Za početak da se razumemo, dobar deo stvari koje ću da napišem se odnose isključivo na rekreativni sport. Profesionalizam je sasvim druga priča i o tome ćemo u nekom drugom postu.
Pre neki dan sam, po ko zna koji put, prisustvovao interesantnoj prepisci na tviteru. Tema upravo ta, šta je bolje, otići na plivanje ili trčanje ili opičiti basket sa ekipom, koliko je generaciji koja je odrastala u jugi nedostajalo mogućnosti da se bave bilo čime sem fudbalom, basketom i sl. Ta rasparava me je pokrenula da zapišem svoje razmišljanje na ovu temu.
Sport kao igra, šta se krije iza?
Osim što sam se sportom bavio, jedno vreme sam i radio sa klincima kao trener golmana u rukometu. Od svojih starijih kolega sam naučio jedno pravilo, koje se odnosilo na rad sa decom uzrasta 8-10 godina koja tek počinju da treniraju. Pravilo je bilo sledeće, kada se pojave novi klinci njima prvo daješ da se igraju neko vreme, bez presije i pritiska, kada se navuku na igru možeš da im radiš šta hoćeš.
Da nisam preterao, to je pravilo, malo igre, a onda im radiš šta hoćeš, i mene asocira na dresuru i narko dilere, zato sam valjda i brzo prestao da se bavim ovim poslom.
Ali to je sam vrh priče, igra koju danas podrazumeva sport, ima uvek dve suprotstavljene strane i tu dolazimo do druge lekcije iz bavljenja sportom. Ta lekcija je bila, cilj je da postignete jedan poen više od svojih protivnika.
Nije mnogo bilo potrebno da se neki dečaci zanesu i ovom pravilu dodaju ono čuveno, po svaku cenu. Ili, sve je dozvoljeno ako te sudija ne uhvati…
Dakle šta se krije iza ideje sporta kao igre? Zrno. Da zrno, koje u duše mladih i čistih bića seju, roditelji i pedagozi. Sa dobrom namerom da nauče da funkcionišu u timu ili šta ti znam šta još, popločavaju put do sledeće stanice u našoj priči.
Hajde da ga merimo
Ovo je fraza koju sam pokupio u tom razgovoru na tviteru, koja me je pokrenula da napišem ovaj tekst.
Onog trenutka kada pojedinac usvoji kao pravilo ili naviku da je potrebno da ga meri sa nekim da bi imao veći, makoliko on bio mali, isti taj pojedinac je osuđen na traženje manjeg od sebe, a ne na traženje rešenja za svoj sopstveni rast.
E kada deci, date da se igraju i kažete im da je neophodno da pobede, oni počnu da se mere. Ko je najbolji u odeljenju, ko je kapiten, ko je prvi golman, ko je popularniji među devojčicama…. Čiji je veći…
To je zrno koje ste im dali i koje ih celoga života ubacuje u razne probleme, stvara pogodno tle za komplekse, sujetu, strahove… A vi ste samo želeli da nauče da rade u timu i da se socijalizuju, znam zajebano.
Ideja trčanja koju volim ili ajde da ga nemerimo, meri ga sam
Koj
21 komentar.
Odličan tekst!!!
