Danas veliki broj duhovnih i životnih učitelja pokušava da nas nauči kako da budemo prisutni ovde i sada. Samo jedno jutro mi je bilo dovoljno da uvidim šta to znači i kako ljudi na Himalajima žive neprestano u sadašnjem trenutku, bez briga za moguće probleme koji će nastati u budućnosti ili opterećivanja i kajanja za pogrešne odlukame u koje su se desile u prošlosti.

Sve se desilo u Tengbočeu, u toku povratka za Katmandu, ali ne u budističkom manastiru u selu, nego mnogo prostije – osetio sam jednostavnost gledajući porodicu Dima, gazdarice lodža koja uz dve ćerke i Dineša, klinca kome smo pomogli,  sa uživanjem vodi posao oko lodža u kojem smo bili smešteni.

Negde oko 8:00 izjutra sedeo sam u Tengbočeu, ispijao čaj sa mlekom i gledao na koji način svi oni rade poslove oko lodža. Svi su bili toliko koncentrisani na posao koji su obavljali, ali ujedno tako opušteni i spori u realizaciji, ne osvrćući se ili ipak, dostojanstveno prihvatajući i poništavajući svu nemaštinu u kojoj zadovoljavaju svakodnevne potrebe: npr grejanje na balegu, prost jelovnik, grejanje vode na peć, nedostatak ikakve zdravstvene zaštite ili bilo kakvog prevoza izuzev svojih nogu.

Nimina ćerkica, koja mi se onako radosno smešila prethodno veče, raspostrirala  je ćebad, Dineš je išao po brašno, majka Nima čistila ulaz. Sve to bez ikakve žurbe i nervoze, ćutke ili uz pevušenje, kao da ne postoji ništa drugo, ništa važnije i sa poputnim uživanjem na divnom jutarnjem suncu i mirisu okolne borove šume, u selu od par desetina žitelja na 3867m nadmorkse visine.

p.s. Stigao sam u Beograd prekjuče i to uz osećaj koji me i dalje drži – da je sve oko nas prelepo i baš kako treba biti. Jutros u 6:00 zajedno sa ćaletom, koji je danas napunio 60. rođendan sam trčao po Ušću. Nakon toga, istezanje i vežbe joge. Sport, i joga pogotovu, su odličan način da vratite sebi osećaj bezbrižnosti i mira. Mislite li drugačije?