Blog & Kolumnelifestyle

Šta pokloniti sebi za 40. rođendan? Jednom rečju – izazov!

Nema komentara

Nakon duvanja 39 svećica u leto 2018, počela sam da razmišljam šta je to što ću pokloniti sebi za naredni, okrugli, jubilarni rođendan. Materijalno me nikada nije zanimalo. Želela sam izazov.

A postaviti sebi izazov na pragu ulaska u petu deceniju nije nimalo lako.

Razne stvari su mi padale na pamet. Među prvima skakanje sa padobranom. A onda sam se setila onih vožnji na vašarima kada letite visoko, i koje nisam mogla da podnesem jer mi ta vrsta adrenalina nikako nije prijala. Znate one “kamikaze” i ostale sprave (za mučenje). A tek moj strah od letenja… Čekaj, hoću izazov, hoću da savladam nešto, da pobedim sebe, ali neću da patim.

Kako sam dobila ideju šta da poklonim sebi za rođendan

A onda je, jednoga dana, koleginica krenula ranije sa posla. Sa koferom. Prethodnih nekoliko meseci bila je srećnija nego dotad, poletna, čila i vesela. Možete da zamislite kakva su nagađanja u jednom društvenom preduzeću bila. Mahnula mi je i rekla: “Odoh u Ljubljanu da trčim sa najboljim klubom na svetu”. Ostala sam uskraćena za detalje, ali njen osmeh je bio dovoljan da shvatim šta se to kod nje promenilo poslednjih meseci. Počela je da trči. Majka tri devojčice. Duboko u deceniji u koju ja tek treba da uđem.

I tako sam se 18. novembra 2018. našla na Dorćolu, spremna da upišem školu trčanja i poklonim sebi polumaratonsku trku za 40. rođendan. To je bio izazov. Osmeh ću dobiti gratis, to mi je bilo jasno nakon 5 minuta provedenih sa ljudima koji će postati značajan deo mog života.

Šta mi je trčanje donelo

Ne. Trčanje je promenilo mene. A život sam promenila ja.

Od tada do kraja sveta, moj klub je Belgrade Running club. Klub izuzetnih sportista i još boljih ljudi. Najbolji poklon koji sam mogla pokloniti sebi.

Moj prvi trener, Stefan Ilić učinio je da, tako neprimetno i bez pritiska, trčanje postane moja radost. Njegova rečenica: “Prati svoje telo, samo u svom ritmu i ne zaboravi da ruke rade”, i danas mi odzvanja u ušima kada se spremam za trening.

Ljudi koje sam tamo, u klubu, upoznala, sa kojima sam prošla prve uspehe i neuspehe, padove i uspone, gubitak motivacije, sa kojima sam se okitila prvom medaljom u Temišvaru… To su ljudi na čijim rođendanima pevam, sa kojima sam proslavila rođenja dece, godišnjice, sa kojima i danas trčim na trkama i zajedno osvajamo medalje. Od njih sam dobila podršku, čula sam TI TO MOŽEŠ, bila sam okružena onima koji su verovali u to. A onda sam i sama poverovala. Taj trenutak kada me više nije budio sat ujutru, gde god da sam se našla, već sam se budila sama da trčim na jutarnjem treningu označio je novo doba, novi pogled na svet.

Kažu ljudi, trčanje im je promenilo život.

Ne. Trčanje je promenilo mene. A život sam promenila ja. Tako što sam mu dodala malo trkačke discipline, oduzela bespotreban strah, ulila samopouzdanje i veru u sebe, zakitila ga hormonom sreće i naučila da izlazak iz udobnosti donosi nemerljivo zadovoljstvo.

Zašto je najbolje sebi pokloniti trčanje

Naučila sam da pažljivo slušam šta mi telo govori. Naučila sam da čujem vetar. Naučila sam da se bolje fokusiram, da budem sada i ovde. Naučila sam da ne odustajem. Naučila sam da je sve moguće, samo je pitanje da li smemo to što možemo. Naučila sam da postojanost donosi rezultat. Naučila sam da nema prečica. Naučila sam da jedan loš dan ne znači baš ništa. Naučila sam da uživam u svakom koraku, ma šta mislili svi oni oko mene. Naučila sam da budem strpljivija, jer je čitava ova avantura jedna duga pruga. Nekada voz iskoči iz šina, nekada ide brže, nekada sporije, ali ide. I to uvek napred.

Naučila sam da je borba sa sobom jedina borba u kojoj uživam. Da su rana jutra najlepši deo letnjeg dana. Naučila sam da uvek imam patike u kolima, da su urme najbolje trkačko gorivo. Naučila sam da zapnem, ali i da pustim kada baš ne ide.

Nakon te jubilarne torte postala sam polumaratonka. Žena koja je trčala u stanu oko stola u vreme policijskog časa, ona koja sme ono što može, ona koja se ne boji i ne odustaje.

U nedelju, 6. juna, pred svoj 42. rođendan, učestvovaću treći put u polumaratonskoj trci. Sa onim osmehom zbog kojeg me čudno gledaju.

Da li ste vi ikada postavili sebi izazov?

Tekst napisala Ivana Markovic. Preuzet sa sajta ivanamarkovic.rs

Da li zaista postoji razlika između rekreativaca i profesionalnih sportista?
Kako u februaru istrajati u novogodišnjoj odluci o redovnom trčanju
Tags: , ,

Povezani članci

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fill out this field
Fill out this field
Molimo vas da unesete valjanu adresu e-pošte.
You need to agree with the terms to proceed

Exit mobile version