Sa pojavom brenda Ironman, stvara se neverovatna količina energije kojom ljudi obasipaju triatlon. Analogija je slična kao sa npr. Mercedesem, prevoznim sredstvom koje jednostavno moraš imati ako si važan. Ili IPhone, nose ga samo oni posebni. Triatlon kao triatlon, 3 sporta u jednom, ali uz flekicu Ironman, sve to postaje neophodno i seksi.

The Color Run

No, pored ovog socijalnog fenomena (ili Vadimovskog klatna), promene u paradigmi sporta su mnogo dublje i veće. Za samo 40 godina (od 70-tih prošlog veka) prošli smo neverovatan razvoja sporta za sve. Od Keneta Kupera (izmislio aerobik, pa i sporo kardio trčanje), preko Lidiarda, Liboa, prvog Njujorškog maratona i kluba, do Amerike u kojoj po procenama 10% ljudi trči, i zapadne Evrope, gde je trčanje opšta kultura (ne trčite, kao da ne perete zube) – trčanje i u poslednje vreme triatlon, menjaju sliku sporta – onog kojim se bave obični građani i građanke.

Mogućnost sporta (i triatlona) za sve

Sve promene u rekreativnom sportu dolaze od surplusa vremena i energije koje nam ostaje u savremenom i bogatom društvu. Već generacije naših baka i deka od ranog jutra radili su na njivama, svakodnevno se baveći imanjem, a uveče usled slabog pristupa struji legali čim se smrakne (ljudi i dalje tako žive u mnogim krajevima sveta).

Kako podižemo komfor (patike, GPS satovi, putovanja na trke, topla voda na bazenu, dobri i bezbedni putevi, dostupni bajsevi – nekada je bajs bio privilegija najbogatijih) i omogućujemo sebi višak vremena i energije, a ujedno i smanjujemo svoje prirodno kretanje (sedenje na poslu, prevoz do posla i nazad, sedenje kod kuće) naša uređena potreba za kretanjem dobija nove mogućnosti za realizaciju.

Triatlon je jedna takva mogućnost, onde gde postoji bazen, dobar put za vožnju bicikla i višak slobodnog vremena, gde je “slobodno” sve ono što ne podrazumeva nabavku osnovnih elemenata preživljavanja.

Dva pravca promene paradigme sporta

Najznačajnija promena paradigme sporta koja od jedne “dobro-za-zdravlje” aktivnosti iz 70-tih, po meni, predstavlja razvoj trčanja/triatlona u dva smera:

  1. Zabavna i društvena aktivnost
  2. Mogućnost za pomeranje ličnih granica

Prva promena: zabavno i mladalački

Vrednosno nasuprot onom takmičarskom i instiktivno borbenom (ko je brži, ko može duže, da li si istrčao 3 ili 33 maratona, treniraš li 4 ili 8 puta nedeljno…) trčanje postaje mnogo prostije – to je aktivnost u kojem nema mesta opterećivanju osim zabavom. Suština da  se bude u pokretu uz filter koji svaka aktivnost danas mora da zadovolji: da je dovoljno interesantna i zarazna.

Može se reći da smo ponovo kao deca, bez nekog cilja, strateških planova, briga… onda kada trčimo na Šarenoj trci ili blatnjavim trkama, kada trčimo sa svojim psom, kada uključimo omiljenu aplikaciju na telefonu, trčimo i fotkama oko sebe….

Druga velika promena: sport kao rekreativni profesionalizam

Ima jedna grupa ljudi koja se bavi triatlonom, trenira svaki dan i na to troši dovoljno novca i vremena da se čovek zapita: “Čemu sve to?”. Oni nisu obični rekreatvci jer treniraju više nego neki koji žive od sporta (npr. više od fudbalera 2. ili 3. lige). Sa druge strane, to nisu ni profesionalci, jer ne da ne žive od toga, nego naprotiv, većinu svog slobodnog vremena i zarađenog novca potrošiće isključivo na bavljenje ovim sportom. A to je tipičan opis jednog triatlonca i svakog Ironmana kojeg ćete upoznati.

Ova grupa ljudi nikada ranije nije postojala i još uvek nema svoje ime. Možemo ih nazvati “angažovani sportisti u stare dane”.

Slično je kao u trčanju, imate ljude u Srbiji koji trče 1:10-1:20 na polumaratonu. I brže od toga. Nisu blizu nikakve, ni evropske elite (kamoli svetske), ali to su ljudi koji treniraju po 2 puta na dan i spremni su da ozbiljno ugroze svoje zdravlje, društveni i profesionalni život da bi imali vreme ispod i oko 1:10 na polumaratonu. Razlike između tog vremena i 1:50, nema, izuzev što ovi prvi mogu da se nadaju da će osvojiti koju medalju i patike na trkama po Srbiji, a ako se posreći možda dobiju put u inostanstvo od saveza ili sponzora.

Živa istina o Ironmanu!

Slično je i u triatlonu, posebno u Ironman distancama – gotovo svi ejdž gruperi (age groupers  – kako se nazivaju rerekativci  i rekreativke) su ljudi koji treniraju na ovaj način. Neki od njih treniraju 2 do 3 puta dnevno i po pravilu su dobro stojeći pojedinci koji imaju porodicu.

Za kraj, ono što možemo da uradimo jeste da psihologizujemo i govorimo o potrebama, te da tu tražimo neki tipičan obrazac, posebno muške isfrustriranosti i utemeljenosti u ego koji se reailzuje kroz Ironman. Sve je to, bla truć, u odnosu na ono što nam donosi budućnost – trčanje, triatlon, Ironman kao nova paradigma u odnosu na aerobik i fitnes kao već zastarele koncepte.

U prevodu, to znači da će naša deca u 60 godina ozbiljno da se takmiče i treniraju sport koji je do sada bio rezervisan samo za mlade i profesionalce. Barem jedan deo naše dece, oni drugi će da nastave da čine još ubitačniju statistiku epidemije gojaznosti.

Da ne smaram više, u svakom slučaju vidimo se sutra u 6:30 na bajku. Ne ne idem napolje, uveče sam u teretani.