Burgenland Extrem je  događaj koji se održava svake godine krajem januara oko najvećeg austrijskog jezera Neusedlersee u  pokrajni Burgenland koja je deo Panonske nizije i jako podseća na Vojvodinu.

Čitav krug oko Neusiedleer jezera iznosi ukupno 120 km, od Oggau -a do Ogga-a .

 

Ja sam iza sebe imala tri istrčana maratona, ali to je bilo samo 42km. Od hodanja nisam imala strah ,jedino sam se se plašila dužine i  pitala kako ću mentalno izdržati?

Pozitivno je i to sto se na ovom eventu ne meri vreme. Organizator naglašava da svako ide svoj životni put i moto događaja je “Live Love Move“.

Pripreme & trka

Razgovori sa kolegama trkačima su me malo smirili, ali naravno nije bilo dovoljno samo pričati nego i nešto u raditi po pitanju kondicije. Došao je i prvi trening 60 km hodanja. Nisam mogla ni da zamislim da još toliko moram da hodam! Zatim trening od  71km i na kraju 80km.

Dan D je bio sve bliži, hiljadu misli i pitanja je kružilo mojom glavom… da li ću zavšiti negde u nekom jarku… Šta sve poneti od garderobe je bilo od davno rešeno jer smo trenirali na -8 C ,po jakom vertru a i po Suncu.

Naravno od uzbuđenja nisam mogla da spavam…U 02:00 sam bila u potpunosti budna…ludo jedna spavaj imaš jos sat vremena…i onda napokon 4:30 start, na stotine ljudi dobrog raspoloženja koji su našli smisao u hodanju i trčanju u najhladnijem januaru poslednjih 30 godina, opušteni i srećni kao da ne znaju šta je ispred njih.

Trkači startuju punom brzinom.

ivam u  netipičnom osećaju u jednom nestvarnom vremenu koje ću da provedem u hodu na jednom putovanju za koje ne znam dokle će me dovesti i gde će prestati.

Prvi kilomestri su brzo prošli i dolazi Mađarska granica… Kažu predeo je jako lep, ja vidim samo jednu kolonu lampi , vreme je ok, debeo je minus i duva bočni vetar, što je najvažnije – nema padavina.

Dolazi prva stanica (22km) na sve se vodilo računa: topao čaj, banane, hleb, muslibar.

Osvežena marširam dalje, odlno se osećam.

Posle dva sata dobijamo na poklon predivan izlazak sunca. Sa druge strane magla koja nam ne dozvoljava da vidimo jezero. Vremenska prognoza je najavila Sunce, videli smo ga rano jutros i to je sve. Magla, sivilo i vetar koji je s vremena na vreme dostiže brzinu i do 60km/h kvari ovu moju igru od 120km.

Prolazimo kroz Fertöboz, Hidegsey, Fertöhomok und Hegyköh.

Zatim dolazi mentalni kolaps…

U mislima sam se prebrojala u kilometrima i očekivana stanica nikako da dođe. Ja hodam i hodam, kilometri prolaze, ali Einsel Kanal i Apetlon nikako da dođu. Put je prav ko strela i nigde se ne vidi kraj.

Trkač i i hodači na putu su isto umorni kao i ja i u tempu puževa idemo svi zajedno ali polako dolazimo do naseg sledećeg cilja: Apetlon. Ja ni sama ne znam kako sam dovde došla a još manje kako ću dalje. Tople viršle sa hlebom i par slatkiša jako prijaju i daju energiju za dalje.

Menjaju se čarape i oblači se još jedan sloj odeće… Počinje mrak da pada… i samim tim će biti hladnije.

Ubrzo palim čeonu lampu istavljam spajks na patike da mi bude lakše da hodam po zaleđenom putu.

Ja osećam kako je mentalna rupa sve dublja, ali idem dalje… stavljam  nogu isped noge. Bol se u mom telu pomera sa levog skočnog zgloba u desno koleno, pa onda na levi kuk ili ponovo na sločni zglob. Ma ne znam ni sama. Sama sebi se smejem i tom bolu koji migrira kroz moje telo. Ali osećam da svakim korakom rastem da postajem veća i da sam bliže cilju i iznemoglosti.

