću moći, neko mi je rekao da hoću. Otišla sam bez čvrstog plana, da bih na kraju samo pratila ostale. Ušla sam u “eksperiment”. Pomislila sam na kraju da nema potrebe da to ponovo radim, iako sam videla da je to sasvim OK. A najzanimljivije od svega je što Igor tek nije želeo da ide, niti trči dve polutke, niko ga nije ni terao, pošao čovek po inerciji, bez treninga, usput meni govorio da nisam normalna, da bi zadovoljno odradio oba, drugi bolje nego prvi. To je moć grupe, šta li.

Da je nešto pošlo naopako, možda bih rekla da sam ovca, koja samo prati stado, ali pošto je iskustvo bilo sasvim pozitivno, i pošto je ekipa sjajna, rećićemo da sam jedan od FOLLOWER-a – znate one pojedince koji kreću za liderom, da bi se tek onda masa pridružila i prihvatila trend. U stvari ja jesam ta masa – gomila ljudi već praktikuje svakodnevne velike kilometraže i ekspresno skupljanje medalja, samo je pitanje vremena kada će to kod nas prestati da bude čudno :)

Piši nam u komentaru, ako si ti “lovac na trke”, gde, kada i zašto?