Kada smo tokom 2012 i 2013 godine zajedno sa Nenadom Mirkovićem, tadašnjim brend menadžerom za NIKE (i jednom od kompetentijih ljudi  sa kojima sam sarađivao tokom decenije u trčanju) u još neraspalom Delta Sportu krenuli da radimo trčanje, bili smo deo stvaranja jednog novog pokreta, koji je okupljao gradske ekipe i slavio trčanje kroz jedan kulturološki narativ, pun umetnosti, muzike, vizuelnog, ali i druženja i svega što ide uz to. 

Pod hashtagovima #CREWLOVE i #BRIDGETHEGAP krila se jedna nova subkultura u okviru trčanja, koja je nastala u Nju Jorku, od jednog pomalo opskurnog lika Mike Sease, koji je okupio ekipu Bridge Runners. 

Onda je London krenuo sa Run Dem  Crew, pa onda Kopenhagen sa NBRO timom, kao Nike finansiranom grupom kreativaca koji su nakon jednog projekta nastavila da se okupljaju u istoimenom delu grada. 

Nastavilo se sa Patta timom iz Amsterdama, Paris Running Club, pa onda su azijati izvalili priču i onda je svaki grad dobio svoju running crew. Još 2014. sam radio neko istraživanje (sigurno postoji bolji spisak) i to je tada još izlgedalo ovako:

Ime ekipeGrad
AFE – Athletics Far EastTokyo
Belgrade Running ClubBelgrade
Berlin BravesBerlin
Black HoodsToronto
Black Lungs TorontoToronto
Black RosesNew York
Bridge RunnersNew York
Dark Runner
East Laurier Running Club
GO! City RunnersChicago
Gorky Park RunnersMoscow
Harbour RunnersHong Kong
HeyDashCrew
Lyon Running ClubLyon
MadFooTeam
Mint Running ClubSt Petersburg
Moska River RunnersMoscow
NBRO RunningCopenhagen
Orchard Street RunnersNew York
Original Propaganda
Paris Running ClubParis
Patta Running TeamAmsterdam
Purple LightsSingapore
Rainbows & Unicorns Running ClubMoscow
Resident RunnersNew York
Run Dem CrewLondon
Run Pack BerlinBerlin
RUN SPECSMontreal
Running JunkiesAmsterdam
RURCMoscow
Still Waters Run DeepManchester
Stump RunnersPortalnd
THE NIGHT TERRORSToronto
Three Run TwoChicago
Tight ClubVancouver
Undo OrdinaryNew York

Onda su klubovi krenuli da se cepaju pa je npr iz Bridge Runnersa nastao Black Roses koji su Džesi Zapo (sada adidas ambasador) i Knox Robinson (sada, Nike Run Club glavni trener) napravili. 

Što se tiče Srbije, mi (BRC) smo 2014. organizovali jedan lokalno-regonalni #bridgethegap na Beogradskom maratonu (foto) i već tada prekinuli saradnju sa NIKE, koji je u poslednji čas izašao iz ove priče, pa je #CREWLOVE u Srbiji sa nama bio autentično naše delo. Malo je reći da je bila neverovatna energija  i skroz nešto neviđeno za trčanje u tom trenutku.

Naravno fora je maznuta sa Bridge The Gap okupljanja koje se desilo marta 2014. na Berlinskom polumaratonu kada smo Gox (Goran Kamenov) i ja trčali kao predstavnici BRC u pokretu koji je nastajao.

Što se tiče Srbije, vrlo brzo nakon prestanka saradnje sa Nike, nastao je BURT (ne čudi što na Instagramu oni imaju skraćenicu _btg koja je upravo bridge the gap https://www.instagram.com/burt_btg/) koji je sve ono što smo samo mi kušali, uradio na svetskom nivou pravo iz Srbije. Imam samo veliko poštovanje gde su oni otišli sa ovom pričom i za sve akcije koje su usledile sa Zagrepčanima. 

BRC u to vreme je bio podeljen između naše ideje gradskog trkačkog kluba u kojem postoji profesionalna usluga sa članarinom  i ovog crew pristupa koji je bio neformalan i više baziran na drženju. Em Ivan i ja nismo bili dovoljno cool (realno, možda i ja jesam :), em je došlo do raspada Delta Sporta, em je Nike krenuo sa svojom pričom Nike+ Run Club, tako da smo prekinuli saradnju. 

Ono što je u tom trenutku bilo vau jeste to što je u Nike centrali postojali jako mudri ljudi koji su prepoznali ovaj pokret i rekli – hajde da na talasima ovog grassroot talasa napravimo odličnu priču (i prodamo puno patika!).

Svi klubovi su u tom trenutku nosili NIKE opremu i to je bilo stvarno do jaja gledati na koji način su ti novi logotipi krasili NIKE topove i majice. Pod NIKE brifom i sitnom lovom, rađene su kolaboracije i sjajni filmovi.

