Ukoliko izuzmemo trčanje kao atletsku disciplinu i s tim u vezi profesionalno treniranje, takmičenje i način života takvih sportista i pogledamo samo rekreativce, videćemo da je to jedan šarenolik svet.

Brojni su razlozi rekreativnog trčanja: neko želi da napravi promenu i vodi zdraviji život, neko je inspirisan osobom iz okruženja, ličnosti sa tv-a, iz novina, sa društvenih mreža, a neko bi samo da smrša, a neke je i baš briga za to. Takođe, ima i onih kojima je trčanje odlična antristres terapija, sat vremena odmora od svakodnevnog ludila.

Dakle, svi navedeni imaju zajedničkog imenitelja: trčanje.

Bilo da se „mimotrčnete“ sa nekim na stazi i razmenite osmehe, namig ili samo mahnete rukom ili pak trčite u nekoj od grupa u školi trčanja, vi zapravo ne znate ko su ti ljudi, ali su vam dragi jer delite istu vrednost. Tu ste, zajedničkim koracima do prvog, petog, 10, 21, 42 kilometra. Pa nema kome nije drago kada mu tokom treninga ili trke bude upućeno „bravo“, „samo napred“, „svaka čast“ i sl.

Vremenom otkrivate interesovanja i ostatak ličnosti sa kojima delite bat koraka tokom treninga. Zato se pitam kada to tačno  postaje bitno zanimanje, seksualna, rodna, verska, politička, rasna, nacionalna pripadnost itd?

Budi tu!

Imala sam iskustvo da na nekom 15-om km jednog polumaratona budem zamoljena od strane jednog dečka da stanem i tada me je pitao da li mogu lagano da nastavim sa njim – malo trčanje, malo hodanje – pa sve tako do cilja, jer oseća strašan bol u kvadricepsu. Bez razmišljanja KO je on i da li mi tom molbom menja plan trke i sl, pristala sam. Lepo smo se zezali, Sarajliju jeste boleo mišić, ali ga smišao za humor nije izdao i zajedno smo, držeći se za ruke, sa širokim osmehom i laganim džogingom utrčali u cilj.

Prva pomoć!

Jedno sasvim drugo iskustvo je bilo na Prvom banjalučkom polumaratonu. Trka je počela sjajno, do 5-og km idealno, a onda povraćanje, vrtoglavica… Negde na 8-om km uparih sa doktorkom Irenom koja je istu muku mučila… Pa smo stajale, polivale vodom jedna drugu, bodrile da slučajno ne odustanemo jer ipak smo mi Zemunke, mi se ne predajemo tako lako, da ne kažem nikako. :)

Negde na 18-om km sam osetila da mi se vraća snaga i Irena me je prvo ubedila da je ona dobro, a zatim nagovorila da ubrzam i nastavim. I tako sve je opet bilo dobro do nekih 700-800m pred kraj kada mi se sve mutilo pred očima. Drugarica Tamara, koja je bila tu kao podrška me je videla, preskočila ogradu, trčala sa mnom i bukvalno do 200m pred cilj mi govorila: „Možeš, ajde, još malo“… i kako sam prošla cilj kolabirala sam i pala kao pokošena trava.

Prva scena koju sam videla bile su dve muške i jedna ženska osoba koje mi ukazuju pomoć. Trkači. Nisu me pustili dok nisam došla sebi. Oni nisu pitali KO sam ja, već su mi bez razmišljanja prišli i pomogli. Željko, Sanja i Saša su iz Hrvatske i i danas smo u kontaktu. :)

Zemunke posle možda najteže trke do tada :)

Iznenadi!

Moji „drugaritosi i drugarke“ sa staze znaju da kada ne trčim trku da umem da „iskočim“ niotkud, istrčimo malo zajedno i budem pravi boost energije, malo zasmejem, bodrim, razbijem monotoniju, dam Mg ako treba…i to činim ne jer sam Majka Tereza već jer je to za mene potpuno normalno.

Iskustvo bez presedana

To je svakako moj prvi maraton u Ljubljani i momenat ulaska u cilj – scena kada Ivana i Ksenija trče u susret, ekipa polumaratonaca koja se vratila da nas čeka poslednjih 195m uzvikuje moje ime, suze liju niz lice i čvrst stisak ruke Samante koja je bila moj anđeo čuvar – neko ko je znao kada da priča, kada da zaćuti jer vidi da sam „odlutala“ u mislima, da me zasmeje ili izgovori njeno čuveno „možeš ti to“…  :)

Ona – iskusna maratonka, a ja sa ogromnom željom i ludim srcem. Kada je čula da želim da trčim 42km rekla je da će biti uz mene. Nismo pre toga trenirale zajedno, nismo čak ni putovale zajedno, niti bile u istom hotelu…našle smo se u startnoj zoni. Nije me ni pitala koje ćemo vreme da jurimo – svoju misiju je ispunila, bila je prijatelj na stazi. I to kakav se poželeti može.

Njoj nisam bila „smešna“ jer nemam iskustvo koje ona poseduje. Niti važno za koga navijam, da li trčim u ovoj ili onoj opremi, tiče li me se politika, da li sam religiozna, gde radim, šta slušam itd. Tokom tih 42km mi smo jedna drugoj bile sve!!

42.195km su sitnica kada je prava osoba uz tebe :)

Gledajmo okolinu drugim očima!

Posle svih ovih ličnih iskustava, a sigurna sam da svaki od trkača/trkačice poseduje neki sličan, ali i dalje prepoznajem i uviđam kategorizacije i etiketiranja. Na asfaltu smo zaista jednaki i sa istim motivom – doći do cilja, završiti trening/trku. Nekome je super dan, nekome nije. Danas je moj, sutra tvoj pb…a sve skupa je jedno bogato iskustvo. Tehnika, brzina, izgled i trkački staz su potpuno nebitni.

Možda je na pola metra od vas vaš budući najbolji prijatelj/ica, kum/a, ljubav? Možda ćete dobiti nove ideje i poslovno sarađivati? Možda ćete čuti neka nova iskustva i proširiti svoje vidike?

Možda je krajnje vreme da se oslobodimo lanaca zvanih predrasude?

Iskrena iskra u oku kada zablista ponekad je sasvim dovoljna da shvatite KO TRČI PORED VAS.

 

 

 

 

No more articles