Uvod

Kao prvo, zaista bih iskoristio priliku da izrazim veliko poštovanje i podršku kreatorima ovog sajta, jer su na najadekvatniji način izvršili popularizaciju rekreativnog trčanja i srodnih disciplina. Pravo je zadovoljstvo videti koliko različitih profila ljudi dolazi na ovaj sajt sa raznim željama, mislima i iskustvima, bez sujete ali uz puno entuzijazma – da nauče nešto novo i da nauče druge onom što znaju. Mogu slobodno reći da sam imao privilegiju da neke posetioce sajta upoznam na zajedničkom putu za Sombor, od nekih drugih sam čitao tekstove, iskustva, a i sa ostalima ne brinem da ću već nekada kontaktirati. Na ovom sajtu sam video dosta komentara koji se odnose na triatlon i kako se ljudi posvećuju istom, pripremaju, ostvaruju rezultate… Ovaj tekst je potpuna suprotnost – kako doći do rezultata i onda neverovati da se to zapravo desilo.

Nekoliko reči o sebi

Završio sam neke silne škole, a opet ukoliko me pita neko šta sam po struci nisam siguran da mogu da odgovorim iz prve. Generalno plivam u sferama informatike, matematike, menadžmenta, sporta (fokus na fudbal i košarku) i medicine. Trenirao sam košarku dugo, prestao zbog povrede, ali i dalje igram neke poluprofesionalne lige u Beogradu. Sa jedne strane imam dosta interesovanja, a sa druge duboko verujem da svaki uloženi trud treba dokumentovati. Slažem se da je bitno učestvovati, ne mislim da je po svaku cenu bitno pobediti, ali neophodno je na kraju biti zadovoljan učinjenim. Ono što je mnogima od vas sigurno poznato je da ne postoji zadovoljstvo postignuto unutar 100% sopstvenih mogućnosti. Obično pravi adrenalin kreće iz onih dodatnih 5-10% koje izvlačimo kada pravimo vrhunske rezultate ili dobijamo borbu sa samim sobom na koju nas niko nije terao. Ono što me je zapravo podstaklo da napišem ovaj tekst je upravo onaj trenutak kad u tolikoj meri premašim sopstvene mogućnosti da postanem svestan da se takmičim na polju za koje nisam aplicirao.

Ironman

Dobro, svi smo naučili šta je triatlon. Tri discipline, plivanje – bicikl – trčanje, sve to odjednom. Ipak, sećam se osećaja kada sam prvi put gledao izveštaj o Ironman-u sa Havaja 1996. U toj meri sam bio impresioniran konceptom takmičenja i tim ljudima da mi na pamet nije palo da bih ikada smeo da pokušam bilo šta slično. Bio sam siguran da se ceo život posvećuje tome, da ne postoji opijanje sa društvom u petak uveče, pljeskavica u gradu posle ponoći ili osmočasovni randevu sa monitorom. Jednostavno – potpuna posvećenost.

I tako je vreme išlo, prestao sam sa košarkom, posvetio se studijama, poslu, porodici… A onda sam se razboleo od teškog oblika Encefalitisa koji mi je zahvatio pristojan procenat moždanog stabla. Dosta tragikomična situacija, pogotovo pošto mi je otac neurohirurg, a radi se o potpuno neoperativnom delu glave. Sve u svemu, nakon dosta terapije, stresa i nenormalne doze sreće, pre nešto više od dve godine sam ozdravio. Istini za volju sa skoro 150kg, kada sam počeo da kreiram sopstveno gravitaciono polje, zakleo sam se sebi da ću uraditi sve da se dovedem u red. Ne za profesionalan sport, već isključivo na pristojnom estetskom nivou i zdravoj osnovi za zdrav život.

Tog 7. aprila 2008. godine počeo šetnjom od 20km koja je trajala skoro 4.5h. Nakon toga sam uz stroge dijete, i ekstremnu fizičku aktivnost pored regularnog posla uspeo da izgubim 13 kilograma za dva meseca, pa kasnije jos toliko, a evo i sada skoro još toliko… 5. juna prošle godine sam bio jako zadovoljan napretkom i kondicijom, ali mi je nedostajala motivacija da napravim taj poslednji korak i da se u potpunosti dovedem u red.  Sticajem okolnosti saznam da postoji i mala varijanta Ironman-a (70,3) koja i dalje spada u vrhunske triatlone koje zaista ne može baš svako da postigne. Odmah sam se prijavio i dao sebi godinu dana da se spremim za St. Paulten – 1.9km plivanje, 90km bicikl, 21km trčanje.

