Uradi sam: Naša mala teretana

U poslednje tri godine, iako arheolog po struci kome fizička aktivnost nije jača strana, zaposlio sam se i počeo da radim kacelarijske poslove. Kombinacija sa lošim spavanjem (noćna smena + insomnije), loša ishrana (pekara na ćošku), fakultet (ispitni rokovi + nespavanje + energetska pića i cigarete) dovela me je u loše fizičko stanje.

Alarm u glavi počeo je da vrišti u trenutku kada sam osetio umor samo zato što sam išao peške do četvrtog sprata. Nešto je moralo da se promeni. Promenio sam posao, izašao iz noćne smene, počeo normalno da spavam i ispravljao polako jednu po jednu stvar koja mi je smetala.

U svim svakodnevnim aktivnostima koje nam oduzimaju ogromnu porciju vremena, obično ne stignemo da posvetimo sebi ono malo vremena što imamo za rekreaciju i vežbanje kako bi smo imali energije da podnesemo sve što donosi novi dan. Kako je kombinacija ovih fizičkih elemenata uz stres dovela do toga da budem svakog dana maltene ispražnjen, a da ustajem kao da me je pregazio tramvaj, budući da sam tada imao 26 godina, 35-a mi nije izgledala obećavajuće.

Aktivnosti zbog kojih treba da provedeš svakoga dana osam sati u stolici ispred kompjutera, bilo na poslu, bilo u ispitnom roku, imaju za posledicu slabljenja lumbalnih mišića, ukočen vrat, generalno usporavanje metabolizma usled velikog unosa hrane (pogotovu brze), energetskih pića, kafe i punu pikslu pikavaca (u većini slučajeva).

Iz ovih razloga razmišljao sam kako bih mogao da se istrgnem iz kolotečine, postanem odgovoran prema svom telu i počnem da ga tretiram kako zaslužuje. Bilo je tu pokušaja, godinu dana aktivnog treniranja kendo-a, nekog pokušaja tračanja, fudbala na kome sam se dva puta baš povredio, ali sve to u pauzama.

Onda sam naišao na P90X. Sjajan program Toni Horton-a koji sam proverion na netu i uvideo da ne postoji nijedan negativan komentar. Odlučio sam da probam. Kupio sam svu potrebnu opremu ( sklekeri, tegovi, šipka za zgibove ) i počeo. Za dva meseca sam od ukupno 10 sklekova i 5 zgibova došao do 100 sklekova i 100 zgibova za sat vremena. Osećaj je bio neverovatan, ali kao i svaki početnik, nisam se pridržavao pravila, tako da nisam pazio nešto specifično na ishranu i na kraju sam se povredio.

No to me nije pokolebalo, pa smo jednog dana komšija iz zgrade i ja došli na ideju da adaptiramo prostor u našoj zgradi koji će nam služiti kao prostorija za vežbanje. Zajednička prostorija nije korišćena dobrih 20 godina (osim za pranje kaca i odlaganja starih stvari) bila je savršen izbor za naš mali poduhvat.

Ideja se sastojala iz toga da ne plaćamo teretane jer imamo sasvim dovoljno da bi smo mogli komotno da vežbamo i da,  ukoliko je potrebno, uložimo nešto novca u sređivanje prostora. Otvorili smo podrume i počeli da kopamo tražeći sve što bi smo mogli da upotrebimo, a što je ostalo od sređivanja stanova. Za početak, pločice su prekrivene starim tepisima koje smo prethodno oprali i dobro istukli.

Kupili smo „polovan“ gladijator, spustili biciklu koja je poslužila kao čiviluk, zatim steper, tegiće sklekere i šipku. Vratila su izvarena i instalirana, pa nam je ostalo da napravimo profile za propadanje. U teretani  mogu da vežbaju svi stanari zgrade jer je zatvorenog tipa, a  sve ovo izašlo je zaista sa minimumom novca. Najbitnije je imati ideju kojom bi pokazao entuzijazam svojoj okolini, a najviše da bi uradio nešto za sebe, a i druge.