Ne znam zapravo ni kako ni zašto se ovo dešava, ali cela 2015. je, ispostaviće se, bila lekcija iz skromnosti. Kada počinjemo da trčimo, imamo utisak da je to jednosmeran i uzlazni proces. Da ćemo krenuti da treniramo i ići samo gore, gore, brže i duže. Uz manje oscilacije, to nekako i izgleda tako, ali dovoljno često se desi i obrnuto da poverujem da su padovi standardni deo paketa.
Ko me tero…
Kada sumiram svoje treninge u 2015. To je izgledalo ovako:
- trapavi izlazak iz zime i treniranje za Beogradski polumaraton uz sestru. istrčala 16km, bila relativno spremna i lako ga završila
- odmor i lagani treninzi – najveća dužina 12km, nisam imala vremena za više jer je sledeći bio odmah iza čoška:
- Dubrovački polumaraton – predivna trka koja me je rasklimala sasvim ali završila sam je sa osmehom na licu
- jako jako kratak odmor (5 dana)
- Banjalučki polumaraton – trka istrčana snagom volje i sa nesaniranom upalom od Dubrovnika – nagoveštaj povrede
- odmor i povremeni lagani treninzi sa namerom da se ponovo zaljubim u trčanje a ne pogoršam povredu, 8km najduža distanca
- Noćni maraton u Novom Sadu – jedna od najtežih trka, neplanirano istrčan polumaraton umesto planiranih 7km
- odmor – ovoga puta pravi, na moru, sa jako, jako malo treninga
- Istrian Wine Run – ups, nisam imala gde da treniram, na brodu staze nema. Idemo lagano. Završen!
- odmor i nedelju dana laganih treninga (nema šta sada da se trenira, mora na svežinu)
- Sarajevski polumaraton.
Sarajevo je jedna od omiljenih i poznatih trasa, ali ove godine bila sam ravno 15minuta sporija nego prošle. Da nije sipala prijatna kišica, da je bilo toplije, verovatno bi vreme bilo još gore.
Lekcija iz skromnosti
Da li je ovo samo kvantitativna analiza? Dobro pitanje. Jer nije. Kvalitativno, osećaj dosta luta – od bola ka euforiji, ali na kraju svake trke, jedan deo jednačine je uvek i vreme koje smo postigli. Znam da se mnogi takmiče sa drugima, i to poštujem kao deo privlačnosti sporta, ali moja utakmica je uvek bila sa samom sobom. I kada se te dve Tijane trkaju, a ona mlađa pobedi – deo mene se uči skromnosti i strpljenju.
Trčati polumaratone bez kvalitetne pripreme je pomalo neozbiljno, a pomalo glupo. Da – istrčaćete ih, ukoliko dovoljno usporite, možda čak i bez povrede! Onda je jedan katastrofalno odrađen polumaraton praktično trening dužine za sledeći, a vi, sa emotivne strane nastavljate da srljate u sve gora vremena i sve čudniji osećaj samopoštovanja. Sa fiziološke strane, upale i mikro oštećenja se gomilaju, ne dajete dovoljno vremena telu za oporavak, trauma se gomila na najslabijoj tački i – bam, ode sve u propast!
Here we go again…
Zato je uvek važno naučiti lekciju. Da li nas iko zaista tera da trčimo preko svojih mogućnosti? Lično – uvek savetujem drugima da ne forsiraju. Za rekreativni cilj, pametnije je ne raditi ništa što će vam ovaj sport jednom ogaditi. Maltretiranje i povrede nakon trke nam često urade upravo to. Preteramo sa trčanjem i onda mu se teško vratimo. Ili se povredimo, pa ni ne možemo…
Lekcija moje trkačke godine je da moram da volim i sporu sebe. I da je nekada okej, sasvim okej, obrisati sav trud, trening i ulaganje i krenuti ispočetka. Sasvim i potpuno.
Od ponedeljka počinjem da trčim. Ovoga puta kako treba.
24 komentara. Leave new
Pa, ti si moj ,,idol“ !!! 😀 Hahahahhaha 😀
Slatko se nasmejah 🙂
Imas do Ns i reciklaze da se lepo spremis :X
Draga Tijana ti puno toga znas o trcanju i ostaje ti jos SAMO da to primenis (na sebi) . 🙂 Imala si ludacku srecu da nisi zadobila nikakve vece povrede,zato pamet u glavu i od ponedeljka na trening !!!
P.S: ja sam imala utisak da si ti mnogo ozbiljnija osoba 😉 <3 Pozdrav Z
Tesko se mogla povrediti trceci tim tempom, ali sobzirom na nedostatak treninga, istrcavanje polumaratona na taj nacin (spori) je definitivno ispravna odluka.
