Već nekoliko godina u nazad pred sam kraj godine analiziram kakvu to godinu ostavljam iza sebe. Šta se desilo sa ciljevima i potajnim željama? Koliko sam bila istrajna u namerama ili mi je karakter bio poput vinske mušice? Da li su možda neke nepredviđene okolnosti učinile da se dosta toga promeni, šta je prijalo, a šta ne? Da li sam uvek postupala ispravno u odnosu sa drugima, šta sam naučila od situacija u kojima sam se nalazila a da mi se nisu dopale, jesam li uočila gde sam grešila i još važnije – jesam li rekla “izvini”?

Bukvalno pravim spisak svega čega se setim da je bilo značajno i analiziram. Trudim se da zdravorazumski posmatram sve okolnosti i budem prilično objektivna. A, verujte na reč, strožijeg kritičara od sebe same ne mogu da nađem.

2017. bih nazvala godinom buđenja i spoznaje.

Počela je prilično utučeno, poludepresivno…razlog tome bila je teškoća povratka trčanju nakon što me je u 2016. udario tramvaj dok sam bila na biciklu, pa sam proklizala niz stepenice i unakazila skočni zglob, i kao šlag na torti – dok sam bila takođe na biciklu zakačio me je pri skretanju nesavesni vozač i opet sam bila razbijena.

Kao posledica tih pehova bilo je dosta podliva, krvavog lica (iako sam nosila kacigu), nagnječenih tetiva, odranih butina, laktova (nikad neću zaboraviti izraz lica kada me je najbolja drugarica ugledala kako sva krvava ulazim u stan, unosim biciklo i govorim “ne brini, dobro sam”  :) )…ali to je jedno veliko ništa spram onog koliko je moja duša bila povređena. Tada sam shvatila koliko mi zapravo znače treninzi i koliko su postali važan deo moje svakodnevice i potrebe. Imala sam samo jednu želju – da ponovo potrčim pa makar i samo 5km bez bola.

I tako, malo po malo trčkarala sam i bukvalno ridala jer je tempo bio užasan, uz sve to sam strahovala da negde slučajno ne zapnem i ne padnem… Kupila sam spinner, vozila ga (i zavolela tu “sado” mašinu :) ) i tako, trenirala sam ali ne i bila zadovoljna tempom. Tako je bilo sve do početka aprila i kupovine Hoka One patika. Na preporuku sam kupila Clifton 3 i sećam se da sam odmah istrčala 15km i to baš brzo, sa osećajem kao da trčim po oblacima. Tada mi se vratila vera da možda i uspem ponovo da istrčim 21km. Nisam baš sigurna da li je to do patika ili ne (verovatno je placebo :) ), jer je nešto kliknulo u meni, definitivno sam tada shvatila da nisu sve šanse izgubljene i da još mogu trčati…

Tako i bi… Uspela sam da istrčim i to ne jedan nego šest polumaratona ove godine (od ukupno 24). Taj povratak krasila je velika podrška drugara i drugarica trkača koji su znali kroz šta sam prošla u 2016. Zagrljaji sa njima na trkama i istinsko oduševljenje što me opet vide na stazi bili su kao injekcija vere da je sve loše zaista iza mene i da sam baš tamo gde i pripadam.

Čekala sam, čekala medalju godinu dana, da se opet trčanju vratim, sreću da mi da :)

Međutim, ono šta je obeležilo i ulepšalo ovu 2017. jeste biciklizam.

Realno, retko ko bi posle gore navedenih pehova seo ponovo na biciklo, ali, budući da sam car (kako nazivam sebe u šali), i to ne običan car već veoma uporan, nije mi padalo na pamet odustanem od te sprave na dva točka koja su me promenila u potpunosti. :)

Dužine koje sam vozila bile su 40-90km, sa pauzicama. Obilazila sam Srem uzduž i popreko, Obrenovac i okolna sela, uživala u Bojčinskoj šumi odmarajući uz ergelu predivnih konja i kriglu piva, Obedske bare i istinskog mira koji budi…ali nisam ni sanjala da bih mogla da učestvujem na triatlonskoj trci.

