blank
Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Javiti se ili ne javiti se – da li vi pozdravljate kolege na stazi? Kako je bilo 2009. godine u Nemačkoj, a kako je 2020. godine u Srbiji

U junu (16.) 2009. godine napisao sam tekst inspirisan boravkom i trčanjem u Štutgartu u Nemačkoj.

Tamo sam bio par meseci na praksi u BOSCH-u i sve vreme boravka se čudio kako ljudi sa toliko ljubavi džogiraju.

Hoću reći, nije trčanje tamo “naporan i dosadan proces sređivanja stomaka za leto”, nego više kultura bavljenja fizičkom aktivnošću radi zdravlja tela i duha.

Kad god bi se mimoišao sa nekim trkačem ili trkačicem čuo bih “Hello” i dobio osmeh.

U Nemačkoj to je sve, možda malo i neiskreno (ne želim uošte da ulazim u raspravu o tome), taj odnos sa ljudima na ulici pun osmeha i pozdravljanja, javljanja komšijama, zahvaljivanja u prodavnici i na poslu.

(UPDATE 2016, koji potvrđujem i 2020. godine: Ne bih smeo više ovako da dajem sud, da je nešto iskreno/neiskreno, već bih samo primetio da je to mnogo lepše, prijatnije, radosnije, nego da samo prođeš pored nekog i da ga ni ne pogledaš.) 

Kako je u Srbiji kada protrčimo pored nekoga?

No, kod nas je javljanje trkaču pomalo blam, tj stid. Muškarcu se ne javjaš da ovaj drugi slučajno ne bi pomislio da si homoseksualac, a devojkama kako se ne bi uplašile da si još jedan smarač koji bi da ih muva.

U svakom slučaju, kao što i vozači imaju kodeks pa blicaju svetlom kada prođu policijsku kontrolu i radar, a onda dobiju otpozdrav i zahvalnicu mahanjem, tako i mi trkači treba da gajimo pozitivan odnos jedni prema drugima.

Advertisement. Scroll to continue reading.

A zasigurno međusobom delimo barem jedno vredno zajedničko interesovanje.

UPDATE 2020: Ja se i dalje često javim ljudima. Ne baš svaki put, ali pogledam i ako se pogledi susretnu javim se. Kažem Zdravo ili mahnem. Po pravilu se javljam isključivo muškarcima, devojkama nikada. Imam utisak da je to nekulturno. U Nemačkoj kada sam bio to je bilo tako prirodno.

Najkijevi trkači se javljaju i kada se svet raspada

U pitanju je paradoija na Novu godinu 2000, kada su neki mislili da će ceo sve stati jer su se cifre starih računara menjale sa 1999 na 2000. Dok je svet u panici trkači rade svoj posao. Ovo je odličan primer “Newsjackinga” koji je Nike lepo iskoristio.

Navijanje na trkama, promena koja je vidljiva

Za jedanaest godina koliko radimo u trčanju, jedna je promena sigurna. To je da više ljudi učestvuje na trkama i da postoje više klubova koji po pravilu organizuju svoje navijačke grupe na trkama.

Još jedna očigledna promena jeste i sve veći broj trka po manjim gradovima u Srbiji, pa i to donosi promenu jer ljudi i u manjim mestima vide trkače i kako izgleda trčati.

Ovakve scene više nisu smo u Njujorku. Ovu kulturu navijanja na trkama i maratonima smo definitivno ustanovili kao novu sportsku kulturu grada. Umesto drndanja što auto ne možeš da prođeš, svi imaju mnogo više razumevanja i žele da se uključu u trku.

Šta vi mislite i da li se javljate?

Tekst je prvobitno objavljen 16. juna 2009. godine. Editovao sam ga 2016. i sada 2020. godine. Služi mi kao neki podsetnik da vidim generalni utisak kako se menja kultura trčanja u Srbiji.

Da li se i vi javljate ljudima na stazi? Zašto?