Bravo za Tijanu i njen iskreni tekst (kao po obicaju).
Draga Zorice – i ja sam! Sreća sa povredama je malo i u sporosti, kako Sale kaže, tj. čim bi nešto krenulo da zateže, ja bih usporavala.
Sreda. Najbolji dan za početak treninga. Ne pitajte zašto, jednostavno deluje…
svaki dan je najbolji kada odluka padne!
Ma veruj mi, dolazis u Kragujevac sad u nedelju. 🙂
samo u mislima 🙂
Realno vremena od 2:20 su u rangu malo ozbiljnije šetnje, tako da je to moguće bez treninga. Nikakve šanse ne bi bilo za tako nešto sa nekim normalnim vremenom, van džogiga i pace od 7 min/km.
kada probaš da hodaš pored nekoga ko trči 6:40, a pritom si žena od 1.60 videćeš da to nije istina.
ne volim kvalifikacije trkačkih brzina, u klubu imamo i ljude koji TRČE tempom 8min/km.
dovoljno sam i sama oscilirala da znam da mi je podjednako teško bilo i na 5min/km kada sam bila spremna kao sada na 6min/km kada nisam. relativno je. a teško je uvek kada nismo spremni 🙂
Naravno da sam probao, a pored onih u klubu što vam „TRČE“ 8min/km, bih bio brži u opuštenoj šetnji, mi ovde ne govorimo o trkačkim brzinama, jer 7 i 8min/ km je sve samo nije trčanje, a koliko znam nalazim se na sajtu koji se naziva trčanjers.
Šta je poenta, apsolutno nije izvodljivo da TRČIŠ i završiš polumaraton bez pripreme, i isto tako je apsolutno moguće da neko bez priprema završi polumaratonsku, pa i maratonsku trku, ali ako si je završio, to ne znači da si je PRETRČAO, jer tempo 8min / km jednostavno NIJE trčanje, i nije korektno da u klubu nekoga zavaravate da trči, jer on realno to ne radi.
Ako mislimo da širimo trkačku svest u Srbiji, a to ste do sad super radili, onda ipak je poštenije da ljudima kažemo kako stvari stvarno stoje.
ps. Imala si OGROMNU sreću da se nisi povredila, a to je samo zbog skromnijeg tempa.
„Opuštena šetnja“ je negde oko 4,4 kilometra na sat. Trčanjem u tempu od 8 minuta po kilometru ćeš preći, za sat vremena, više od 7 kilometara. Elementarna matematika. I, neuporediva razlika.
I, da se podsetimo, razlika između hodanja i trčanja (ima ih više, ali da se zadržimo samo na ključnoj) je što tokom trčanja postoji „faza leta“, tačnije kada niti sa jednom nogom nisi u kontaktu sa zemljom. Prema tome sve priče o nekom „tempu“ koji razlikuje trkače je besmislena. Dokle god ispunjavaju ovaj uslov oni su trkači!
Upravo tako 🙂 Spremamo i jedan tekst na tu temu – ljudi su jako strastveni kada je reč o tempu, kada to preraste u vređanje meni iskreno liči na kompenzaciju.
Znam koliko je teško početnicima koji su bili neaktivni ceo život da uopšte potrče i onda dođu na sajt i neko im pljune na vreme od 2:30 nazivajući ga šetnjom. Kao da u to nije uloženo 4-6 meseci rada, znoja i odricanja. Sve i da je šetnja – to je velika stvar 🙂
Moram se složiti. Divno je što je trčanje postalo masovna rekreacija, i što na stazi i po gradu srećemo sve više ljudi koji su aktivni na taj način.
Ipak, 8min/km je neko trčkaranje nedovoljno i za dobro zagrijavanje.
Ja bih, recimo, trčala pošten pace 10-12km, koliko mogu, i onda hodala. Ako pričamo o utrci kao „treningu“, tako ima više smisla i koristi.
E, sad… Nepripremljena sam otišla na Sarajevo HM, i sa neizliječenom upalom ahilovih tetiva (na obje noge) zbog koje sam morala pauzirati cijelo ljeto. I trčala sam. Ne dovoljno dobro (1h44m total), ali ipak trčala – na svježinu. Uništila si tetive, to da.
Da sam morala kretanje svesti na pace preko 5:30, vjerovatno bih odustala, jer to mi nije to.
Prihvatam, poštujem i podržavam da se ljudi bave čime god hoće, i da uživaju u tome. Samo stvari treba nazvati pravim imenom. 😉
Pa relativno bih se složio, ali bih se složio i sa Tijanom. Kao prvo pomenuo bih da sam ’75 godište i da mi je najbolje vreme za 21.2 (53 kruga na stadionu 🙂 01:29:30, takođe kada brzo hodam prosečan tempo može da mi ide preko 9 km/h (6:40 /km) na 13+ km, tempo od 8 min/km mi je prilično lagan.