Hvala 🙂
Tekst je doručak, ručak, večera i još par užina. Nema mesta dodacima. Odlično 😀
Hvala, ja bih rekao da uvek ima mesta za čašu vode 🙂
Kazes da u trcanju nema merenja. Jednostavno to nije istina. Dobro znas da postoje ljudi koji zive da budu brzi od tebe, jaci od tebe, izdrzljiviji od tebe. U trcanju nema merenja od onog trenutka kada ti u svojoj glavi to prelomis, a onda te briga da li je taj koji se i dalje meri sa tobom brzi, jaci izdrzljiviji
Upravo, svestan sam toga zato sam napisao da ću da pišem još, nije tako jednostavno. Spremam i jedan baš na konkretnu temu, merenja u trčanju. Moje pitanje je bilo, gde su ljudi naučili to merenje? Izvorno trčanje te uči da nema merenja, takmičenje smo naučili na fudbalu 🙂
U kolektivnom sportu, pod pobedom se racuna samo ako je tim ostvario bolji rezultat od protivnika. Može pojedinac da vrednuje svoj trudi i rad, kako tokom treninga, tako i tokom utakmice, može da uživa u svemu tome i to jeste verovatno slučaj kod većine, no svakako to nije nešto što se gaji od malena kada dete krene da se bavi nekim kolektivnim sportom, jer će i roditelj, i trener, ali i sredina, učinak tog igrača gledati isključivo sa stanovišta ostvarenog rezultata na semaforu ili statistici, što će kasnije i igraču možda postati opsesija.
To sve danas diktiraju i novac i sponzori, pa je trka za dokazivanjem još veća. Previše je laktanja, foliranja, nameštaljki… to kasnije donosi i mnogo grublju kontakt igru i sveukupno veće odsustvo sporta, a sve više bolesno ambicioznog biznisa i agresije. Ne pamtim da sam video da su se dva trkača potukla nakon trke ili treninga.
Čak i kada se radi o rekreativnom kolektivnom sportu gde novac nije bitan, zabava i uživanje prepuštaju mesto raspravi ko je bio dobar, a ko ne, koga više nećemo da zovemo, ko je koga polomio i sl.
U trčanju gde ste sami sa sobom, sve zavisi od vas. Nemate sredinu koja vas guši, svaki rezultat je dobar dokle god ste aktivni, ne gajite agresiju prema nekom suparniku jer nemate koga da krivite što vam je uleteo klizeći bezobrazno i u želji da vam otme loptu. Svaka prepreka je isključivo u vama samima, da li ćete izdržati današnji zacrtani trening od 10km po jakoj kiši i brojnim uzbrdicama i sl. a ko ima želju da vas pretrči ili bude brži od vas – samo napred prijatelju!
Poenta je da gajite sebe u sredini u kojoj nemate koga da krivite za potencijalno loš učinak, jer tako jačate.
Pa upravo ovaj tekst meri 🙂 😉 ne treba pojednostavljivati ovoliko. Sport je super u svakom obliku, posebno rekreativnom 🙂 neko voli jedno neko drugo. sve ima i dobre i lose strane.
Slažem se da je sport dobar, ne mogu da budem saglasan sa ovim delom u bilo kom obliku jer sam bio pro, ali to spada pod ovo meni se ne sviđa, dozvoljavam da se tebi sviđa 🙂
tema je kompleksna toliko da može nekoliko knjiga d se napiše. Od negde je moralo da počne da se priča o temi, pa zato samo napred sa komentarima 🙂
skroz mi je jasna ideja teksta i ja se negde slazem. nego, cesto ljudi traze izgovore da se uopste ne bave sportom pa zato reko’ mozda je bolje da se bave bilo cime dok se ne „zaraze“ posle ce nekako da prave varijacije. mislim da je ovde glavna razlika u kolektivnom i individualnom sportu. ja volim i jedno i drugo 🙂 sve je bolje od neaktivnosti 🙂 svakako pohvala za razmisljanje na ovu temu :). pozz
Odlican tekst. Volim kad neko primeti nesto sto vecina ne moze. Samo bih dodala da se sve receno moze odnositi na sve individualne sportove.
Hvala, apsolutno sam saglasan. Ovo je samo moj doživljaj jer je kod mene išlo tim redom 🙂
Bez namere da vređam,ovo veze sa životom nema… ,,Deci se usađuje zrno koje ih ubacuje u probleme čitavog života“ ?! Zašto pljuvati po nekim sportovima,a druge dizati u nebesa? Ljudi se ne takmiče u trčanju? Stvarno mi nije jasna poenta ovog teksta…Meni je normalno da se tebi nešto sviđa ili ne sviđa,ali da kažeš da je sve bilo divno dok fudbal nije uveo takmičenje?! ,to stvarno nema smisla.
