Smatra se da će u toku života, svaka druga žena makar jednom oboleti od sindroma policističnih jajnika. Trčanje u ovom slučaju nije samo preventiva, već i lek. Prenosimo vam Aleksandrino iskustvo.

Ime: Aleksandra
Godine: 23
Prva menstruacije: sa 13 godina
Najveći izostanak menstruacije: 6 meseci (ciklus je neredovan od samog početka)
Trenutna terapija: Glucophage (jednom dnevno) -pijem ga poslednje 2 godine

Simptomi

Od kada sam dobila prvu menstruaciju moj ciklus je neredovan. Na to nisam mnogo obraćala pažnju misleći da je u pitanju pubertet, i da će se ciklus  sam od sebe regulisati. Vremenom sam  se potpuno navikla na činjenicu da menstruaciju dobijam jednoom u dva-tri meseca i da ne znam kada mogu da je očekujem. Međutim, izostanci bili sve veći. Počela sam da se brinem, i dalje izbegavajući posetu ginekologu, i tražeći rešenje pretraživanjem interneta. Zahvaljujući internetu, došla sam do pretpostavke da imam policistične jajnike.

Simptome koje sam u početku imala: izostanak menstruacije, slabo krvarenje, maljavost (na sreću ne preterana), masna koža lica, umor, pojačano znojenje dlanova i sl.  To je bilo dovoljno da se još više zabrinem, ali nedovoljno da delujem na problem koji me zaista jeste jako plašio. Naročito činjenica da ovaj problem dovodi do neplodnosti.

Nakon određenog perioda situacija je počela da se komplikuje. Odjednom sam dobila na kilaži (sa 54kg na 64kg). Menstruaciju nisam dobila 6 meseci. Pojavio se povremeni pulsirajući bol u predelu štitne žlezde. Često sam bila jako umorna, a organizam je postao jako usporen. Inače sam prilično osetljiva osoba, ali moje promene raspoloženja bile su nesnosne. Svaki put kada sam i malo nervozna (mada čak i kada nisam) dlanovi su mi se jako znojili. A s vremena na vreme su se pojavljivale jako bolne i upaljene bubuljice na koži lica. Bilo je očigledno da je po sredi neki hormonski problem.

trcanje i policistiticni jajnici

Dijagnoza

Rešila sam da posetim ginekologa, pri čemu je ultrazvukom ustanovljeno da su oba jajnika policistična (tj. da je njihov izgled karakterističan za PCOS). Usledile su detaljne analize hormona, kao i OGTT (test tolerancije na insulin).

Konačno sam dobila svoju dijagnozu- PCOS, hipotireoza (smanjena funkcija štitne žlezde) i insulinska rezistencija (ćelije organizma ne reaguju na dejstvo insulina, pri čemu organizam stvara povećane količine insulina, pa insulin ne može da ostvari svoj biološki efekat). Upravo ove tri navedene stvari predstavljaju začarani krug kod većine žena koji se bore sa ovim problemom. Jednostavno, jedna stvar povlači drugu, i stvaraju se dodatni problemi, koji vremenom mogu prouzrokovati još veće probleme, ako se blagovremeno ne reaguje i ne upusti u ovu, ne tako jednostavnu borbu.

Ovaj problem nije toliko kompleksan samo sa ove strane koja obuhvata stvaranje novih zdravstvenih problema, već i zbog toga što se pacijent može susresti sa nezainteresovanošću lekara za PCOS uopšteno. Najčešće prepišu kontraceptivne pilule (neretko i bez prethodne analize hormona), za šta ja uošte nisam, jer smatram da se time rešavanje problema samo odlaže, ali to je već tema za posebnu priču.

Još jedan problem jeste nedovoljna informisanost. Malo se priča i piše o ovom problemu koji ima ogroman broj žena. Veliki deo njih se izgubi u ovom lavirintu, prepusti slučaju i zapadne u još gore stanje. Sve češće viđam žene koje imaju problem sa začećem, upravo usled ovog problema, što je zaista alarmantno stanje. Žene pribegavaju raznim lekovima, i sede kod kuće čekajući da se nešto promeni.

