Hipoteza o broju otkucaja srca kaže da postoji određen, konačan broj otkucaja koje je srce jednog živog bića u stanju da napravi u toku životnog veka pre nego što se jednostavno zaustavi.

Ona je zasnovana na brojnim idejama, određenim činjenicama, ali ne i na neospornim naučnim dokazima zbog kojih bi svoje ime promenila iz „hipoteza“ u nešto drugo. Jedan od „dokaza“ koji se navodi je taj da manje životinje obično imaju visok puls koji odgovara ubrzanom metabolizmu i kraćem životu. Drugi, onaj za nas bitniji, je da sportisti i fizički aktivne osobe imaju niži puls u mirovanju i da po pravilu imaju tendenciju da žive duže od onih neaktivnih.

 

Ako pročitate ponovo poslednju rečenicu shvatićete zbog čega je sve ovo još uvek samo teorija.

Naravno da fizički aktivne osobe žive duže.

One imaju i niži procenat masti, jače srce i krvne sudove, manje su pod uticajem stresa, imaju veću zapreminu pluća, a neretko i zdravije životne navike. Ovako posmatrano, lako je doći do zaključka da je niži puls posledica zdravog i aktivnog života, na isti način kao i očekivana dugovečnost, i da su te dve stvari verovatno povezane ali ne obavezno i uslovljene.

Površno poznavanje ove teorije dovodi i do nekih tragikomičnih tumačenja, kao onog da se ne preporučuje fizička aktivnost jer tokom nje dolazi do podizanja pulsa, te se na taj način zapravo dodatno „troše“ otkucaji koji su nam preostali. Ovo je čista posledica kratkoročnog načina posmatranja stvari.

Dugoročno, vaš puls u mirovanju će se pod uticajem treninga spustiti, odnosno biti dodatno niži preostalih 23 sata dnevno tokom kojih ne trenirate, i zapravo vam „uštedeti“ otkucaje. Posmatrano ovako, fizička aktivnost nije potrošnja već ulaganje u sebe i svoj životni vek. Naravno, pod uslovom da je ova naučna teorija ispravna.

A da li je ispravna pokušali su da otkriju danski istraživači studijom objavljenom pre nekoliko nedelja u časopisu „Srce“.

Oni su više od trideset godina (od 1970. do 2001.) pratili smrtnost učesnika eksperimenta koji su na njegovom početku bili srednjih godina i izmeren im je maksimalni aerobni kapacitet kao pokazatelj kondicije i nivoa fizičke aktivnosti. U toku eksperimenta (dosta kasnije doduše, 1985.) učesnicima je izmeren i broj srčanih otkucaja u mirovanju, i na taj način su se stvorili uslovi da se utvrdi eventualna uslovljenost između tog broja i smrtnosti, a da se rezultati kontrolišu za kondiciju, odnosno da se fizička aktivnost isključi kao faktor.

Ono što je začudilo naučnike bilo je da i kada je fizička aktivnost eliminisana iz jednačine, postojala je jaka veza između smrtnosti i srčanog pulsa u mirovanju. Osobe kojima je na početku istraživanja izmeren puls od preko 90 otkucaja u minuti imale su čak tri puta veću šansu da umru za vreme trajanja studije nego ako je njihov puls bio ispod 50. Drugim rečima, dve osobe koje podjednako intenzivno i redovno treniraju mogu imati značajno drugačiji životni vek na neki način definisan brojem otkucaja njihovog srca u mirovanju.

Zbog čega dolazi do svega ovoga naučnicima još uvek nije jasno. U studiji se pominju faktori bazalnog metabolizma, oštećenja krvnih sudova prouzrokovana višim intenzitetom rada, ali sve su za sada još uvek samo spekulacije i nagađanja. Istina je da ne postoji konkretan faktor koji bi skrenuo pažnju na sebe i za koji bi se moglo reći da je glavni uzročnik ovog efekta kod ljudi.

Ali da li je sve baš tako crno? Odgovor bi ipak mogao biti – ne obavezno.

Ukoliko pogledamo grafikon odnosa srčanog pulsa u mirovanju i očekivane dužine života, možemo videti da većina sisara dosta strogo prati očekivanu liniju. To jest, svi osim jednog – čoveka.

 

Za broj otkucaja srca koji čovek ima očekivano bi bilo da njegov životni vek ne bude duži od 20-30 godina, i to u najoptimističnijoj projekciji. Ali činjenica je da to ipak nije slučaj i da je on blizu, ako ne i preko 80 godina. Postoje brojni faktori koji se mogu navesti kao uzrok toga – napredak u medicini, kvalitetnija i bogatija ishrana, poboljšani fizički uslovi života, bolja higijena i prevencija bolesti – šta god da je u pitanju, a najverovatnije je neka kombinacija svega navedenog, očigledno je da broj srčanih otkucaja i nije najbolji apsolutni pokazatelj očekivane dužine života, već samo deo velike i isuviše komplikovane jednačine da bi se mogla svesti na jedan konkretan i lako merljiv faktor.

A i kada bi to bio slučaj, bio bi to faktor na koji je ako ne lako onda makar moguće uticati. Već pomenuta fizička aktivnost, manji broj kilograma i procenta masti u organizmu, ostavljanje pušenja i drugih loših navika, lekovi koji za cilj imaju spuštanje nivoa bazalnog metabolizma, sve su to validni načini da se broj otkucaja srca u mirovanju dodatno spusti i na taj način produži život.

Jeste li znali da bi maratonci trebalo prilikom pregleda kod kardiologa da napomenu da im je to hobi jer srčani puls u mirovanju ume da im bude ponekad toliko nizak da bude zamenjen za simptom nekog poremećaja kod „običnih“ ljudi. To je činjenica, a kako ćete je protumačiti u kontekstu ovog teksta apsolutno je na vama.