doping u trcanju

Primera ima mnogo

Pre dve godine je, u Francuskoj, otkrivena afera trgovine doping sredstvom EPO koju je razgranao Sipreli-Longo, biciklsitički trener i muž Žani Longo, francuskog biciklističkog fenomena i višestruke šampionke, koja je sa više od 50 godina starosti obarala rekorde. Kontador se branio da se on nije dopingovao, ali da se dopingovala krava, čiji je komad njemu kasnije dopao u tanjir. Almejahu Bezabeh, etiopski trkač španskog državljanstva, šampion, uhvaćen je sa kesama krvi…

Pamflet bivšeg francuskog tenisera Janika Noe, u kome je tražio da se špansko dopingovanje ozakoni i u drugim zemljama, pa da svi imaju iste šanse, izazvao je ogromnu polemiku u svim segmentima sporta. Prirodno, biciklizam je odmah pokazan prstom, ali sve češće se spominju i trkači, dugoprugaši, a posebno maratonci.

Doping u trčanju

Ne tako stare afere dopingovanja medju trkačima pokazale su da se se nedozvoljenim sredstvima služili Asafa Pauel i Tajson Gej, dvoje od četvoro najbržih atletičara sveta i višestruki svetski i olimpijski šampioni. Dvostruka olimpijska šampionka na 200 m Veronika

Kembel-Braun se dopingovala, a 2009. godine je u dopingovanju uhvaćeno pet atletičara sa Jamajke, medju kojima i Johan Blejk, svetski šampion na 100 m, kao i Marvin Anderson, trkački partner Usaina Bolta. Zanimljivost u svemu je da pored Bolta, Neste Kartera i Morisa Grina, svi ostali trkači sa vremenom ispod 9″80 bili su kažnjeni zbog upotrebe zabranjenih supstanci.

Rekordi padaju

U zadnjih nekoliko godina nismo bili svedoci samo redovnih obaranja rekorda u brzini medju sprinterima, nego i medju dugoprugašima. Tokom 2011. godine, bili smo svedoci do sada nevidjenog fenomena maratonskih nadljudi koji su se najednom pojavili i oborili svetske rekorde u nekoliko navrata.

Na Frankfurtskom maratonu, nepoznati Kipsang ulazi u cilj za 2h 03min 46sec (4 sekunde slabije od svetskog rekorda oborenog nekoliko nedelja ranije), dok njegovih troje pejsmejkera (takodje nepoznatih) završavaju trku ispod 2h 06min ! U Njujojku, Mutai je obario rekord staze za 2min 30sec (2h 05min 06sec), što je nekada bilo nezamislivo na ovom nivou kompeticije. Vrhunac je bio kada je njujorški šampion, po ulasku u cilj, otišao da trči i da se pozdravlja sa publikom, da bi na kraju pao u zagrljaj svom italijanskom treneru.

Naviknuti smo na maratonce koji na cilj stižu umorni, iscrpljeni, ponekad povraćaju ili padnu na asfalt, pa nova generacija superbrzih i neumornih trkača (često bez mnogo iskustva) koji obaraju rekorde na prvoj ili drugoj trci, izgleda kosmički.

Rasističke budalaštine « šta ćeš, u pitanju su crnci » nemaju nikakav značaj, kao ni mistifikacije o trčanju na planinama ili o posebnim treninzima čiju tajnu imaju samo kenijski ili etiopski treneri i trkači.

Mišići ostaju mišiči, ma kog da su porekla; 42 km ostaje 42 km, ma u kojoj zemlji da se trči; a fascinantan napor maratona, često teran do bola, traži od svakog trkača, nezavisno da li mu je rekord 2h 10min ili 4h 10 min, da izvuče fizičku i mentalnu snagu iz najvećih dubina sopstvenog fiziološkog i psiho-emotivnog sklopa, a ne iz hemijskih reakcija proizvoda i lekova, trenutnih rezultata i dugoročnih posledica po zdravlje.

Vidjeno ovako, onaj salto unatrag, pre par godina, po obaranju jednog od rekorda u maratonu, izgleda potpuno groteskno i, pre svega, sumnjivo. Ne stiže se do toga samo redovnim treningom, maltodekstrinom, vitaminima i mineralnom vodom, nego i opasnom bio-hemijskom tehnologijom koja je uvek korak ispred onih koji kontrolišu sportiste.

Medjutim, današnji sportski sistem priznaje samo jedan princip – više zarade i još više zarade, ne razmišljajući šta će se desiti sportistima zbog upotrebe ovih, za zdravlje pogubnih sredstava.

Kako se publika pravi gluva i ćorava, menadžeri i nepošteni sportisti smatraju da cilj opravdava sredstvo, prodavci sportske opreme trljaju ruke, a rekordi se samo obaraju!

Što reče Bora Čorba – hleba i igara, a za ostalo vas boli…