Prijatelji koji su ostali kod kuće pišu poruke podrške:” Izdrži cilj se polako vid, ispred tebe je još samo maraton distanca”!!! Da, da još samo 40 km je ispred mene! Izlazim iz mentalne rupe.

Umorna sam, pa ovo je već druga noć da ne spavam.

Kapke ne mogu da drzim više otvorene, zatvaram oči i hodam kao robot. Lice mi gori od hladnoće i jakog vetraVeć sam 17,5 sati na putu …Umorna, sabolom u zadnjoj nadkolenici je sve veći…

Okrepna stanica Neusidelam see, stavljam kinezio tape posle sat vremena pauze okrepeljena toplom supom i čajem krećem dalje sa dva novostečena prijatelja.  

Tu je i organizator Michael Oberhauser koji iskorišćava priliku da se slika sa jedinom učesnicom iz Srbije ;)

 

Noć je još tamnija, bez i jednog svetla na horizontu, hodača je sve manje. Srećna sam što imam nekog pored sebe, to mi daje sigurnost. Mi već dugo nismo međusobno razgovarali, svako ide za sebe i sa svojim bolom. Noge jedva pomeram i svaki korak je teži i teži. Tabani mi gore, imam utisak kao da hodam po žaru.

Još jedna kratka pauza u Purbach-u. Umor je ostavio vidne tragove na mom telu. Pokušavam da odremam na stolu par minuta.

Kolege mi govore da je vreme da se krene dalje. Protresam glavu levo-desno da se probudim, uzimam još par gutljaja slatke kafe i  ponovo smo na putu.

Hodam dalje…želim da cilj dodje što pre, ali kilometri su dugački.

Pored nas prolazi  mobilna stanica, pitaju nas: ” Sve u redu kod vas? Treba li vam nešto?”

U redu, nije više ništa, ali mi ih odpozrdavljamo i idemo dalje.

I onda  još samo 5 km do kraja. Vetar mi šiba lice, noge ne osećam, ne mogu vise da izdržim. Jedna usamljena klupa na putu mi pruža mogućnost da sednem. Skidam patiku i čarapu da moje stopalo dobije kiseonik. Ogroman vodeni žulj se smeši. Sva sreća su konac i igla pri ruci, stavljam flaster .Govorim svojim sapatnicima da nastave do cilja  bez mene, ja cu se već nekako dovući. Oni naravno ne pristaju na to i čekaju me, mada su hteli da stignu na cilj brže nego prosle godine.

Ma ko će da odustane 5 km pred cilj zbog žulja? Ne to ne mogu da uradim sebi. Operacija je uspela. Bol je mnogo manji i mi nastavljamo put… Svetla što se vide u daljini su napokon sve bliža i bliža ili je to Fatamorgana!?

Još 4 km! Ludilo, stisni zube i hodaj dalje.

Burgenland extrem znak ukazuje da staza ide preko zemljanog puta tj njive, samo mi je jos to sad trebalo. Imala sam utisak da sam u nekom horor filmu i da će svakog momenta neki psihopata da iskoči isperd mene. Neravni i smrznuti put me je jos više usporio.

Svetla u daljini su sada jako blizu.

Pocinjem da trčim jedva čekam da ugledam cilj.

Usni mislic vuče usnu na gore, oči mi postaju vlažne od radosti. Moje telo i pored bolova osećam da je živo. Zaboravljam na sve i uživam u momentu pobede u momentu kaka svhatiš da se tvoj trud isplati i kada znaš da su se tvoje granice pomerile. Prsti na rukama su bili jedini koje sam mogla na svom telu da pomerim…

A i prijatelji su tu koji su čekali na mene da bi podelili sa mnom taj  predivan momenat!

 

 I na kraju svi koji su stigli na cilj imaju čast da sednu na sofu pobednika i za uspomenu naprave fotografiju.