U ponedeljak nam je APR saopštio jednu tužnu vest.  Sportski klub Trčanje.rs u narodu poznatiji kao “Road Runners Club Trčanje.rs” više ne postoji. Umesto njega, sada je i  zvanično nastao “Beogradski trkački klub”, tj na engleskom “Belgrade Running Club”.

veki-i-ivi

BRC

Adio mare što bi rekao Džoni Štulić. Kada je Boško Stupar, feburara 2011. godine napisao na sajtu ARK Fruška gora “Prvi klub uličnih trkača” , podržao nas je kao i mnogi ljudi u komentarima u živoj diskusiji u okviru naše objave da započinjemo sa radom kluba. Bilo je, doduše retkih,  koji mislli drugačije:

“Nazalost, mislim da se ekipa malo preracunala sa procenom koliko ce to lako ici. Vec dosta godina poznajem dosta ljudi koji su drzali klubove u raznim sportovima, neki sa manje a neki sa vise (komercijalnog) uspeha… entuzijazam ume da ponese. Cesto i previse, pa covek zivi u distorziranoj realnosti … Trcanje.rs je na jedvite jade uspeo da skupi saku rekreativaca koji dolaze na zajednicka tranja (po slikama vidim da je to ukupno nekoliko desetina ljudi).”

Završna žurka Škole trčanja

U prošli petak imali smo završnu žurku prvog semestra Škole trčanja. Poslednji put od ko zna kad da sam ostao budan do 5 ujutru. Znam i da sam sa momačke i svadbe otišao ranije na spavanje. Ovo sve govori o toj neverovatnoj energiji, koju smo izgubili tokom 2012, koja je nastala u proteklih par meseci u vezi sa BRC.

Brod, Optimist, Ludost... to je valjda put svakog diplomca

Brod, Optimist, Ludost… to je valjda put svakog diplomca

Viđam ljude kako šeruju naš logo, pozivaju svoje prijatelje i pronalaze načine da budu deo one jednostavne ideje: trčanje može da promeni život. Ti isti ljudi mi pričaju kako im je BRC i trčanje promenilo život: neki su postali otvoreniji, neki hrabriji, neki su videli da mogu… neki su našli prijatelje…. gotovo da nema komentara vezanih za trčanje, nego za sve neke druge aspekte života…

A to je magija, jer taj kvalitet dolazi samo za one koji su spremni to da uzmu. Ne možeš dati ljudima nešto što oni nisu u stanju da prihvate. Ne možeš terati ljude da preuzmu, da vide… da čuju… Mnogo puta se iznerviram i sve bih oterao do onoga što Kolumbo dreknu… A onda shvatiš da sve što može, jeste da daš mogućnost i vera da će ljudi da uzmu baš onoliko koliko mogu.

I to se dešava trenutno u BRC. Ljudi uzimaju i te napisane programe-treninge, ali uzimaju i mnogo više. Po svojoj meri. A da bi se to desilo BRC mora da bude dovoljno elastičan da primi sve ono što može, a dovoljno tvrd da usmeri u pravom smeru. Kada bolje razmislim, mislim da je to Ivanov i moj odnos :)

Kako se ja osećam sada?

Osećam se kao da živim sa idejom koja je realizovana. Ta ideja je bila prosta: mesto podrške za sve one koji ulaze u svet trčanja; mesto, platforma, grupa, program, klub, ideja koja će ljudima omogućiti da razvijaju svoje potencijale i unaprede kvalitet života. Ideja je klub koji vas neće spremati za trku, već klub u kojem ćete unaprediti kvalitet života – kroz trčanje i trku.

Džoni veruje

Džoni veruje

Trčanje je tu samo jedan od mehanizama koji se dešava. Ostali su igrice, neprestana komunikacija, edukacija, moderan brend, koučing tehnike….

Ivan Radenković, februar 20011. godine: Sada je pravi trenutak da napravimo korak dalje i podignemo čitavu priču na viši nivo. Ne smemo da se zadovoljimo time da se jednom nedeljom skupimo, lepo se družimo, odemo kućama, i tako. Sve je to super, ali na taj način svi mi kao trkački pokret stagniramo, nema novih vrednosti, novih mogućnosti, nove ponude.