I sada iz moje perspektive možda bih isto to rekao, ali ako se uzme činjenica da se ovde ljudi ekstremno slabo kreću, pogotovo žene. Kada vidim ženu da trči (bilo kojim tempom i bilo koju distancu) bio bih u stanju da stanem i da čestitam svakoj od njih. Ne znam otkud to da je trčanje postalo masovna rekreacija … i šta to znači MASOVNA? 1% bi bila sjajna brojka za Srbiju, ali naravno mi nismo ni blizu nje … mislim da ne trči ni blizu 1% mladih između 20 i 30 godina (redovno i kao vid rekreacije, a ne odeš jednom ili par puta istrčiš 1 km i kao ti trčiš). Za starije ne bih komentarisao.
Dakle iz perspektive realnosti, tj velike većine ljudi, a ne perspektive profesionalca ili naprednog amatera, tempo od 8 ili 9 km/h bi moralo bi biti trčanje i na znatno kraće distance od Polumaratona.
Tijana SVAKA ČAST i samo nastavi sa trčanjem i pisanjem … važno je da se trči 🙂
složićemo se da se ne slažemo 🙂 trčanje je za nas očito širi pojam. niko nikoga ne zavarava, ljudi sami osećaju da pomeraju svoje granice i da se ubrzavaju. hodanjem mozes da predjes 8km da se ne zadišeš, trčanjem ne možeš. ja razliku vidim tu, ne u min/km, jer je subjektivna.
za klub(ove) po srbiji i beogradu ne znam, ali na sajtu je stav da brzina nije važna.
zanimljivo je da je napredovanjem rekreativnog trčanja u americi prosečno vreme finišera polumaratona opada iz godine u godinu. meni je to super vest 🙂
Ma ne, zanimljivo je da sa vašim „TRČANJEM“ od 8min/km ne bi mogli mnoge trke da završite, sve onima gde je limit 2:30h za završetak polumaratoske trke.
Mislim, razumem ja vas, više trkača u klubu, više i love, ali nije ok ljude lagati.
Super je vest da opada vreme finišera, ako pratiš trke, možeš primetiti da gomila pešači zadnjih par kilometara, sad opet je sve u lovi ( startnina, prenoćište…..) i neko će njega ubediti da je PRETRČAO polumaraton, pa izvnite na smetnji, ali NIJE. Prepešačio je deo. Bolje je da se spremio kako treba, propstio nekoliko maratona pa završio jedan, ali onako kako treba. Trčeći.
Hej, Trske! 🙂 Ne zaboravimo da ima i mnogo polumaratonskih trka na kojima je postavljeno finišersko vreme 3 sata. To znači da je neki malo širi konsenzus da trčanje ovim tempom ipak jeste trčanje. Takođe, apropo toga da pešačenje u toku trke nije legitimna stvar, padaju mi na pamet profesionalci koji preforsiraju tempo u toku trke, pa ne pešače, nego puze do finišerske linije… Možda različito shvatamo rekreativni sport – meni deluje da je prevazilaženje sebe i dovođenje tela u funkcionalni mod sasvim dovoljno da nekoga smatramo trkačem/trkačicom. (Pa makar taj napredak značio da umesto 8:15 min/km sada trči 8 min). Imala sam priliku da vidim mnogo njih koji startuju baš ovako lagano, pa završe među bržima u klubu. Važni su stav, cilj i ulaganje u sebe, rekla bih.
Nije to „naše“ trčanje već definicija: odskok, doskok i faza leta. Hodače srećem uglavnom na maratonima, polumaratone ljudi pretrče za 2:30. Znam da ja jesam. I znam da nisam mogla brže prvi put. I znam bolje nego da sudim sporijima od sebe, sada, kada sam se ubrzala.
Verujem da svako ko trenira trcanje(BRC)moze da istrci polu(M) za 2:12/15(a pricam o ljudima od 20-50god starosti)puls BRC ima odlicnog trenera(Ivana).
Pronalazim se u cijelom tekstu i meni je super ova iskrenost, baš sam se nasmijala. Najvažnije da nas sve trčanje drži zdravima u glavi i tijelu. 🙂
Drago mi je Jasenka 🙂 Ne znam da li svako prođe kroz sve faze, ali ja svakako jesam imala i štreberski period kada se ništa niej propuštalo od treninga i ovaj kada je sve nekako bilo „na gurku“ 🙂 bitno je da se nauči lekcija i ide dalje. Veseli pozdrav!