Onda je NIKE odlučio (moja procena) da nema kontrolu nad ovim talasom i kao i svaka korporacija napravio svoju priču – Nike Run Club, sa biznis ciljem da gaji novu generaciju mladih ljudi i spremi ih za buduću kupovinu  i lojalnost NIKE, a kroz pružanje premium expirienca (jer taj expirience trčanja nisu mogli sa nekontrolisanim likovima iz celog sveta).

Ono što me je potaklo da napišem ovu Dnevnu opservaciju jeste to što sam baš za vikend slušao osnivače-pokretače pokreta u jednom podcastu (koji sada ne mogu da nađem) u kojem je Mike spomenuo reč “antikapitalizam”, a slično iz intervjua se moglo čuti i od Čarlija Darka, osnivača londonskog Run Dem Crew. 

Čim sam čuo njega, da sada posle skoro 10 (on kaže i 15) godina od početka pokreta spominje reč “antikapitalizam” odmah mi je bilo jasno da pokret već od samog početka gotovo da nije imao šanse da se održi kao mreža na realnim osnovama.

I drugo je sa tim bilo jasno.

Ostaje mi utisak kao da su se svi, ali baš svi, osim npr NBRO, koji imaju svoju priču i ljudi trče profi i uvek su bili neki izrod iz ovog pokreta, razočarali u ceo pokret i kao da su ih brendovi ispalili, ili još gore – iskoristili

Što je najbolje adidas je ušao sa svojom mrežom ADIDAS RUNNERS grupa (opet besplatnih) po gradovima, koji su u stvari odgovor na NIKE RUN CLUB inicijative (adidas često prati Nike kada je u pitanju marketing). I onda je deo pojedinaca koji su bili lideri NIKE-ovog pokreta prešlo da radi i koordinira sa svojim iskustvom adidas, što je saom po sebi jeres (od koga ni mi nismo se sačuvali sa adidas školom trčanja).

Taj prelazak imali smo npr sa Džesi Zapo koja je iz Black Roses napravila svoju ženski trkački klub. Onda joj je adidas prišao i sada je ženski globalni ambasador, trener u adidas runners NYC i evo sada vidim ima još jednu inicijativu https://www.instagram.com/restorativerunning/ (ona je inače završila neku vrstu psihologije kroz crtanje i umetnost, pa je ovo sasvim logičan nastavak spajanje te dve oblasti: umetnosti i trčanja). 

Prelazak smo imali i u Srbiji gde je ekipa iz BURT-a nastavila sa BURT-om kao jednim neformalnim i zatvorenim projektom za njihovu dušu, a profesionalno rade adidas runners beograd.

(Digresija: Nike, barem u Srbiji, nije nastavio sa klubovima, već je ostao dosledan strategiji Nike Run Clubova, koji su zajedno sa Atletskim Savezom Beograda radili uz trku We Run Belgrade koja je takođe bila globalni deo Nike Running strategije. Čekamo da vidimo šta je od njih globalno u runningu pravac). 

No da se vratimo i da poentiram. U osnovi pokreta koji je nastajao bili su likovi koji su bili umetnici i koji nisu bili u dodiru sa biznisom. Neka vrsta poeta, artista, DJ-eva, i reklo bi se gradskih faca i blejača.

I onda kada je trebalo da se prilagode i prodaju svoj pokret, nisu to znali (ili pak kao nisu to hteli) i nisu uspeli da se adaptiraju, a pitanje je i da li bi uspeli da su znali. 

Svi manje više klubovi su naravno pokušali da pronađu lokalne sponzore, a lideri uđu u neke brend influenser priče, no energija se izgubila i još jednom dokazalo kao istinito da je “Entuzijazam kvarljiva roba”, što me je pre nekih 7-8 godina upozorio Predsednik AK Sljeme Dragan Janković. 

I kao takvo, u osnovi pokreta, su bili ljudi koji nisu u stvari imali viziju kako da naprave neku održivu priču, jer nisu pronašli način da finansiraju svoj pokret (i da žive od njega), onda kada su korporacije odlučile da ne daju podršku istom. 

Kada bolje razmislim, nešto slično se deislo i kod nas u Srbiji, npr sa celom Sava Malom u kojem su raspušteni deo grada nastanili umetnici, da bi zatim, veliki biznis uleteo i preuzeo priču.

Sa nestnakom #bridgethegapa zaključujem da je na delu jedna svojevrsna trkačka džentrifikacija!!! 

Mnogi će pogrešno sada u ovom trentuku krenuti da misle o moralu i šta je dobro za ljude, da li je fer i pošteno, i da jadikuju (Kakav je ovo svet?!), ali upravo je poenta današnje opservacije – nemojte da radite to. 

Wishful thinking je upravo to – razmišljanje kako bi bilo lepo da je jedan ovakav porket opstao (ili npr Sava Mala), a radikalna istina (i to ne samo u Srbiji nego u celom svetu) jeste da biznis melje (u ovom slučaju NIKE i adidas). Na svakom je da pogleda istinu, da ne sudi, nego da donese svesne odluke kako će sa tim činjenicama da nastavi dalje.  

Potrebno je dobro istražiti princip radikalne istine i greške poželjnog načina razmišljanja (wishful), što nameravam kroz neke druge dnevne opservacije i u budućnosti.