Pripreme

Ubrzo sam shvatio da sa svojim ritmom života ne postoji mogućnost da postignem skoro svakodnevni sistem treninga koji je neophodan da bi se pripremio za Ironman 70.3. Stoga sam napravio sam svoj ritam, koristeći svaki slobodan trenutak da se posvetim sportu. Ipak, biznis i rekreativ lige u košarci su odnele svoj danak. Za godinu dana sam imao razne povrede ramena, kuka, leđa… Igrao sam pod blokadama, nisam smeo da pauziram zbog opšte spreme, ali sve do početka maja nisam bio u mogućnosti da plivam zbog bolova. Lige su se konačno završile, uspeli smo makar da u Rekreativ ligi uzmemo bronzu. Onda sam se u potpunosti posvetio triatlonu.

Revnosno sam išao na plivanje, istrčao sam polumaraton (2:05), vozio biciklom i po 170km odjednom. Fruškogorski maraton mi je poslužio kao kombinacija afiniteta prema prirodi i aktivnosti za čeličenje volje i strpljenja prilikom dugotrajnog, konstantnog napora. U međuvremenu sam postao i otac, saznao koliko je teško uklopiti sve, a opet i koliko me supruga podržava. Preuzela je na sebe skoro sve obaveze kod kuće da bih ja imao maksimalan prostor za dalju pripremu. A onda sam se razboleo od gripa nakon skoro 2 godine i proveo poslednje dve udarne nedelje u krevetu sa temperaturom. Sve svoje generalne probe sam propustio (plivanje 2km na otvorenom, uvežbani prelazak bicikl-trčanje, kombinacija svega i sl.) Iako su saveti lekara bili da je potpuno neosnovano da u ovakvom stanju idem na triatlon, otišao sam jer nisam hteo da se tako završi jedna životna epizoda. Iskreno, malo mi jeste bilo glupo da objašnjavam ljudima šta me tera da bolestan plaćam 500 evra kako bih išao da trčim u Austriji po kiši (tako su prognozirali).

St. Paulten

Stigao sam. Još za vreme zajedničkog ručka shvatio sam da sam sa 2.05 najviši učesnik triatlona, a verujem da ni težina od 113kg nije nekonkurentna. Upoznao sam ljude, koncept takmičenja, detalje trke… Stigao sam malo i da prošetam, tek toliko da shvatim da su svi slatkiši jeftiniji i po 5 puta nego u Srbiji. Plivao sam malo u jezeru, trčao da zagrejem noge, naštelovao bicikl… Poslednje dve noći sam izuzetno slabo spavao zbog treme. U jednom trenutku sam shvatio da već sat i po vremena sedim u kolima i jedem pistaće. Pouzdan znak da sam zastranio bio je izostanak ljuštura. Znao sam da postoje “samo” tri načina da odustanem:

  1. Nepodnošljiv grč u toku plivanja
  2. Kvar na biciklu
  3. Srčani udar ili adekvatan ekvivalent u ma kojoj fazi takmičenja

Za prvo sam očigledno pogrešio. Na drugo nisam mogao da utičem više nego što sam, a treće… Pa dobro, tako može da se odustane i od života, a kamoli od triatlona. Sticajem okolnosti, na samoj trci nisam bio ni blizu ma kakvom sličnom fizičkom opterećenju. I tako, došao je i taj dan, probudio sam se spontano u 4 (umesto da spavam kao sav normalan svet makar do 5:15) i onda otišao na jezero.

Etapa 1: Plivanje

Čim smo se pripremili za vodu, shvatio sam pravo značenje izraza “bela vrana”. Oko mene stoji 3000 ljudi u Wet-suit odelima, a ja sam u Swim-suit odelu. Iako ponavljam reč suit – odelo, ne mogu da nađem odgovarajući prevod ali ukratko: različitog su materijala, wet-suit ne tone i značajno bolje čuva temperaturu celokupnog tela, držeći ga potpuno suvim ispod sebe. A Swim-suit je ono što ne košta 350 evra i što sticajem okolnosti ja već imam. Sad, ja sam znao da ću definitivno biti u manjini, ali sam očekivao makar jednog kukavca iz Bijafre koji će biti obučen kao ja. Ali ne, svi su bili solidarni da ja budem nešto najveće i najplavlje na obali. I bi tako – šta više reći kada me je Poljak na startu u ledenoj vodi pitao: “Wow, man, aren’t you cold?”

