Zell Am See

Dejan, ja i bicikla

“Dobro jutro. Dejane, putujete samo vas dvoje, ti i Ivana?” Pa proturi glavu kroz prozorčić da nas bolje osmotri.

„Da, samo nas dvoje.“

„Aha, vas dvoje i bicikla.“ Pa nam se nasmeši. „Gde ste krenuli? Zašto nosite biciklu?“

„Idemo u Austriju na neku trku, to jest, moja žena ide na trku a ja je samo pratim.“

„Aj pa nek je sa srećom.“

Vratio nam je pasoše i mi smo nastavili dalje, Dejan i ja, i bicikla, na zadnjem sedištu.

Zell Am See – Kaprun

Za trku sam se pripremala tačno 7 meseci. Počela sam 1. februara od nule i 31. avgusta sam bila potpuno spremna za trku. Pripreme su lagano tekle pod budnim okom trenera. Bilo je par manjih problema, poput misteriozne temperature u par navrata, pad sa bicikla i bol u kolenu i jednog kratkog prezasićenja organizma zbog premora na poslu, ali ništa toliko veliko i strašno što bi u uticalo na trenažni proces.

Plan koji mi je Ogi zadao nisam 100% ispoštovala, ali one treninge koje sam radila, odrađivala sam onako kako je zadato: maksimalno skoncentrisano i dosledno. Trenirala sam uglavnom sama. Takav trening je pravi trening za volju i izdržljivost. Bilo je bitno istrenirati i to stanje uma. U takovom stanju telo samo ide napred i ne oseća nikakve uticaje spoljne sredine, vreme ne postoji, a um je potpuno skoncentrisan na cilj.

Kada bi mi tražili da u nekoliko reči opišem trku, rekla bih da je to bilo 7 sati i 13 minuta odlučnosti, fokusiranosti i usmerenosti ka cilju. Kao ni u treningu, ni na trci nije bilo velikih problema. Ni velike treme nije bilo. Postojala je ona mala, očekivana trema, znak da si svestan šta si sve uložio u taj dan, u tih 7 sati. Mesec dana pred trku nešto je kliknulo u mojoj glavi i ja sam znala da sam spremna, samo tako, odjednom. Ni sad ne znam šta je to tačno bilo okidač, ali drago mi je da se desio.

Plivanje

U zoni starta, sedimo na klupici Boban i ja i ćuteći posmatramo bazen ispred sebe koji se puni triatloncima sa zelenim kapicama. Njihov talas kreće za 5 minuta i oni bi malo da se zagreju i pripreme za leden Zell Am See.

“Jesi li nervozan?” – pitala sam ga.

“Ma jok.” – odgovara mi kao iz topa.

“Ni ja.”

I nastavismo u miru ćuteći da gledamo ispred sebe. Odjednom prilazi nam Darko koga smo u međuvremenu izgubili u zoni tranzicije. Pun je energije i priča kao navijen.Bodri nas sa dobro poznatim „Idemooo“ i Darko odlazi na start. Pet minuta posle njega kreće i Boban da se sprema. Na rastanku se zagrlismo, poželesmo jedno drugom sreću i rastasmo se rečima:

„’Ajde, pa se vidimo na cilju.“

Odoše i Boban i plave kapice, a na startu ostadosmo mi rozi. Glava mi je bila prazna. Nisam razmišljala o plivanju. Nisam razmišljala o zoni tranzicije. Nisam razmišljala ni o spustu na biciklističkom segmentu. Krenula sam napred jer je masa krenula da se kreće. Za par minuta našla sam se u vodi. Pomerila sam se levo od ulaza u vodu kako ne bih pravila gužvu, ali i kako bi moj muž mogao da me snimi iz publike. Nekako se desilo da je retko ko želeo da zauzme levu poziciju pa oko mene nije bila gužva. Čuo se pucanj i roze kapice su se pokrenule.

Plivanje je prošlo bez ikakvih problema. U početku nije bilo gužve i krenuh, po savetu trenera, da tražim neku devojku moje brzine i da se draftujem iz nje. To mi međutim nije polazilo za rukom. Posle nekog vremena odustala sam od draftovanja i ušla u svoj ritam. Trudila sam se da desno od sebe držim ljude, a levo bove. Lepo mi je to išlo. Kod prve bove napravila se gužva. Doslovno su ljudi plivali jedni preko drugih. Povukla sam se i za sebe našla slobodan prolaz. Nakon bove opet se sve raščistilo i plivala sam bez problema. Sećam se da sam u jednom trenutku ugledala plavu kapicu pored sebe. Bio je to znak da smo pristizali prethodni talas. Kod sledeće bove opet se napravila gužva, ali ovaj put nisam popustila. Borila sam se za svoje mesto pored bove i u toj borbi zadobila nekoliko udaraca u glavu. To me nije izbacilo iz ritma.

