Prošle nedelje sam izvozao bajs 175km do Vršca i nazad sa planiramo prosečnom brzinom od 25 km na čas. Pre samo par meseci bio sam skeptičan da je to moguće uraditi.

Malo je reći da sam bio zadovoljan što sam vredno trenirajući uradio tako nešto za mene veliko, a to je da to izvozam i budem sutradan u prilično dobrom stanju (izuzev zategnutih mišića u gornjem delu leđa), što mi daje novu snagu da ću i Ironmam trku završiti sa podjednakom “lakoćom”.

Siguran sam da ste i vi imali te “breakthrough” momente, treninge u kojima shvatiš da ono što je bilo neizvodljivo više nije nemoguće, već postaje realnost.

Važna je ta lekcija iz sporta koja se celim telom i fizički ugradila u tebe, a ne samo mentalno, kao npr. što je polaganje nekog teškog ispita na fakultetu koji je podrazumevao dug i skoncentrisan rad.

Onda kada staneš pred pravim životnim izazovima (jer sport je samo pojednostavljena realnost nižeg reda) i čini ti se da nešto nema šanse da se reši, ova lekcija se vraća kroz telo. To je slika čoveka koji je istrajan, konstantan, posvećen i koji ispunjava svakim danom malo po malo do konačnog cilja.

Nema boljeg mentalnog treninga (i leka za depresiju i neka druga stanja) od sportskog treninga, bilo izdržljivosti bilo snage. (priče i priča).