Trka je počela… prvih 500 metara je išlo dobro za mene, zagrejao sam se i gledao krajičkom oka kako ljudi odustaju jedan po jedan. Onda su počeli blagi grčevi u nogama koje sam lako razbio promenom tempa udisaja. Završio sam sa prvim jezerom i krenuo ka drugom. Učinilo mi se da sve ide sjajno dok sam gledao kako pretičem druge i uleteo sam direktno u vodu. Plivao sam preko 300 metara kada su počeli pravi problemi. Grč je počeo da mi zahvata celu levu nogu, a već je i desna postajala problem. Iscrpljenost tela usled bolesti i ledena voda su dali rezultat i osetio sam kako mi je mučenje da plivam. Pokušao sam da menjam stilove, prešao na prsno, osećajući da značajno gubim tempo i brzinu.

Konačno sam došao do 100 metara od kraja i tada je nastupio trenutak koji nikada neću zaboraviti. Kompletan grč u obe noge, oštar kao nož. Kvadriceps, zadnja loža, list, podizač stopala… sve. Gledao sam nemoćno kapiju za prolaz sa jedne strane, spasioca sa druge i nisam više znao šta da radim jer sam bio skoro siguran da ću morati da odustanem. A onda sam se odlučio po cenu da ispadnem ekstremno smešan da se okrenem na leđa i bez nogu da povučem rukama kako znam i umem tih 100 metara. Nekako je uspelo i došao sam do obale. U tom trenutku sam bio potpuno siguran da ću sve uspeti.

Etapa 2: Bicikl

Tranzicija na bicikl je donela razne utiske. Trebalo mi je skoro 11 minuta da se presvučem bez savijanja nogu, jer je svako savijanje bilo praćeno jakim grčem. Usput sam shvatio da nema ništa od priče da se muškarci i žene presvlače odvojeno, a i da se depilacija naplaćivala na meru. Tako je celokupan osećaj u tom šatoru pakla više podsećao na carobnu šumu (nema kvačice na “č” zato što niko ni slučajno ne sme da pomisli da je to reč koju pokušavam da akcentujem). Došao sam do bicikla krenuo i shvatio da grčevi uopšte nisu prošli. Svaki pritisak pedale je bolan, ali… ide nekako. Prvi deo od skoro 30km sam prevezao jako dobrim tempom 40-45 km na sat u proseku. Prvi uspon je prošao propraćen jakim bolovima, ali sam nekako smogao snage. Drugi uspon mi je doneo bolno saznanje da ne postoji mogućnost da se više tog dana penjem ma gde biciklom uzbrdo, jer mi grčevi sprečavaju neophodnu snagu i brzinu da bih se kretao uz nagib.

Sišao sam sa bicikla i počeo da ga guram uzbrdo, pored onih što su odustali sa jedne strane, a gledajući kako me desetine njih prestižu sa leve strane. I tako je to trajalo skoro 2km. Na vrhu uspona, seo sam na bicikl i spojio u kontinuitetu novih 30ak kilometara solidnom brzinom. Iako je nizbrdica bila prepuna krivina bez mogućnosti da razvijem brzinu preko 50km/h, držao sam visok tempo pored Dunava po ravnom, sve dok nije došla sledeća velika uzbrdica od 8km. Nema potrebe da se vraćam na to koliko je tačno užasan bol u nogama bio kada sam odlučio da ponovo siđem sa bicikle i da u patikama sa kramponima za pedale guram bicikl skoro 8km uzbrdo. Svaki korak je bio bolan, koncetracija da ne narušim pravac kretanja bicikla, brzina kojom se krećem u odnosu na to koliko mi je ostalo pre nego što budem odsečen na kraju etape kao “prespor”. To je trajalo i trajalo…

Na kraju sam došao do vrha brda, i odmah krenuo da nadoknađujem propušteno. U jednom trenutku sam shvatio da se krećem brzinom od 86km/h, što mi je kao prosečnom vozaču bicikla bilo dovoljno da počnem da se prisećam dragih ljudi iz detinjstva ali sam bio svestan da me svako usporavanje može koštati treće etape. I na kraju mi je ostala samo još jedna mala uzbrdica od 500m koju sam odlučio da pređem vožnjom. Nakon prvih 5 metara, bol je kulminirao, izgubio sam potpuno snagu i odgurnuo bicikl kako bih nesmetano legao u travu sa strane i ispružio potpuno noge. Kako sam legao, tako sam shvatio da nakon minut odmora neću više imati snage da ustanem. Ustao sam, ponovo izgurao bicikl do kraja uzbrdice i nakon toga uhvatio tempo do kraja. Stigao sam 5 minuta pre isteka vremena za biciklističku etapu. Znam da je 5 minuta za foto-finiš večnost, ali pričam u kalkulaciji 90km austrijskih sela i livada.