,,Kod fudbala tu je gol,kod košarke koš…a kod trčanja samo vreme“ Zar to nije takmičenje?
Super mi je komentar i naravno da nije uvredljiv. Napisao sam u tekstu da je fora kod fudbala i ostalih sportova u cilju i nameri da nekome mora da bude loše da bi tebi bilo dobro. Dakle ja dam gol, pa još kroz noge važi dva…. da komšiji crkne krava….
sa druge strane dve ekkipe, pa mi protiv vas, pa odeljenje na odeljenje, pa škola na školu pa Zvezda na Partizan, pa Srbija na…..
To su samo neki primeri na koje sam mislio kada sam pisao tekst, u vreme kada smo bili deca niko nam nije rekao ajde budi najbolji što možeš, usavršavaj se, već poobedi i o ostavlja trag.
Nije poentabila da dižem neke sportove, ja ih volim sve, i bavio se mnogima. ali samo da razmislimo na koji nain ih vidimo i zašto šaljemo decu da ih igraju.
„od fudbala i ostalih sportova u cilju i nameri da nekome mora da bude loše da bi tebi bilo dobro“
Ovo važi apsolutno samo kod profesionalnog bavljenja sportom. Rekreativci mogu da uživaju i da se se osećaju dobro bez obzira na rezultat, bez takmičenja. I među trkačima i među „loptašima“ ima i jednih i drugih (onih kompetitivnih).
Mislim da je tekst jednostran, i bez potrebe pravi ovakve generalizacije
Odličan text na interesantnu temu! Sa druge strane, ja mislim da je, umesto rasprave na temu „šta je bolje?“ (jer je to krajnje individualno) bolje na ovo gledati u fazonu šta kome više odgovara i/ili treba. Ja sam u poslednje vreme počeo sve više da upražnjavam trčanje na uštrb igranja fudbala sa drugarima, pored razloga navedenih u textu, i zbog toga što se tamo skupi preveliki broj različitih karaktera sa svakojakim problemima koji se tako lako istovare na fudbalskom terenu (evidentno je da ljudi sve više i lakše „pucaju“) i ja umesto užitka igranja sa fudbala dođem opterećen sa dodatnim budalaštinama. Ovako, odem lepo u šumicu, pustim muzikicu, mozak prebacim na lagano i trčkaram i osećam se extra, za vreme i posle trčanja. Sa druge strane, „ajde da ga merimo“ je sastavni, bukvalno nezaobilazni deo života i ja ga ne bih doživljavao tako fatalno u sportu, isto kao što ne bih doživljavao ni pobede niti poraze. Sport valja doživljavati kao igru, u igri nije tako strašno ni izgubiti ako je igra lepa, zar ne? Ko na kraju igre izgubi i retroaktivno shvati da u toj igri nije uživao, odnosno ako pobedi tada shvati da mu se igra sviđa, taj i ne treba da se igra. U igru sa protivnicima ja se ne trudim da porazim protivnika nego da iz sebe izvučem maksimum, da budem najbolji ja, baš kao i na trčanju. Opet, igra tj. sport i jesu pravo mesto za učenje kako u pravom životu biti pravi i u pobedi i u porazu, odnosno jako dobar trening i škola i u tom smislu.
Tekst odličan ali i ovaj komentar. Mogu da kažem kako sam ja tenis ostavio na uštrb trčanja. Dobro ne mogu da kažem kako ga nikada nisam igrao ali šest meseci nisam uzeo reket u ruke.
Inače, nisam imao snage da jednom mom facebook prijatelju ( novopečenom teniseru) objašnjavam kako je trčanje isto tako kreativno kao i tenis. Naime, on mi se na neki način podsmehnuo zbog moje posvećenosti trčanju, kao to je nešto gde samo kreneš i pičiš a ostali sportovi zahtevaju naime, pamet i kreaciju.