Naš uzor je New York Road Runners Club. Oni su počeli sa desetak ljudi, a danas imaju na hiljade članova, stotine trka, najbolji maraton na svetu. Njihov uticaj na kulturu i život u New York-u ogroman. Scene sa trkačima u Central Parku nezaobilazan su detalj u svim filmovima snimanim tamo, to je identitet tog grada. Mi to hoćemo da napravimo kod nas. I ne može to besplatno.

Mnogo je truda, vremena, znanja, snova i energije uloženo u sve ovo. Ljudi jednostavno čitavu stvar prihvataju zdravo za gotovo. Ne vide šta je u pozadini svega toga, koliko ima rada na sajtu, na organizaciji zajedničkih treninga i ostalih aktivnosti.

Sajt će i dalje raditi normalno. Otvoreni grupni treninzi će se i dalje održavati na Adi, od sad jednom mesečno. Niko nije ovde oštećen. Samo smo ponudili uslugu više za one koji to žele. Na članarinu gledam kao na investiciju za poboljšanje kvaliteta života, kako ličnog tako i čitavog društva. Za sve one koji žele da uzmu aktivno učešće u stvaranju jedne velike i ozbiljne stvari ovo je šansa.

Duboko verujem da ako nastavimo se razvijamo, prihvatamo nove stvari i radimo na velikim idejama ovde ćemo jako brzo imati gomilu kvalitetnih trka, mnogo bolje uslove za trening, mnogo novih staza za trčanje, podršku društva, veći izbor opreme po nižim cenama, puno trkačkih kampova, putovanja i svih onih stvari koje idu uz to zbog kojih vredi živeti.

I kako se osećam?

Osećam se inspirisano. I ponosno na Ivana i Nikolu. Pomislim, moj zadatak je da komuniciram BRC sa našim partnerima, da dam neke smernice za operativan rad, da proverim gde se stiglo, razmišljam o budućnosti izvan BRC i Trčanje.rs…  a onda skapiraš da ljudi koji u stvari rade sa ljudima: Ivan i Džoni i asistenti Miloš i Petar drže sve ono dobro što se dešava. Ponekad pomislim da su oni bastion sporta za mlade ljude u Beogradu. Bastion koji još uvek ne zna da je bastion.

A onda se iznerviram. Što stalno mislim o tome šta treba da uradimo da bismo platili neke glupe troškove, povukli neki dinar za trenere, kako smo mali, kako je sve što radimo suštinski nebitno… Kako smo nevidljivi, kako se za Letnju školu trčanja prijavilo 60 ljudi, umesto 600… Bezveze. Kako treba da prođe ne još 2 godine, nego još 20 godina istog ovakvog rada da bi se pomerile stvari.

Osećam se nestrpljivo i osećam da ono što radimo ide tako sporo. Kako smo taknuli jedan jako mali broj ljudi…. A kako bi bilo sjajno da hiljade i hiljade onih sumanuto smorenih ljudi taknemo da naprave prve korake u trčanju i aktivne korake u životu. I pitam se šta je to što treba da se desi da prevalimo. Možda da Ceca i Lukas počnu da trče na Olimpu, Adi i Košutnjaku i  počnu da bloguju na Trčanje.rs o svojim napretcima. Jap, napisaću im sada jedan mejl.

Jednog dana naše prostorije će izgledati ovako

Jednog dana naše prostorije će izgledati ovako

Update: Trčanje.rs 3.0

Kada smo u decembru prošle godine doneli ovu odluku, prošla je informacija da se gasimo. Naravno, u pitanju je bio nesporazum. Trčanje.rs magazin, ne samo da se ne gasi, već u avgustu ulazi u svoju III fazu. Ceo vizuelni identitet (logo, dizajn), ali i niz funkcionalnosti (kalendar trka, pitanja i odgovori…,) su unapređeni i trenutno u fazi testiranja.

Uroš Zmijanac postao je partner i preuzeće kormilo sajta 1. avgusta 2013. godine. Pored Uroša, nova u timu je i Tijana Popadić koja nam već sprema neka nove poslastice.

Umesto zaključka

Povod ovog teskta je promena naziva kluba. Promena naziva kluba odvaja BRC i Trčanje.rs. To je suštinsko razdvajanje dve ideje. Ideje magazina – platforme za komunikaciju svih trkačkih aktera u Srbiji i kluba – modernog gradskog sportskog kluba.

To znači da je klatno zalaufano i da od ponedeljka nastupa razlaz i dve grane koje će nastaviti da ljuljaju svojim putem. So excited.