Plivanje

Ostatak plivanja je prošao lagano i bez problema, posebno jer su se, posle bove kod koje se skretalo u levo, rasčistili triatlonci. Na meni je sad samo bilo da plivam najkraćim putem do cilja. Nekih 200m pred izlazak iz vode, podigla sam pogled da vidim kuda da plivam i ispred sebe ugledala šareniš kapica koje istrčavaju iz jezera. Roze su se pomešale sa plavom i zelenom. U tom trenutku znala sam da i nisam tako loše odradila plivanje. Krajnji rezultat je 40min, što nije loše, ali znam da mogu i bolje.

T1

Ušla sam u tranziciju. „Treći stalak“ – ponavljala sam u sebi. Svoju kesu sa biciklističkom opremom sam pronašla odmah. Ulazila sam u šator da bih se presvukla. Ljudi su se presvlačili svuda: i ispred šatora, i kod stalaka sa tranzicionim kesama, i u šatoru. Pre nego da skinem plivačko odelo, setila sam se saveta sa brifinga. Kapicu i naočare držati u ruci i dok izvlačiš ruku iz odela samo pusti kapicu i naočare. Ostaće u rukavu i neće se zagubiti. To sam i uradila. Odelo sam skinula, obrisala se malo peškirom i navukla biciklističko odelo. Svoju ljutu mašinu sam odmah našla: crveno R, sa prednje strane, skroz do kraja… Činilo mi se da sam malo vremena provela u tranziciji, ali sat nije rekao tako. Celih 11 minuta sam potrošila!

Bajs

Krenula sam lagano, po savetu trenera. Pazila sam na drafting. Kada bi neko krenuo u preticanje, usporila bih da bih napravila razliku od 10 metara. Sve je ok išlo, a onda je krenuo uspon. Bilo je 10km “laganog” uspona, a onda 3km 15% uspona. Ni tih 10km mi nije bilo lagano jer nema Borča ni Frušku Goru a kamoli Alpe. Trenirala sam uglavnom na ravnom, najviše zbog toga što mi je to bilo pristupačno. Do vrha su bile postavljene table koje su odbrojavale kilometre do najviše tačke. Na 5km od vrha počela je da pada kiša. Poslednjih 3km bilo je najteže. Gurala sam napred, ali je to tako sporo išlo. A onda sam na 1km od vrha videla bicikliste koji su sišli sa bajsa i gurali ga pored sebe. Popustila sam i uradila isto. Popela sam se na vrh, uzela jedan gel i započela spuštanje.

Jako sam se plašila tog spusta. Nisam znala da li ce mi ruke izdržati konstanto kočenje. Nisam znala da li ću u jednom trenutku popustitii i sleteti sa puta. Kiša nimalo nije pomagala. Stvarali su se potočići po putu i moralo se biti jako pažljiv i sa kočenjem kako se ne bi proklizalo. Na prvoj opasnijoj krivini pretekla sam neku devojku koja je išla brzinom puža. Pitala sam se ko je tu skroz lud: ona jer toliko sporo ide ili ja. Ali setila sam se da mi je Ogi rekao da se opustim i da ne usporavam previše. Onda je došla i druga krivina koju sam uspešno savladala. Posle te krivine mogla sam da se pustim i da mnogo brže vozim, ali strah i opreznost mi nisu to dozvoljavali. Stalno sam očekivala još jednu oštru krivinu sa provalijom.

Biciklizam

Kiša je padala sve vreme dok sam se spuštala sa najviše tačke. Kako nisam pomerala noge, već sam samo kočila, postalo mi je jako hladno. Šuškavac mi je bio natopljen vodom, točkovi su bacali vodu na mene. Doslovno sam se smrzla. Zubi su počeli da cvokoću i tresla sam se. Pitala sam se kada će mi se osušiti jakna i da li ću moći bar malo da se zagrejem.

Kada sam se spustila niz planinu, prestala je i kiša. Krenula sam sa vožnjom i brzo se zagrejala. Posle nekog vremena i jakna se osušila. Na nekom 55. kilometru osetila sam jak bol u leđima. Nisam imala problema sa vožnjom dok sam vozila po ravnom i dok sam se spuštala sa brda. Teren je bio brdovit, ali srećom nekih dužih uspona nije bilo. Odbrojavala sam kilometre do kraja. Pri kraju biciklističkog dela, leđa su počela da me baš jako bole pa sam mnogo usporila. Nisam smela previše da usporim, jer sam se plašila da neću završiti biciklistički deo u  predviđenom vremenu i da mi neće dozvoliti da pređem na trčanje. Srećom, sve sam stigla na vreme. Vreme provedeno na biciklu bilo je preko 4 sata!