11 Comments

11 Comments

  1. Бошко Ступар

    21.09.2009 at 09:38

    Сад кад си споменуо. Међу бициклистима важи тај кодекс – неписано правило. УВЕК се јављамо једни другима, небитно да ли се познајемо или не. Али кад мало боље размислим, са тркачима се само мимоиђем, можда одмеримо један другог и то је најчешће крај… Десило се неколико пута да сам ја пришао на сопствену иницијативу и питао човека да заједно трчимо, али је то почело да ме смара после извесног времена, тако да сам се вратио добром старом мимоилажењу на тренингу…

    Овако се држим познанстава са трка и ни то није лоше, јер у овако (релативно) малој средини као што је Нови Сад, ако одеш на трениг на Фрушку Гору, имаш веома добре шансе да ћеш срести колегу :)

    Поздрав свим тркачима! На трци можемо да причамо и да знамо да нисмо геј због тога :)

  2. crjz

    21.09.2009 at 12:28

    Ja to ne vidim kao kodeks već kao lepo vaspitanje, javim se u 90% slučajeva i u istom tom broju ostaje jednostrano. I ako smem da primetim, devojke uvek odgovore na pozdrav ;), al ne mislim da je stvar homofobije sa strane muške populacije…

  3. Veki

    21.09.2009 at 12:31

    ovaj tekst sam pisao pre jedno 3 meseca.. nevezano za ove dnevno političke teme

  4. crjz

    21.09.2009 at 13:11

    Svakako, nisam mu pristupio sa te strane. Samo htedoh reći da se osećam jako glupo kad mahnem nekome a taj neko me iskulira najgore. Plašim se da bih u jednom trenutku onda mogao prestati sa mahanjem, a to mi se nikako ne deluje kao ok ideja. :)

  5. seba

    21.09.2009 at 13:28

    Ima jedan vrlo specifičan lik u Subotici koji je vrlo aktivan, vozi bicikl, trči pored njega, ide brzo hodanje bez bicikle.On me je dva puta ispalio na moje javljanje i više mu se ne javljam. Inače se uvek javljam kada se mimoilazim sa nekim trkačem bez obzira poznajem li ga/je ili ne, i obično me i otpozdrave. Bilo je slučajeva da me prvi put iskuliraju, ne očekuju pozdrav, a pri drugom susretu se dotična persona prva javi.

  6. voya

    23.09.2009 at 23:40

    e vidis lepo si to reko’: “kultura bavljenja fizičkom aktivnošću”. vratio sam se skoro sa mora gde sam, podrazumeva se, trcao (herceg novi, mada i nije toliko bitno gde sam bio…) i vec na prvih 100 m jedan matorac a ubrzo nakon njega i neki lik, doduse stidljivije se javio, stranci, i odma’ – Hi! naravno, usledio je odgovor i to mi je sasvim OK. kod nas ljudi definitivno nemaju taj trip javljanja jer, uglavnom se protumaci kako ne treba, da je neko mozda gay ili da si neki smarac sto je veki reko’ ahahhahaha – “jao sad ce da me muva” i ti fazoni. ima i toga naravno, nikad ne znas sta je nekom zadnja namera… moram i da pomenem da je bilo pogleda tipa “vidjee ove budalee sto trcee” ali i dobacivanja debelih ruznih lenjivaca od ranog jutra zavaljenih u stolice kafica aali boze moj, takav smo narod… valjda ce se neke stvari promeniti na bolje vremenom…

  7. Vesna

    21.07.2020 at 17:12

    Da, ja volim da se javim, ali je interesantno što se ne javljam zgodnim momcima, da ne ispadne kao neko flertovanje, već samo baš mladima, devojkama i starijim trkačima…
    I stvarno mi ne smeta kad me iskuliraju… Verujem da i time ipak pravimo male pomake u trkačkoj kulturi i komunikaciji.

  8. Милутин

    22.07.2020 at 13:27

    Разни људи, разне ћуди! Све је у нама. Ако се некоме јавиш док трчиш, возиш бајс… то је ствар личног става. Ја лично махнем, дам аплауз уз “браво”. Ко одговори, ок. ко не одговори и то је ок. Свако од нас себе представља. Шта ће ко да мисли, његова ствар. Уосталом, сви ми имамо мозак за размишљање. Људи су се отуђили то је дефинитивно. Ако некога упознаш док тренираш, зар то није лепо?!

