Kao i bilo koji susret sa planinom, planinsko trčanje ne treba uzeti zdravo za gotovo. Već su vam rekli da se planina mora poštovati. Koliko god ona delovala “pitomo”, priroda planine je ćudljiva

Što smo dalje od “civilizacije”, što smo dublje u planini, što smo bliže oblacima – to smo bliži sebi. Tu najbolje osećamo prirodu. Tu nam je najlepše. 

Međutim, isto kao i u alpinizmu ili visokogorstvu, i u planinskom trčanju (skyrunning i trail) vrebaju opasnosti koje nas nauče lekciju. Što više i dalje idemo i “osvajamo”, veća verovatnoća je da ćemo lekciju naučiti iz prve ruke.

Nagle promene vremena, neodgovarajuća oprema, sneg koji se dugo zadržao, magla, lavina, jaki vetrovi, odronjavanje staze… to su samo neke situacije koje mogu da otežaju trku, a mi možemo da utičemo samo na jedno – sopstvenu opremu. O ostalom možemo samo da se informišemo. 

Drugi faktori na koje trkač uglavnom ne može da utiče, i za njih se brinu organizatori trka, su markacija i (gps) trek. I jedno i drugo, u nekim slučajevima, mogu zakazati. Obično je trkač taj koji zakaže – nepažnjom promaši stazu ili ne prati markaciju. Ali ima i situacija kada markacija jednostavno nije savršena, trek nije precizan ili jednostavno planina “proguta” (npr. gustom maglom) i stazu i markaciju. 

Koje su sve opasnosti koje su nas zadesile na trkama? Od trkača koji su mi odgovorili na ova pitanja, jedino se još sa divljim zverima još niko nije susreo. Ako je neko imao bliski susret, može slobodno da podeli sa nama u komentarima kako se čovek i zver bezbedno razmimoilaze na stazi. 

Vesna Đoković, PSK Balkan

U trail trčanju sma sigurno poslednjih 5 godina, mada je to došlo slučajno, postepeno, uz planinarenje, sitnim i radosnim koracima, posmatrajući druge kako trče, dok mi planinari samo hodamo i nosimo teške rančeve na leđima. Sa trčanjem sam počela baš na planinskoj trci koju je moj klub organizovao na Kosmaju. 

Najduža distanca do sada: Ultraekstremna staza na Fruškoj gori, 134 km, 2018. godine

Ja uglavnom trčim sama. I uživam u toj potpunoj slobodi, u svojim mislima, u svojim koracima, u zvucima, mirisima prirode, jer se sve najintenzivnije oseti kada idemo sami, kada smo usmereni na sebe i osluškujemo sebe i sve što se dešava oko nas.

Na prvim dugim trkama, preko 100 km, kada još nisam ni znala da li bih ja to mogla da izdržim, i završim u predviđenom vremenu, tada sam se dogovarala sa prijateljima da idemo zajedno, i beskrajno sam zahvalna svom drugaru Aci koji je bio jedan od retkih koji jeste verovao u mene, i pravio mi društvo, bodrio me, išao mojim ritmom, iako znam da je mogao mnogo brže.

A posle, kada sam stasala u pravog ultramaratonca, više mi nije važno, sam put nekako uvek nanese divne ljude u trenutku kada su mi potrebni, ali ja sama nemam naviku ili potrebu da se sa nekim posebno dogovaram da idemo zajedno. Znači, ne tražim društvo, ali ako me neko pronađe, nemam  ništa protiv da deo staze idemo zajedno.

Prva trka koja ti pada na pamet kada kažem “opasna trka”

Prva asocijacija mi je Kozara ultra trail. Možda i zato što je poslednja u nizu, pa su sećanja još uvek bliska, ali ne pamtim da sam se raniije osećala tako, kao na Kozari.

Jedno neprijatno iskustvo

Neprijatna iskustva su uglavnom vezana za povrede ili bolove, sa raznoraznim uzrocima, ili za manje prijatne vremenske prilike, kišu, maglu, hladnoću, ali na takve stvari ne možemo uticati.

Takođe, nakon male nepažnje, desi se da izgubimo markacije, i onda, ukoliko je mrak, hladno, na terenu smo koji ne poznajemo… javlja se i strah. Dešavalo mi se da počnem da plačem, sama za sebe, ili da zovem drage ljude da im se žalim da sam se izgubila, iako znam da mi oni nikako ne mogu pomoći.

Jednom na Fruškogorskom maratonu, po mom satu, predugo išla i nikako da naiđem na sledeću kontrolnu tačku. Povremeno čujem zvuk vozila i očekujem da ću uskoro izaći na neki put, ali onda se opet zvuk izgubi i ja nastavim da sama tumaram po šumi. Pratim ja srca kao markacije, ali mi se čini da se samo vrtim u krug, predugo. I onda, pozovem Gorana Žigića, i kažem da sam se izgubila, a on me pita „Gde si?“ „Pa, u šumi!!! Da znam gde sam, ne bih te zvala!“ :)

A što se najneprijatnijeg iskustva tiče, to je ispalo kao kombinacija više stvari:

  • Kiša koja je satima padala, i zahvaljujući kojoj se šumska strma padina pretvorila u strmu, klizavu kaljugu
  • Staze koja je imala delove koji nisu bili markirani
  • trek koji smo imali nije se u potpunosti poklapao sa stazom, pa ni po njemu nismo mogli da idemo
  • pala je noć
  • očekivali smo kontrolnu tačku, jer smo prošli pored table na kojoj je pisalo „Okrepa 2km“, a od te okrepe nije bilo ni traga ni glasa

Na poprečnom profilu staze bio je obeležen jedan jak spust i uspon, i nakon njega smo očekivali da je cilj, a onda su nestale markacije sa staze, okrepne stanice nema, i još smo ponovo počeli da se spuštamo, i spuštamo, i spuštamo… već mokri, smrznuti, blatnjavi, iscrpljeni, očekujemo okrepu i cilj, a ispostavlja se da nam je ostalo još spuštanja, prelaženja potoka i ponovo penjanje ka cilju…

Na kraju, nema ciljne kapije, niti vidne oznake trke, samo dremljivi organizatori, umorni od čekanja da se pojavimo i sa nadom da smo ipak odustali negde, i da smo dobro i zdravo….