T2

Znala sam da kada siđem sa bajsa da će sve biti u redu sa mnom. Tako je i bilo. Opet sam lako našla svoje mesto da ostavim bajs. I kesu sa trkačkim stvarima sam lako našla. Otišla sam da se presvučem u šator i prišla mi je jedna žena, volonter, da mi pomogne. Izbacila je suve stvari iz kese i mokre krenula da ubacuje u kesu. Tražila sam joj samo da mi ostavi biciklističku majicu, jer u njoj sam planirala i da trčim. Uzela je moju kesu i rekla mi da trčim. Ona je tu kesu sa mokrim stvarima vratila na mesto sa kog sam je pokupila.

Trčanje

Krenula sam lagano. Osećala sam se dobro, što sam i rekla mužu koji me je čekao u tranziciji. Rekla sam mu da planiram da završim polumaraton za nekih 2 sata i da se tek tad vrati na cilj.

Okrepe su bile postavljene na svakih 2.5km. Naravno, iskoristila sam svaku. Ako se ne bih zadržavala na okrepnoj stanici, tempo mi je bio oko 5:30 min/km. Ukoliko bih stala na okrepnoj stanici tempo bi odmah prešao 6 min/km. Na okrepi sam uzimala koka kolu, vodu, izotonik i voće. Samo jednom sam uzela power bar čokoladicu i nisam je celu pojela. Čini mi se da mi je ta čokoladica dala dovoljno snage.

Trčanje

Segment trčanja se sastojao od 2 kruga. Tako sam u prvom krugu očekivala da ću sresti Darka i Bobana koji mi trče u susret. U prvom krugu videla sam Bobana koji je razvaljivao. On je završavao, a leteo je po stazi. Nedugo zatim videla sam i Darka. I njemu je, kao i meni, bio prvi krug, ali se odlično držao. Bodrili smo jedno drugo. To mi je mnogo značilo, jer triatlonci su povučeni ljudi. Ne bodre se međusobno i trku završavaju sami. Na stazi je vladala tišina, tišina koja mi je jako prijala. Tek na 18. kilometru me je uhvatila mala kriza. Klonula sam pa sam usporila. Na okrepnoj stanici sam se lepo najela i krenula u juriš ka cilju.

Osećala sam se snažno. Bila sam u potpunosti svesna svega oko sebe. Zahvaljivala sam se volonterima, a čaše od vode i koka kole sam bacala u kese za smeće. Setila sam se Saše Vučićevića i toga kako je on odlično istrčao Beogradsku poludistancu prošle godine. Zbog toga sam se i odlučila za Ogija kao trenera. To se definitivno isplatilo. Moj cilj je bio da završim trku, da prođem kroz cilj puna snage i svesna svega oko sebe i da uživam u treninzima. Cilj sam ispunila.

Kroz cilj sam prošla nasmejana, sa podignutim rukama i uz skok. Nisam imala potrebu da odmah sednem i da dođem sebi. Bila sam skroz dobro. Tamo me je dočekao muž. Smejala sam se ko luda i nisam mogla da verujem da sam završila trku. Bila sam srećna, toliko srećna da sam se, kada sam ušla u deo za okrepu, prekrila folijom koju smo dobili da se zagrejemo i počela da plačem. Sve što sam uložla u poslednjih 7 meseci se isplatilo.

Finišer

Došla sam kući i čula se sa najbiližima. Sestra košarkašica, pitala me je kako je bilo na trci i kako se osećam sad. Rekla sam joj kako sam bila snažna i kako nisam dobila nikakvu upalu mišića, a uz to oporavila sam se već sutradan. Kao da dan pre toga nisam bila na nogama 7 sati. Nije mi rekla ni bravo, ni svaka čast. Samo mi je rekla:

„Au čoveče, kako te je trener dobro istrenirao. Mnogo ti je dobar trener.“

Zahvalnica

A kako to da se završi trka, a da se bar nekome ne zahvalim. Kroz proces treninga mnogi su mi pomagali na razne načine, a ja sam samo odradila onaj teži deo. I tako:

  • Hvala svima koji su me motivisali da uradim Ironman 70.3. Hvala Nikoli jer je napisao odličan tekst koji sam pročitala mnogo puta. Hvala Veroljubu i Nebojši koji su pisali izveštaje sa svojih trka
  • Hvala plivačkim avanturama i Dragani koja mi  je ispravljala tehniku plivanja.
  • Hvala Peđi koji mi je izbaksuzirao stalne treninge trčanja, bajsa i plivanja. Hvala mu na nesebičnim savetima koje mi je delio na bazenu vezane za tehniku plivanja.
  • Hvala i svima sa bazena 11. April. Kako bih drugačije naučila da plivam u gužvi i da se borim za svoje mesto?
  • Hvala mojim LCG biciklistima. Vrtela bih ja Crvenka krugove do beskonačnosti da vas nije bilo.
  • Hvala mom mužu i najbližima koji su trpeli moje izgovore da ne mogu da im posvetim vreme jer moram na trening
  • Hvala Ogiju, mom treneru, jer je mislio za mene, bodrio me i na kraju tešio. Slepo sam mu verovala i radila ono što bi mi napisao. Hvala mu što to poverenje nije prokockao.