  9. 14000

    24.07.2020 at 22:03

    2020.
    prica je jako prosta.

    postoje vaspitani i nevaspitani, uljudni i neuljudni, kompleksasi i prihvatljivi, promiskuitetni muski,zenski i pristojne osobe, postojala je srednja klasa i njene vrednosti a postoje i snobovi, nadmene osobe, bahate osobe. Biznis je najmanji problem jer se ocekuje od trkackih drustava da rade za pare. KOme je do amaterskog sporta neka radi sklekove u dnevnoj sobi.

    Mushrooming trkackih drustava u Srbiji krece cca2012 dok ima korene 2,3 godine pre toga (npr onaj mladi covek koji je bio Cos Major pa dobio stipendiju Dr Zoran Djindjic pa imao istorijsku ulogu u pokretanju popularnosti masovnog trcanja po Stradiji tj Srbiji). Taj hype je itekako nestao ali snobizam, neuljudnost, nevaspitanje, bahatost (nista narocito, sve je to za ljude i sve su to normalne ljudske osobine) je preostala i prezivela.

    Kad naletim na biciklistu u nekoj zabiti, javimo se jedan drugome, i ne gledamo ko vozi titanijumskog Pezo mountainbike a ko bicikl od 40eura sa buvljaka. Uvazavamo se.

    Kad naletis na trkaca u nekoj zabiti ili van neke zabiti, uvek ces – UVEK – nesvesno pogledati koje patike nosi i onda ce problem biti ako je to Veer, Wink, XiayMiao, Reybok i Nikey. Ne samo kod zena vec i kod muskaraca.

    Biciklizam je preostao kao sport srednje klase i sport sirotinje (zvuci cudno).

    Krosfit se profilisao kao sport bogatih i prebogatih i imucnih (nista cudno…u Brazilu sirotinja radi boks, srednja klasa BJJ a bogatasi decenijama Capoeira).

    Trcanje u opremi od par stotinga evra, organizacija nalik TrcanjeRS, ima famu “”evo ih BAHATI i NAFURANI””. Vec je prosla decenija i vec ste postali gomila “seljacina sa Dedinja”

    Svako zito ima kukolj bas svako zito. Ali trkacke drustvo su vise kukolj nego zito. To nije tako kod pecarosa, biciklista, planinara.

    Niti iko za to krivi ljude koji su otpoceli ceo ovaj projekat. Da budemo jasni – ovde govorim o Beogradu i Novom Sadu i ne govorim o Nisu. A sto se manjih mesta tice (provincija – sve sto nisu metropole po Srbiji), tamo je itekako manje bitno dal trcis u opremi od 50eur ili opremi od 500eur

    Ja licno znam bar trocifren broj osoba , gde jedno 50 posto ide na trcanje da pokaze svoje zanosne obline i skupu odecu a drugih 50 posto da ih gleda i bude u njihovom drustvu. I jedni i drugi dodju da dokazu seljanima sa Dedinja kako imaju skupu odecu. To ako se zove sport ja sam Milica Mandic

  10. Tatjana

    25.07.2020 at 18:03

    Ja uživam da kažem ‘Bravo’ svima koje znam iz viđenja, kada se sretnemo na trčanju. Meni je to nešto skroz veselo.

  11. Danijela Milovanovic

    25.07.2020 at 21:16

    Trčim dugo i kako živim u malom gradu, uglavnom ponavljam staze. Imam pravilo – javim se prvi put nekom novom, nepoznatom trkaču/trkačici, ako odgovori nastavim a ako ne i ja sledeći put izbegavam kontakt očima i ne javljam se. Naravno, već imam veliki broj ljudi (i šetača i trkača) koje uredno pozdravljam i koji mi srdačno uzvraćaju pozdrave :)

Uključi se u diskusiju

Povezani članci