6 sati za bolje danas

„BELhospice“ je prva specijalizovana organizacija u Srbiji koja se bavi palijativnim zbrinjavanjem bolesnika u odmakloj fazi raka. To znači da oni rade sa onim osobama koje su ostavljene da se same bore u završnoj fazi ove strašne bolesti. Njihova želja je da izgrade prvi hospis u Beogradu, mesto koje bi omogućilo još bolju negu i podršku. U tome će im pomoći veliki broj trkača koji će na Beogradskom maratonu trčati u njihovo ime i nositi njihove majice.

A 9. marta ja ću trčati svoj prvi ultramaraton.

U kakvoj su vezi ove dve stvari?

Ultramaraton koji trčim trajaće 6 sati. Za to vreme probaću da pređem što veću kilometražu jer za svaki kilometer preko dužine maratona donatori (za sad ih ima 6, nadam se da će ih biti i više) će uplatiti na račun BELhospica određenu sumu novca i time omogućiti da hospis što pre počne sa radom.

A sad jedna istina… Ja ne znam zašto ovo radim. Ali pre nego što se dalje dotaknem ovog, voleo bih da ispričam kako je sve počelo.

A kako je počelo?

Nakon polumaratona u Crikvenici napravio sam aktivnu pauzu (pomalo džogirao, išao na bazen i radio vežbe), a potom se vratio trčanju. Kako je došlo do same ideje da trčim na ultrmaratonu – zaista ne znam. Pretpostavljam da je usled toga što sam primetio da mi se nedeljna kilometraža stalno povećava i priče sa Anjom koja je trčala ultru od 10 sati.

Kada sam se priključio BELHospice timu, razgovarali smo o načinu da im pomognemo. Pored trčanja na maratonu, postoji i opcija prikupljanja donacija. Isprva nisam imao ideju na koji bi način to mogao da izvedem. Počeo sam prodajom knjiga. Naime, za svaku koricu koju uradim, dobijem jedan besplatan primerak knjige te je njihov broj u mojoj kući sve veći. Iako je ova akcija prošla dobro, želeo sam da uradim još nešto. Znao sam da je to nešto vezano za trčanje, ali nisam znao tačno šta. A onda se sve nekako spojilo samo od sebe. Licitiraću svoje kilometre na ultramaratonu i prihod nameniti BELHospicu!

Pretpostavljam da nekoga zanima kako izgleda moj trenažni proces priprema za ultramaraton. Na internetu postoji veliki broj programa za pripremu ali ja ne koristim nijedan od njih. Ovo ne znači da ne podržavam praćenje istih ili rad sa trenerom.

Kroz trčanje sam naučio poprilično dobro da osluškujem šta mi telo govori, i jednostavno pratim tempo koji mi diktira da bih bio fizički i mentalno spreman za ovu trku.

Jedne nedelje trčim češće, tempom polumaraton i trudim se da istrčim barem 60 kilometara i uključim što više uzbrdica ili stepenica u rutu; sledeće nedelje imam manji broj trening trčanja, ali su zato intenzivniji (fartlek ili intervali, jedno opušteno trčanje i veoma duga distance nedeljom od 28 i više kilometara) i takođe, u danima kad ne trčim, radim vežbe snage, istežem se i ako stignem odem na bazen. Vremenom, gledam da povećavam ukupne nedeljne kilometraže.

Ultra glava

Ipak, pored ovih priprema, mislim da je važnije biti spreman u glavi. 6 sati u pokretu nije malo, a može da deluje i vrlo dosadno. No, za razliku od prvog maratona gde sam bio poprilično prestravljen pred trku, u ovom slučaju sam vrlo pozitivan. Naime, ja nisam jedina osoba koja će kroz trčanje pomoći BELhospicu. I drugi moji prijatelji trkači takođe učestvuju u prikupljanju donacija, svaki na svoj način.

Neki od njih su vrlo različiti po karakteru, pa ipak, ostavili su po strani svoje razlike i podržavaju jedni druge u ovoj akciji. Slili smo se ka jednom cilju kao neka bujica i imam osećaj da nas ništa neće zaustaviti. I to me vrlo motiviše. A kad se na to doda činjenica da svaki kilometar koji budem pretrčao 9.marta može pomoći nekom, onda znam da me ništa neće sprečiti da završim ultramaraton.

I sada kad privodim ovaj tekst kraju, i dalje nemam odgovor na pitanje zašto ovo radim. Nikada nisam imao dodir sa nekim ko umire od raka. Nisam to doživeo na ličnom nivou. Mislim da ni nemam hrabrosti da radim ono što rade volonteri iz BELhospica. Biti uz nekog ko već sledećeg dana možda neće više biti tu – za mene je to strašno i teško da zamislim.

Moja prijateljica Ivana Ćosić koja će na svom prvom maratonu u Parizu takođe trčati za BELhospice je napisala u svom blogu kako je to što radim herojski. Ja se ne slažem sa njom. Za mene je ono što rade ljudi iz BELHospica i sa čime se suočavaju herojski.

Ja samo trčim i pokušavam da pružim podršku kroz aktivnost koju volim. Nadam se da je to dovoljno, za početak.

Ako i ti želiš da pomogneš, uplata će se vršiti preko žiro računa, nakon objave zvaničnih rezultata trke (gde će se videti kilometraža koju sam prešao). Ne postoji određena svota koja se uplaćuje, ideja je da se donira proizvoljna svota novca za svaki kilometar koji istrčim preko dužine maratonske trke. Svaki donator će takođe dobiti i malog origami ždrala koji će napraviti Ivana Ćosić.

Primalac: BELhospice, Dalmatinska 72-74, Beograd
Račun: 170-230030536-65
Svrha uplate: donacija
Poziv na broj:045