Mnogo godina nakon srednje škole, otkrivši svoju novu strast – trčanje, potpuno neočekivano iz sećanja su iskrsla sva ona zaboravljena znanja iz latinskog jezika, za koja sam verovao da su potpuno izgubljena. Shvatio sam da ona imaju univerzalno važenje i da se kao takva mogu primeniti i na trčanje. Ovo je moja priča o njima.

Sećate se latinskog? Oni koji su išli u gimnaziju verovatno i danas imaju noćne more od svih onih deklinacija i konjugacija koje su morali da uče napamet, kao i izuzetaka od pomenutih, koji gle čuda, i nisu bili tako malobrojni.

Lično, kao neko ko je imao više sklonosti za fiziku, matematiku i programiranje, latinski je predstavljao jedan od onih predmeta koje nisam preterano voleo i za koje sam se, neretko, pitao na koji način će mi koristiti u životu. Pošteno govoreći, malo toga mi je i ostalo u sećanju, po koja sentenca i prva rečenica iz prve lekcije: Puella pulchra est (Devojka je lepa).

Festina lente  – Žuri polako

Nema onog ko je makar jednom potrčao, rekreativno ili spremajući se za neku trku, ili pak, na samoj trci, a ko se nije oglušio o opominjuće značenje ove izreke. Ko zna, možda ju je smislio neki trezveni Rimljanin, koji se i sam bavio trčanjem, između dva ratna pohoda?!

Bilo kako bilo, svi smo mi iskusili kako izgleda jurcati na početku trčanja, ići iznad svojih mogućnosti, i koliko je bolna spoznaja u drugoj polovini trke, kada vas boli svaki mišić u telu, ili ste hiperventilirali, ili ste naprosto umorni od svega. Teška je to lekcija, ali čovek mora da je iskusi na sebi, da je oseti na svojoj koži, kako bi skapirao da treba naći svoj tempo, svoj ritam, svoju trku… U životu, jednako koliko i na maratonu.

Hic Rhodus hic salta – Ovde je Rodos, ovde skoči

Ne, ova lekcija nema veze sa skakačima u vodu (mada se nesumnjivo može i na njih primeniti). Ova lekcija govori o volji, spremnosti i odlučnosti da se stvari preuzmu u svoje ruke, da se preuzme odgovornost za sopstveni život, da se od problema ne beži, već da im se ide u susret i da se oni rešavaju.

Svi koji trče znaju da naiđe trenutak kada stvari postanu zaista teške. Noge kao da su od olova, čini vam se da ih čupate iz blata, pa se onda namesti da baš u tom momentu počne i vetar da duva, naravno pravo u vaše lice, i teren najednom postane talasast, brdovit…

Idealan trenutak da odustanete od svega, zar ne? Smišljate izgovore, tražite opravdanja. “Krivo je vreme,bol u potkolenici,svevišnji…”, govorite sebi. A onda, ipak nalazite snage da se oteturate do sledećeg saobraćajnog znaka, do sledeće krivine, nadvožnjaka… Prelazite još jedan kilometar, pa još jedan, i tu, odmah iza ugla u daljini se pojavljuje  vaša kuća. Dajete sve od sebe i završavate sa trčanjem snažno.

Obliveni znojem, znate da ste uradili nešto veliko, nešto bitno. Ne toliko zato što ste istrčali 30 ili 35km, to je potpuno nevažno; već niste odustali. Onda kada je bilo najteže, vi ste istrajali. Zbog toga ste pobednici.

Nulla dies sine linea – Nijedan dan bez linije

Ova lekcija govori o istrajnosti, posvećenosti, rešenosti. Ona nam poručuje da je za uspeh, u trčanju, u ljubavi ili na poslu, potrebna upornost, ali i odricanje, požrtvovanje. Kada su pitali Pikasa gde pronalazi inspiraciju za svoje slike, on je samo odmahnuo rukom i odgovorio: ajte, molim vas, nakon deset sati sedenja za platnom, inspiracija sama dođe.

Mi trkači odlično znamo da ukoliko želimo dobru trku, onda moramo dobro i da se oznojimo da bismo se za nju pripremili. Neophodno je trčati i po kiši i po snegu, i onda kad vas susedi gledaju belo i čude se gde ste krenuli u šest sati ujutru.

Ja polumaraton i maraton volim jer tu nema laži i nema prevare. Ne postoje prečice, ne pomažu veze i vezice, nema protekcije i ulaska preko reda. Kad trčite polumaraton/maraton stojite pred licem Istine. Zavisite samo od sebe, i kako ste i koliko trenirali odlučuje o tome kako ćete/da li ćete trku istrčati. Krajnji rezultat je merilo vaše istrajnosti u prethodnim mesecima.

Ad calendas graecas – O grčkom kalendaru

I na kraju lekcija o odlaganju, autosabotaži. To je lekcija koju prvo nauče svi studenti: počinjem sa učenjem od prvog.

Stari Grci nisu imali kalendare, te nisu imali ni prvi u mesecu. Kod njih ovo “počinjem od prvog” ne bi značilo ništa; tj. značilo bi nikada. A ovaj student bi verovatno okinuo godinu, a prilično sam uveren da ni studije ne bi završio.

Nemojte nikada da počinjete sa nekim poslom od prvog. A ni od ponedeljka, ili Nove Godine, Hanuke, Ramazana… Počnite odmah, ovog momenta, jer ako čekate prvi, nešto mi govori da bi mogao popriličan broj istih da se izmeni, pre nego što u sebi konačno prelomite, a tada bi moglo da bude i kasno. Stisnite petlju i recite dragojo osobi da vam se dopada, pozovite starog prijatelja, umesto što čekate da on vas pozove, započnite novi posao…

I da, krenite na trčanje. Oko pet meseci nas deli od maratona u Beogradu. Pravo vreme da počnete sa obnavljanjem zaboravljenih lekcija iz latinskog jezika. Zar ne?