Kada trčimo po prirodi doživljaj je intenzivniji iz dva razloga:
- okruženi smo vazduhom, biljkama i mirom,
- nema ogledala.
Trčanje po urbanizovanim predelima postavlja zanimljivo pitanje našoj sujeti da li ćemo se i koliko često pogledati u ogledalo.
Ako je odgovor DA (koga lažete) ovo će opet otvoriti dva pitanja: da li ćete gledati estetiku ili kinetiku.
Estetika je davno prevaziđena. Kinetika može da vam pomogne da vidite u kojoj pozi trčite.
Pogledam se tako ja u ogledalo, a ono…
Juče tako trčim Adom, jako lagano, da ne forsiram boljku koja se pomalja iz pakla neutreniranosti. Prolazim pored jednog od mase kafića sa uglačanim staklima. Recimo da je ogledalo i šta vidim? Ne nije debljina, kosa, celulut. Već stav. Pričali smo već o sedećem trčanju, prirodno je da nam leđni mišići popuste pred kraj trke i malo „sednemo“ u svoje kukove.
Ali ne na trećem kilometru, majko mila.
Onda donosim odluku da zanemarujem svaku ideju o temu ili dužini, već da ću trčati koliko dugo mogu u savršenoj formi.
Ovo me je zaista i usporilo.
Loša telesna forma, poza u kojoj trčite, je pratilja svih naših telesnih asimetričnosti, nesavršenosti, neujednačeno zagrejanih mišića. Telo kompenzuje i zato ćete često videti trlače koji trče kao Fibi iz prijatelja a postižu dobre rezultate. Ipak, ovo nije preporučljivo, jer ojačava jake mišiće, tetive, zglobove, dok slabe drži slabim.
Sedeće trčanje će vam bol olakšati privremeno, ali povrede će početi da se primiču vremenom.
Dakle – ustanite!
Nije zgoreg okačiti ponovo ovu sličicu
Držite stalno mentalni zapis dobre tehnike u glavi, i korisite ogledala – za proveru forme 🙂