Etapa 3: Trčanje

Slično početku biciklizma, shvatio sam da ću sigurno uspeti da završim trku kada sam ovo postigao do sada. Osećao sam se kondiciono sjajno, nisam se čak ni zaduvao nakon tolikih napora. Kao i u prethodnoj etapi, i ovde su me grčevi odmah demantovali. Način na koji trčanje opterećuje telo sportiste je značajno drugačije od hodanja. Prilikom hoda sam shvatio da uprkos jezivom bolu, taj osećaj mogu da izdržavam duže vreme, a da mi noge neotkažu. Odlučio sam se da pokušam da hodam brzinom od 7km/h i da završim trku na vreme. Bez ikakvih obaveštenja sa strane i bez sata na ruci, nakon 1.5h sam shvatio da mi je ostalo još 13km. Računica je bila jasna – išao sam dosta sporije nego što sam očekivao i do kraja moram da se krećem prosečnom brzinom od 8.25km/h kako bih završio sa medaljom.

Osećao sam da imam aerobne kondicije za trčanje, ali noge nisu mogle da postignu. I tako sam se odlučio da ubrzam hod najviše što mogu, a da trčanje ostavim za apsolutni kraj kada više nemam šta da izgubim i kada bi me pucanje mišića ili nešto slično ostavilo blizu cilja, a ne daleko (tada je to zaista imalo logike). Nakon pola sata hoda maksimalnom brzinom i nekoliko preteknutih “džogera”, shvatio sam da napredujem jako dobro. Nastavio sam i dalje istim tempom, shvatajući da se krećem prosečnom brzinom od 9km/h. Lagao bih kada bih rekao kako sam u tim trenucima razmišljao o porodici, prijateljima, uspehu… samo sam razmišljao kako tačno da nagazim kako bi bol bila minimalna i kako bih imao snage za korak posle. I tako sam ludačkim hodajućim tempom stigao na poslednji kilometar. A onda su i emocije stigle – shvatio sam da ću završiti trku. Da sam uspeo, bez obzira na sve. Zaista, plasman mi nije bio bitan. Bila mi je bitna medalja koja je sertifikat – Ironman 70.3 i to je to.

Smogao sam snage da istrčim poslednji kilometar. Opet, nisam imao problema sa disanjem, ali je bol u nogama bio neizdrživ. Znao sam da mi je ostalo samo da skrenem iza ćoška i stižem. Čak ću i da ubrzam, kako bih završio trku ispod 8:20. Ipak, ne lezi vraže. Austrijski volonterčići su skupljali balone na stazi za finiširanje i verujem da im uopšte nije bilo svejedno kada su videli da sam se iza ćoška stuštio ka njima, a u pogledu prepoznali moju nemogućnost da svesno zakočim sa nogama u pomenutom stanju. Ipak, tragedija je izbegnuta i prošao sam kroz cilj – 8:20:04. Poređenja radi, pobednik je imao vreme od 3:46 :)

Epilog

Zbog čega cela ova priča… Zato što mislim da će koristiti mnogim posetiocima sajta i da je u redu da to bude moj skroman doprinos ovoj maloj zajednici. Nekome će možda pomoći da skine kilograme, nekome da reguliše ritam treninga i da pronađe vreme za iste u napornoj svakodnevnici. Neko će shvatiti da preteruje, a neko će naći volje i snage da sledeći put obori svoj lični rekord na maratonu. Ja mogu reći da sam uspeo sve od navedenog. Znam da sam u “regularnim uslovima” imao vreme između 6h i 6:30, ali pred sobom sam imao ono što se desilo. Znam da sam gurao bicikl pored puta, da sam brzo hodao umesto da trčim, ali sam završio sve u predviđeno vreme. Možda nisam pokazao da mi je telo od gvožđa, ali volja sigurno jeste. A kad god pogledam ovu medalju… sećaću se šta znači reč iskušenje.

Srdačan pozdrav i mnogo sreće svima vama u avanturama kojih se dohvatite. Definitivno vam ne želim ni delić teškog koji sam preživeo u Austriji, ali znam da bi ste sve dali za onu pozitivnu stranu emocija. Složićemo se, obično jedno bez drugog ne može.