Moje skromno mišljenje je kao je trčanje zahtevno po aspektu kreativnosti i inteligencije kao i bilo kakav sport ako ne i više.
Meni je trčanje isto kao i Ivani spas, slušalice u uši, endomondo kao tracker i kreni. Mozak na otavu, a za vreme i posle se osećam vrhunski. Mislim da je sa skoro svima takav slučaj.
Dragi Uroše prvi put sam na tvom blogu i drago mi je da se neko tako posvećeno bavi ovom temom. Moj posao je vezan za decu, a imam i svojih dvoje tako da mi je to o čemu pišeš vrlo blisko. Donekle se slažem sa tobom. Mislim da u samoj pojavi takmičenja nema ničeg lošeg i sam kažeš da se u trčanju čovek takmiči sam sa sobom. Takmičenje nas tera da budemo sve bolji i bolji. Pre nekog vremena na društvenim mrežama je bila infografika osvajača olimpijskih igara, od Karla Luisa do Huseina Bolta. Taj put ne bi bio pređen da se oni nisu međusobno nadmetali i trudili da postignu sve bolje rezultate. Ali sve to je dobro dok se poštuju pravila fer pleja. Problem o kome pišeš nastaje sa pojavom profesionalnog sporta. Novac kao stimulans i motivacija, sponzori koji na sportiste gledaju kao na investiciju i sport kao profesija nisu baš najbolje kombinacija sa sportom kao izvorom zdravlja, kreativnosti, timskog duha. U profesionalnom sportu, pogotovo grupnim i navijački masovnim, kao što je fudbal, uvek postoji zvezda tima. Pre nekog vremena gledali smo utakmicu tima čija „zvezda“ nije igrala, moj sin je prokomentarisao da će sigurno zato izgubiti. Pitala sam ga: „Da li ti misliš da oni bez njega ne znaju da igraju? Zašto su onda u tom timu ako je on jedini sposoban da im omogući pobedu?“. Ovo je pitanje i za sve ostale.
Kada su deca u pitanju, uvek su roditelji problem, čak i ako treniraju trčanje. Neostvarene želje, lični kompleksi i frustracije su sjajno polje za sadnju pogrešno orjentisanog takmičarskog duha. Prestala sam da idem na utakmice mog deteta (koje inače trenira fudbal :)) zato što više nisam mogla da slušam urlanja roditelja i trenera na decu! Šta sve tamo možete da vidite ne biste verovali! Kada zađete malo u unutrašnjost, još je gora situacija, psovke, spominjanje majke i oca, pretnje, čak i batine (o kojima sam samo čula) su redovna pojava na utakmicama timova dece od 7-8 godina!
I za kraj već pomalo izlizana fraza, ali ja zaista verujem da je tako, sport, kao i sve ostalo, predstavlja odraz naše stvarnosti. Dok mi imamo gomile siromašnih novac će i dalje biti jedini i najveći motivator roditelja te dece. Većina njih mašta o budućem Novaku, Mesiju, Džordanu… Ulažu u svoju decu poslednju paru i bez po blama očekuju da im se to vrati, novčano, naravno…
Jedno od rešenja je vratiti sport u osnovne škole u vidu sekcija, da bude besplatan i omogućiti svakom detetu da se oproba u što više sportova, neopterećeno uspehom i novcem uloženim u njega. Ovako, sport je postao privilegija nekolicine povlašćenih.
Trčanje, rećićete vi, ne košta ništa. Nije baš tako, a to znaju svi oni koji se na lajni hvale svojim fensi patikicama za trčanje, muziku u ušima sa mp3. plejera, spominju edmondo na svom android telefonu itd. Sa druge strane ne želi svako dete da trenira trčanje, većina njih želi grupu i druženje.