Rešenje?

Stručnjaci preporučuju korigovanje ishrane i regulisanje telesne mase, međutim, malo ljudi veruje u to, ili pak, pogrešno shvata ono “korigovanje ishrane” i nema motivaciju za preusmeravanje ka sportskim aktivnostima kao alternativnom rešenju.

Ja sam kao terapiju dobila kontraceptivne pilule i Glucophage (Metformin). Nakon pola godine terapije sam prestala da pijem kontraceptivne pilule, jer mi nisu prijale, i kao što rekoh protivnik sam! Odlučila sam da nastavim sa Glucophage-om, da regulišem ishranu (smanjim unos prostih ugljenih hidrata i povećam unos proteina ), i ono što je pored ishrane najvažnije, počela sam da se bavim fizičkom aktivnošću.

Imala sam veru, ali nisam bila svesna da će mi ovo toliko pomoći i da je rešenje tu na dohvat ruke. Ne, nije lako odjednom promeniti način života. Naročito ne nekome čije je metabolizam skroz usporen, nekome ko inače nije bio (dovoljno) fizički aktivan, i nekome ko se umorio od potrage za rešenjem i nema dovoljno volje za još koju neuspešnu borbu.

Efekti promena koje sam uvela (ishrana i trening) su ubrzo postali vidljivi. Prosto rečeno “ispumpala sam se”. Kilogrami su krenuli da se tope, više nisam bila naduvena, ciklus je postao redovniji (sa kašnjenjem do 10 dana, što je potpuno u redu), a ono što je najbitnije ja sam se osećala bolje. Mnogo bolje.

Ja nisam neko ko voli da trči

Bila sam ubeđena da ja to ne mogu, jer je dosadno. Probala sam. Krenem da trčim i brzo izgubim snagu. Vidim da imam još malo da istrčim, ali ne, ne mogu. Ubedila sam sebe u činjenicu da to nije za mene, da ja ne volim da trčim, i stavila tačku.

Pored sebe imam brata maratonca, koji čitav život trči i nikada nisam mogla da ga shvatim. Sve dok i u ovom polju nisam našla izvor motivacije. U motivaciji stvarno jeste ključ, morate verovati u to.Finansijska situacija mi nije dozvoljavala da mesečno izdvajam novac za članarinu u jednom fitnes centru gde sam trenirala i rešila sam da ipak pokušam da trčim.

Pronašla sam veliko, pozitivno društvo za trčanje. Iz osmeha i ambicije trkača oko mene crpela sam svu energiju. Nisam mogla da verujem da ja stvarno imam toliko snage, da ja stvarno mogu da trčim, da JA TRČIM!  Zavolela sam to. I trčanje, i upalu mišića i umor nakon trčanja. Zavolela sam trčanje po kiši, po snegu. Ja. Ja koja ne volim da trčim.

Sada imam 52kg, redovan ciklus, snage i više nego što mi treba, veru u sebe, i osećam se dobro u svome telu. I moj problem je rešen, konačno.

Sa motivacijom dolazi snaga

Problem se neće rešiti tako što ćemo sedeti kod kuće, piti lekove za koje ne znamo da li pomažu i tako što čekamo da se nešto promeni. Ovaj problem zahteva zdravu ishranu i fizičku aktivnost uz terapiju koju vam je dao dobar endokrinolog i ginekolog. Verujte, bez zdravog načina života ne možemo biti zdravi, sem ako nismo neko čudo prirode.

Pronađite izvor motivacije, obucite se u sportsku opremu, okupite društvo za trčanje ili se priključite nekoj trkačkoj zajednici, opremite se zdravim namirnicama, pozitivnim duhom, i ako niste, obavezno posetite lekara koji će vam dati adekvatnu terapiju. Neka to bude vaš start u ovoj trci u kojoj pobeđuju svi koji su dovoljno motivisani. A sa motivacijom dolazi snaga.

Teško je samo krenuti, ali nije teško uspeti. Verujte. Srećno!