Javiti se ili ne javiti se – da li vi pozdravljate kolege na stazi? Kako je bilo 2009. godine u Nemačkoj, a kako je 2020. godine u Srbiji

U junu (16.) 2009. godine napisao sam tekst inspirisan boravkom i trčanjem u Štutgartu u Nemačkoj.

Tamo sam bio par meseci na praksi u BOSCH-u i sve vreme boravka se čudio kako ljudi sa toliko ljubavi džogiraju.

Hoću reći, nije trčanje tamo “naporan i dosadan proces sređivanja stomaka za leto”, nego više kultura bavljenja fizičkom aktivnošću radi zdravlja tela i duha.

Kad god bi se mimoišao sa nekim trkačem ili trkačicem čuo bih “Hello” i dobio osmeh.

U Nemačkoj to je sve, možda malo i neiskreno (ne želim uošte da ulazim u raspravu o tome), taj odnos sa ljudima na ulici pun osmeha i pozdravljanja, javljanja komšijama, zahvaljivanja u prodavnici i na poslu.

(UPDATE 2016, koji potvrđujem i 2020. godine: Ne bih smeo više ovako da dajem sud, da je nešto iskreno/neiskreno, već bih samo primetio da je to mnogo lepše, prijatnije, radosnije, nego da samo prođeš pored nekog i da ga ni ne pogledaš.) 

Kako je u Srbiji kada protrčimo pored nekoga?

No, kod nas je javljanje trkaču pomalo blam, tj stid. Muškarcu se ne javjaš da ovaj drugi slučajno ne bi pomislio da si homoseksualac, a devojkama kako se ne bi uplašile da si još jedan smarač koji bi da ih muva.

U svakom slučaju, kao što i vozači imaju kodeks pa blicaju svetlom kada prođu policijsku kontrolu i radar, a onda dobiju otpozdrav i zahvalnicu mahanjem, tako i mi trkači treba da gajimo pozitivan odnos jedni prema drugima.

A zasigurno međusobom delimo barem jedno vredno zajedničko interesovanje.

UPDATE 2020: Ja se i dalje često javim ljudima. Ne baš svaki put, ali pogledam i ako se pogledi susretnu javim se. Kažem Zdravo ili mahnem. Po pravilu se javljam isključivo muškarcima, devojkama nikada. Imam utisak da je to nekulturno. U Nemačkoj kada sam bio to je bilo tako prirodno.

Najkijevi trkači se javljaju i kada se svet raspada

U pitanju je paradoija na Novu godinu 2000, kada su neki mislili da će ceo sve stati jer su se cifre starih računara menjale sa 1999 na 2000. Dok je svet u panici trkači rade svoj posao. Ovo je odličan primer “Newsjackinga” koji je Nike lepo iskoristio.

Navijanje na trkama, promena koja je vidljiva

Za jedanaest godina koliko radimo u trčanju, jedna je promena sigurna. To je da više ljudi učestvuje na trkama i da postoje više klubova koji po pravilu organizuju svoje navijačke grupe na trkama.

Još jedna očigledna promena jeste i sve veći broj trka po manjim gradovima u Srbiji, pa i to donosi promenu jer ljudi i u manjim mestima vide trkače i kako izgleda trčati.

Ovakve scene više nisu smo u Njujorku. Ovu kulturu navijanja na trkama i maratonima smo definitivno ustanovili kao novu sportsku kulturu grada. Umesto drndanja što auto ne možeš da prođeš, svi imaju mnogo više razumevanja i žele da se uključu u trku.

Šta vi mislite i da li se javljate?

Tekst je prvobitno objavljen 16. juna 2009. godine. Editovao sam ga 2016. i sada 2020. godine. Služi mi kao neki podsetnik da vidim generalni utisak kako se menja kultura trčanja u Srbiji.

Da li se i vi javljate ljudima na stazi? Zašto?