Naučeno i apsolvirano: Čovek uvek može mnogo više nego što misli da može.

Priroda je čudesna, fascinantna, podsticajna, osnažujuća, regenerišuća, neverovatna energija koja nam uglavnom pomaže, ukoliko umemo da slušamo, učimo, verujemo…

Važno je pre svega dobro se pripremiti, u svakom smislu: fizička kondicija je neophodna, i dobro proceniti svoje fizičke, ali i mentalne kapacitete.

Organizatori uglavnom napišu bitne informacije, i savetujem svima da pročitaju sve što dobiju od organizatora, iako većina ljudi to ne radi. Obavezna oprema jeste obavezna.

Ne mora da znači da će vam uvek sve trebati, ali u planini se vreme jako brzo menja, i potrebno je imati nešto što nam i u nepredviđenim situacijama može pomoći da se ne smrznemo, da imamo pištaljku kojom možemo dozivati pomoć, ukoliko se izgubimo. Čeona lampa je neophodna noću, ne treba koristiti lampu mobilnog telefona, treba čuvati bateriju mobilnog telefona, za eventualne pozive.

Ja volim princip „U se i u svoje kljuse“ – a to znači da se ne uzdam u okrepe na stazi, već nosim svoje grickalice, slatkiše i vodu, za svaki slučaj, što se više puta pokazalo kao korisno i neophodno rešenje nekih nepredviđenih situacija.

I moderna tehnologija nam može mnogo pomoći, preporučujem svima da kada god mogu imaju trek staze – da bi mogli da idu po njemu. Znam da veliki broj nas to ne želi, volimo da idemo i pratimo oznake na stazi, ali više puta mi se desilo da se ne bih baš najbolje snašla da nisam imala trek u svom satu.

Lepo je i potrebno iskustvo provere svojih sposobnosti i granica izdržljivosti. Međutim, smatram da nije mudro ići po svaku cenu. Nije neophodno završiti svaku trku, po cenu zdravlja ili povređivanja. Važno je proceniti isvoje sposobnosti, i stanje na terenu, i doneti pametnu odluku, da li možemo ići dalje ili je ipak bolje odustati u nekom momentu, pa ponovo pokušati neki drugi put, obogaćen nekim novim iskustvima i saznanjima.

Ante Živković, AK Dubrovnik

Nisam posebno opredijeljen za ni jednu disciplinu, od svojih prvih dodira s trčanjem, nastupao sam na svim poljima. Prema tome u trailu sam 5 godina.

Najduža distanca do sada: Na cesti 50 km, planinsko trčanje 40 km sa usponom +3100m/-3100m

Budući da sam u AK Dubrovnik, te u Zagrebu i Zaprešiću vodim školu trčanja, gotovo da ne postoji utrka na koju idem sam, uvijek se organiziramo iz kluba.

Prva trka koja ti pada na pamet kada kažem “opasna trka”

Svaka utrka, pogotovo planinska može biti “opasna” ako podcijenimo planinu, vremenske uvjete, prirodu ili precijenimo vlastite mogućnosti.

Foto: PoniQ Trail

Jedno neprijatno iskustvo

S obzirom na moj broj nastupa na utrkama ne mogu reći da se gubim na stazi, u nekih 800 utrka koliko sam istrčao do sada mogu navesti samo dvije utrke na kojima je skretanje sa staze utjecalo na plasman, od kojih je jedna cestovna utrka.

Naučeno iz gorepomenutog iskustva

Svakako paziti na opremu, ne precjeniti vlastite mogućnosti i imati strahopoštovanje prema planini jer se u planini vremenske prilike mogu promijeniti u minuti.

Što se tiče oznaka po stazi trebamo biti koncentrirani i razmišljati vlastitom glavom, a ne pratiti trkače ispred sebe jer sam svjedok dosta situacija gdje bi trkač koji trči iza pogriješio stazu samo zato jer je gledao trkača ispred sebe, a nije pazio na oznake.

Maja Milosavljević, PSK Jastrebac

Od 2011. godine sam u planinskom trčanju.

Najduža distanca do sada: 113 km. 

Foto: Lična arhiva

Obično nisam sama na dužim stazama, a na kratkim do 40 km jesam više sama dok trčim. 

Sve trke su opasne na neki način. Za mene je trka u Vojvodini u  Čortanovcima loše markirana, pa je loša i staza.

Savet: Dobra oprema i dobre patike. Lagani tempo tokom cele trke, ne treba ni pojačavati ni usporavati. 

Evo koliko su iskustva različita. Godine iskustva u planini znače onoliko koliko učimo iz njih. Bliži nam se Stara, last minute da dobro proučite uputstva organizatora!

Vidimo se na Staroj!