Nadam se da nisam udavila :))) Bolje da sam i sama napisala tekst ;)))
Puno pozdrava i sve najbolje u daljem radu!
Prestao sam pre nekoliko godina da idem i na fudbal i na košarku jer mi se smučilo sve jednog vikenda kada su me i na basketu par puta „isekli“, a na fudbalu par dana kasnije kolege su počele da uklizavaju sa dve noge jedni drugima. Samo sam se okrenuo i otišao do svlačionice.
Prešao sam na tenis, a pored njega na trčanje, biciklizam i plivanje i nisam zažalio. U početku sam na tenisu bio opterećen rezultatom, ali sam to prevazišao. Sada mi je cilj da uživam u igri i da budem što bolji što bolji igrač. Nije mi bitno šta drugi misle o mojoj igri. Pobeda mi uopšte nije bitna, već da u svakom meču pokušam da naučim nešto novo. Svaki meč shvatam kao trening. Osećam se zadovoljnim dok igram, uživam i nasmejan sam čak i kada pogrešim.
Sefe, verovatno si stariji dosta od mene ali pises kao da si 10 godina mladji. Poenta teksta je koja?!!
Ne znam kad si i koga trenirao i ko te je slagao za ta pravila ali nisi u pravu uopste. Na kosarci i fudbalu se radi dosta vise nego o pobedjivanju drugih, i to je samo neka jagodica no torti natvoj ulozen trud i rad na treninzima. Ne znam da li si ikad prisustvovao na fudbalskim ili kosarkaskim treninzima ali tu se radi kondicija, snaga, koordinacija, fleksibilnost, razmisljanje itd itd I ne samo da morras sebe da pobedis nego u istom trenutku moras da pobedis sebe, smislis sledeci potez, da taj potez razume tvoj igrac a da pritom prevaris protivnika, sto je slozices se malo komplikovano nego sto ti to predstavljas. Svaka cast ljudima koji trce i koji „pobede“ same sebe ali ta „pobeda“ se desava svakom sportisti jer svi oni trce ali oni za razliku trkaca koji kad pobedi sebe samo pici pravo i kulira moraju da rade jos milion stvari, tako da sefe kosarka i fudbal i veci deo sportova sa loptom je nauka i umetnost, onaj ko se nikad nije bavio slicnim sportovima malo ozbiljnije ne moze da razume ali ja koji se bavim/o velikim delom tih sportova uvek bih izabrao sportove sa loptom jer je dosta komplikovanije, lepse, teze, gracioznije i sladje. A to sto ti mislis da se igra samo da pobedis i da ne izgubis pojmanemas ili te jeneko pogresno ucio. SVAKI SPORTISTA JE SAMIM IZLASKOM NA TEREN POBEDIO SEBE I POBEDIO GENERALNO JER SE TU NASAO RADOM, TRENINGOM I UMECEM A AKO JOS I POBEDI SAMO DODATNI PLUS
Uroše, ako su tebi kolektivni sportovi način da se masa kontroliše, stvarju gubitnički i pobednički polovi, od dece pravi lobotomizirano biračko telo.. pa ne, možda kod nas da, ali suštinski ne. Mislim da u tekstu apstrahuješ ljudske preferncije, prirodu samih ljudi. Neki ljudi vole da pikaju fudbal ili šta već sa ortacima, neki ljudi vole da trče sami 2 sata i da ih niko ne dira. Stvar izbora, ostalo su manipulacije, priče, biznisi, loženja i šta već ne. Kardinalna greška tvoga txt je samo jedna: svi oni i jedni i drugi i treći i peti, fudbaleri, trkači, plivači, ovi, oni, naši, njihovi… VOLE da se mere, vole da se mere sa drugima, sa samim sobom, sa štopericom. To smo mi. E sada da li ima više kretena među fudbalerima ili među trkačima to je već pitanje statistike :))
Pozdravljam tvoj text, nastavi..