Budući da pišem i uređujem ovaj sajt imala sam priliku da intervjuišem dosta naših divnih triatlonaca, te sam tako saznala i za spektakl u najavi -> 11triBelgrade. Od izjave “Ma kakvi, nema šanse da se prijavim. Ja da vozim 90km bajs bez prestanka? Ne, ne, ne…” do same prijave i traženje ostatka tima za štafetu prošlo je čitava 2 minuta :) 

A onda je usledila potraga za novim biciklom budući da ne mogu voziti drumsku trku na mtb-u, te ovladavanje vožnje daleko lakšeg bicikla, ali i rizičnijeg, kao i ono najzahtevnije: voziti u kontinuitetu 3-4h bez prestanka! Ipak ja nisam biciklistkinja, moje dotadašnje vožnje jesu bile duge ali rekreativnog karaktera a ne takmičarskog!

Potom, pobediti trenutak kada sam na 42 stepena i 98-om kilometru vožnje dobila grčeve jer je Sunce iscedilo iz mene sve šta je moglo i kada sam htela da zavrljačim biciklo preko bankine i došetam do kuće, a onda stisla zube, masirala butine i bukvalno im tepala i molila da izdrže još malo. Nisam dala suzi da kane! Car ne plače! :)…

TRI STARS – Nataša, Danijela i Dragana

Štafetu “Tri Stars” činile smo sve tri kojima je to bio prvi izlet u trke tog tipa. Nekoliko dana pred trku imala sam ozbiljnu frku jer sam bila svesna da nisam sama pa da mogu sebi da dozvolim luksuz da zabrljam nešto, već sam karika duga 90km između plivanja i trčanja. Najduža deonica u trci i najnapornija bila je moja. Svesna toga, obećala sam da ću dati sve od sebe, neću stajati ni minut i duboko verovala da neće biti ni grčeva ni krize. I upravo tako je bilo! Izvozala sam trku sa osmehom od prvog do poslednjeg minuta. Ne bih ponavljala dalje ono šta sam pisala u izveštaju sa trke, ali njen značaj je daleko veći od napravljenog rezultata. Pre svega, što sam bila deo jednog sjajnog tima (izuzetno sam ponosna na moje štafetice jer smo prošle svašta do trke i bile na ivici odustajanja od iste) i što ćemo ponoviti nastup na 11triBGD i u 2018. Zatim što sam upoznala nekoliko predivnih ljudi gde se to poznanstvo (mogu reći) veoma brzo prelilo u prijateljstvo budući da se aktivno družimo a da čak ponekad i ne progovorimo o sportu! :)

In touch with nature

Volim da kažem da su trčanje i biciklizam, kao prva i prava ljubav.

Trčanje, kao idealan način da počneš dan ili da se na brzaka oslobidiš stresa ili pak “boost-uješ” pozitivnom energijom, a momenat kada sednem na biciklo i odem iz grada nema cenu. To su dragoceni sati tokom kojih su se poput slagalice složila sva moja pitanja, nedoumice, želje…ako na sve to dodam i uživanje u prirodi dok se budi budući da vozim ranom zorom, nekad i u sred noći, i to onda dobija sasvim drugu dimenziju. Možete pretpostaviti koliko čeznem za prolećem i ponovnom vožnjom u prirodi. :) Ove godine izvozala sam biciklom 5,715 km, a istrčala 1,542 km (sasvim solidno za jedan povratak i curu koja radi sve to iz zabave i ljubavi :) ).

Ipak, nije samo sport, odnosno povratak njemu, krasio ovu godinu. Bilo je tu i drugih turbulencija – zdravstvenih, poslovnih…neki su otišli zauvek, neki očarali, neki razočarali…i uz pomoć sporta sam sve to stoički izdržala, osvestila, postupala daleko mudrije nego ranije u kriznim momentima, ali, ako bih trebala da podvučem crtu mogla bih da kažem sledeće: Sve je dobro, a ono najbolje tek dolazi!

U novu 2018. ulazim, mogu reći, dosta sigurnija, mudrija, zadovoljnija, sa novim planovima i ciljevima, a svima koji pročitaju ovaj tekst želim godinu punu prosperiteta i pozitivnih promena.

Želite, sanjajte, verujte, volite… i trenirajte!!!

Sport donosi ono šta ne možete čak ni da zamislite, a svaki dan je nova šansa za nešto novo i dobro… samo “Always look on the bright side of life”!

 

 

Komentari