Olakšanje, sreća, ponos, tuga zbog završene trke…sve su to osećanja koja su se menjala kao na pokretnoj traci u momentu kada sam prošla kroz cilj. Pogled na semafor i vreme koje je stajalo na njemu samo je još podgrejalo uzbuđenje koje sam tada osećala. A osećala sam se kao ŠAMPION!!!
Kakve veze imaju kokoške i polumaraton?
Pokušavajući da nađem početak ove priče setila sam se sela. Još kao klinka obožavala sam da trčkaram po dvorištu seoske kuće i da uznemiravam kokoške kojima sam tada sasvim sigurno bila neprijatelj broj jedan. Ali, hvala mojim kokicama što su zajedno sa mnom “vežbale“ po celi dan. To su recimo, bili prvi trkački koraci.
Ljubav prema fizičkoj aktivnosti okolina je često sputavala rečima da se okanem sporta i da se posvetim učenju za koje sam, po njihovim rečima, imala talenta. Zahvalna sam na tome što su bili u pravu što se škole tiče, ali nikada im neću oprostiti što su moju “prvu ljubav“ nastalu u pomenutom dvorištu seoske kuće bacili u zapećak.
Sastojak koji je nedostajao
Ipak, mnogo godina kasnije sve je došlo na svoje mesto. Pored svakodnevnih životnih obaveza pronašla sam snagu i motiv da većinu slobodnog vremena provedem na stazi za trčanje. Naravno, pre toga sam trenirala razne vidove aerobika, išla u teretanu, veslala ali je trčanje svakako bilo i ostalo ono što me najviše ispunjava. Problem je bio sto sam trcala sama po nepoznatom gradu. Kao spas se pojavila škola trčanja.
Već pri prvom koraku napravljenom u simpatičnoj školici trčanja u glavi mi je bilo osećanje prve istrčene trke. I mogu da kažem da mi je drago da sam to uspela na “Novosadskom noćnom maratonu’‘, u gradu za koji ću biti vezana čitav život.
Sav znoj proliven na Olimpu i Ušću, svi ti iscrpljujući krugovi oko Ade, za koju sam mislila da nikada više neću otići čak ni na piće, stalo je na maratonski start, zajedno sa mojim omiljenim patikama i roze lakom na noktima, koji mi se naravno slagao sa bojom šortsa..
Uz Tamaru, trkačkog partnera tkz. badija, koja me je bodrila, možda čak bila i amajlija, i svakako novi lak na prstima znala sam da ću uspeti. Međutim, da je lako onda bi svi trčali, a da je preda mnom težak zadatak uverila sam se na samom početku.
Šta sve može da krene naopako za 21 km?
Da li stvarno ili je to samo bio psihički problem, ali tokom “Novosadskog maratona“ bolele su me “stvari“ koje u životu nisu. Te mali prst na nozi mi nije dobro ulegao, te su mi uši smetale dok trčim. Da ne pričamo o klasičnim problemima – sad me boli stomak, sad koleno, te na kraju i cevanice! Kada na to dodamo i moju trapavost jer sam se ispolivala dekstrozom, koja je po sastavu sladunjava i naravno lepljiva, shvatićete sa kakvim mukama sam se susretala.
Međutim, sve je to bilo iza mene onoga trenutka kada sam ugledala svetla koja su obasjavala cilj i sva snaga, koja je više puta tokom trke bila na izmaku, bila je koncentrisana na prolazak kroz, meni tada, najdražu kapiju.
Kapiju koja je označavala uspeh, medalju i sendvič koji me je čekao kao zvaničnog polumaratonca. Iako sva iscrpljena i neupotrebljiva prve reči koje sam sama sebi rekla bile su “Bravo Sonja“ i “Sledeći je Ljubljanski maraton“.
4 komentara. Leave new
Bravo Sonja!
Ko je gledao Rokija, zna da je on za treninge jurio kokoske. Znaci, jos kao mala si bila predodredjena za sampiona 🙂
nisam znao za usi… 🙂
da, i meni je zanimljivo 🙂