Priče iz Novalje: Sve se može kad se hoće

Kada odete na ostrvo kamenja, poslednje što vam je na umu je tura biciklom ili trčanje. Prelazak iz „normalnih“ gradskih u „nenormalne“ divlje i brdske uslove nisam toliko teško prihvatio koliko činjenicu da nisam siguran da li ću izdržati sve predviđene napore.

Sumnja je nešto što ume da izjeda, polagano, ali i brzim hodom, i tada je potpuno nebitno da li ste rekreativac ili profesionalac u svom poslu. Ona se ubija tvrdoglavom istrajnošću i konstantnim radom, nikada samo talentom ili pukim verovanjem. „Srce na teren!“ nije samo obična fraza koju navijači u horu pevaju svojim fudbalskim ili košarkaškim ljubimcima i uzorima, već dokazivanje prvenstveno sebi koliko si spreman da grizeš da bi ostvario svoj cilj. Kako u sportu, tako i u životu.
I zato je ovaj poduhvat u organizaciji Trčanje.rs za mene jedna lepa škola i veliko iskustvo.

Za Novalju u Beogradu nisam trenirao ništa drugačije nego što sam to činio i do sada – kada pomislim da ne mogu i da je to možda loša ideja – ja popijem jedno pivo, kada sam pun sebe – u tu čast pijem dva! Nešto slično je bilo i sa cigaretama – slao sam dimne signale poraza i pobede na svakom ćošku.
Šalu na stranu, osim što sam tri puta istrčao po pet kilometara u Košutnjaku, nikakav plan treninga nisam imao, niti sam bilo kakve sprovodio u sopstvenoj režiji. Moja želja je bila da budem bačen vukovima, da vidim koliki su mi dometi, da bolje upoznam sebe.

I tako bi već na samom startu, kada sam potpuno predan izazovu ostvario svoj prvi cilj – prvih deset. Čula su se pitanja da li mi je to prvi put da trčim, koliko sam trčao često u Beogradu, koju kilometražu, koje mi je najbolje vreme… A ja muk. Ne zato što sam bio među prvima, da se ne lažemo – bio sam među poslednji(ma), već zato što mislim da to niko od mene nije očekivao – ni drugi, ni ja, ponajmanje moja sumnja.

Nisam hteo tu da stanem. Popio sam bure adrenalina i ne mogu sada da odustanem. A ne kažem da ne bih, jer mišići me ne slušaju, jak bol u svakom delu tela utiče na prekopotreban odmor i lak i neophodan san, da ne pričam o stopalima koja su očajnički zapomagala da promenim skejterske patike obućom koja je namenjena isključivo trčanju.

Koji su bili moji sledeći ciljevi?

Osim da preživim i vratim se ljubljenom beogradskom asfaltu, hej, pa ja sam pretrčao deset „na keca“, zašto sutra ne bih 12km?! Da, već sutra, jer ako mogu drugi, zašto ne mogu i ja? Dobro, oni su već dugo u trkačkoj priči, tempiraju formu, mogu da me pojedu za doručak, ali nisam, bre, ni ja za bacanje! Uostalom, ja sam taj koji postavlja granice, ja sam taj koji kroz uspone i padove upoznaje svoje telo i mogućnosti.

„Mogli smo da ti izradimo plan treninga, ali ti moraš na startu sam da vidiš koliko si spreman i jak mentalno i fizički. I ništa nije sramota, samo stepenik po stepenik. Vodimo računa o tebi, ne brini.“ – rekao mi je Uroš Zmijanac u želji da ohrabri moju inicijativu da pobedim Marka Radovanca.

Svakog dana se ustaje u pola osam ujutru, zbor je u 15 do osam ispred stambenog objekta u kom smo odseli, već u osam smo na putu kojim se ređe ide. Ko te pita da li si se odmorio, naspavao, da li si gladan, ukoliko si spreman i znaš šta želiš, ostavi kukanje za sobom. Ipak, mojih prvih 12 kilometara je bilo noću.

Kakva je razlika?

Prva je u tome da na putu koji nema svetleća obeležja, a samo jedan automobil prođe na sat vremena. Druga je što sa sobom ne nosite lampu ili mobilni telefon. Treća je što ako ostanete poslednji i iz vidokruga izgubite svoju ekipu, najbolje čemu možete da se nadate je da naletite na neko stado zalutalih ovčica i bar u društvu sličnih prespavate na „gostoljubivoj“ poljani.

Prvih pet kilometara je prošlo solidno – razbijanjem prethodno stečenih upala. Ali onda dolazi ono pravo – izboriti se sa „boli me koleno!“, pitati nekoga „koliko još ima do kraja?“, i famoznim „samo mi još treba da se povredim u ovoj nedođiji!“.

Najveća kriza je nastupila na poslednjem kilometru. Osećaš i znaš da si blizu. Takođe, iako svestan da tada moraš uložiti svu preostalu energiju, ti si sada i najbliži odustajanju. Bar ja. Tada počinješ da razmišljaš kako je već super ovo što si do sada uradio, kako jedan kilometar manje nije ništa strašno (kao što i nije, ali…), kako ćeš sledeći put biti bolji… sve do – prošetaj ukoliko želiš da doživiš sutra. Glava luda jednostavno nema kuda.

U tim trenucima kod mene je pobedio, voleo bih da mogu da kažem da nije, jer nisam njegov veliki fan, ali zaista je pobedio onaj inat. U ovom slučaju, onaj baš pozitivni inat. Ugledao sam svetlost na terasama obližnjih kuća, prepoznao ulicu, na jedvite jade se domogao praga. Opet bol, ali ne posle deset kilometara, ovaj bol vredi za dva osmeha više.

Slavlje nikada ne traje dugo

Dan za danom, bez pauze, smenjivale su se aktivnosti isplanirane prethodno utvrđenom agendom i nikome iz cele grupe nije palo napamet da neke od njih zaobiđe. Svi su bili predani, u skladu sa svojim mogućnostima, da izdrže tempo koji su im nametnuli treneri i pritisak koji su sebi pojačali svakodnevnim probijanjem novonastalih granica.

Bez obzira da li je u pitanju tura biciklom od 30km ili testiranje snage i fizičke spreme na obližnjem stadionu FK Novalja, svi su se radovali onome što ih čeka već sledećeg dana.

Prvih 15

Znam da nije pametno forsirati sebe zbog rizika od povreda, posebno ukoliko nemaš iskustva ili nisi u kondiciji za napore koji te očekuju, ali osećajući se sigurno u rukama tima koji je i organizovao čitav „šou“, dao sam sebi zadatak da istrčim 14-15km po svaku cenu.

Po svaku cenu?
Po svaku cenu!
I?

Sve se može kad se hoće. Mogao bih da pričam ponovo o „lomovima“, o „zidu“, o probijanju, o psovanju samog sebe, o tome kako sam promašio skretanje, pa izašao na magistralu i… nastavio. Da, nastavio.

To je, dragi moji, i poenta današnjeg bloga. Nastaviti i kada ne ide, ne odustajati od sebe, ali ni drugih, biti drugačiji i poseban, ali biti i deo tima.
Istrčao sam svojih prvih 15km. U novim patikama za trčanje. Uz posebnu dozu zadovoljstva kada je svaki član tima iskreno ponosan na tvoj uspeh.

Ali nema vremena za slavlje, jer…

Svako sutra je začinjeno novim izazovima koji u nama bude istinsku želju za pobedom.