Sticajem okolnosti u decembru prošle godine našao sam se u poslovno u Singapuru a to je negde otprilike desetak hiljada km dalje od Beograda :-)

Maratone trčim od 2010-te godine, a kada sam video da se moje poslovne obaveze poklapaju sa maratonom koji se tamo odžava bio sam presrećan i nisam želeo da propustim priliku da probam da istrčim maraton u pravom tropskom okruženju.

U pitanju je bio 15-ti jubilarni maraton i stvarno sam očekivao da bude nešto posebno. Organizaciju maratona je od ove godine preuzela asocijacija „IronMan Asia“ koja se bavi organizacijom „IronMan“ triatlonskih trka pa mi je i sa te strane učestvovanje bilo interesantno jer iza sebe već imam jedan takav triatlon, a želeo sam da uporedim te dve stvari.

Stigao sam u Singapur nedelju dana pre trke i iako je pravilo da se nedelju dana pre maratona smanji maksimalno kilometraža, a pažnja posveti unosu kvalitetne hrane kako bi se telo pripremilo za napore, jednostavno sam morao da probam da istrčim jednu veću kilometražu, naročito zato što nisam imao ni približnu ideju kako će mi telo reagovati.

Trčao sam te nedelje prvi trening oko 25 km i mogu slobodno da kažem da sam se osećao kao da sam istrčao 42, tako da sam prvi put počeo da se pribojavam šta ja uopšte radim. Vremena za više trčanja nije bilo, pa sam narednih 5 dana trčao 7-10 km dnevno sa malim promenama ritma i ubrzanjima u nadi da ću da ubrzam proces aklimatizacije.

Bacio sam pogled na listu takmičara i vremena koja u ostvarena i čim sam video da prvi takmičar ima vreme 2h i 18 min, bilo mi je jasno da me čeka velika borba do cilja.

Startni paket & sutrkači

Preuzimanje učesničkog paketa je bilo u velikoj hali sličnoj našem sajmu. Prva stvar koju sam primetio je sastav ljudi koji trče, čak polovina poslovno obučena, što me u neku ruku i nije začudilo jer se ovde dosta polaže na fizički aktivan život, i postoji veliki broj kampanja koji motiviše poslovne ljude da se bave sportom kako bi vodili kvalitetniji život.

Broj sam preuzeo, dobio sva uputstva oko dolaska na trku, a onda je usledio deo  koji sam jedva čekao, a to je EXPO sportske opreme. Izbor je stvarno bio raznovrstan, patike, rančevi za ultramaratonce, posebna sekcija vezano za triatlon, GPS satovi i sve što može da vam padne na pamet, ali moj entuzijazam da nešto kupim je splasnuo u trenutku kada sam video cene, bile su daleko od povoljnih… Možda i očekivano, pošto je Singapur jedan od najskupljih gradova na svetu, ali sam ipak mislio da ću naći neku sitnicu.

Osnovni učesnički paket je sadržao kvalitetnu „Brooks“ majicu bez rukava, broj, medalju (naravno ako završite :-)), gel za oporavak mišića nakon trke i uglavnom sve standardno što inace imamo kod nas na trkama, a bilo je i nekoliko stavki koje su se dodatno plaćale kao što je recimo, graviranje imena i prezimena na medalji i sl.

Start trke u zoru

Kad sam se prijavljivao video sam da kao datum trke stoji vikend, ali nisam na to obraćao pažnju, sve dok nisam podigao učesnički paket i pogledao uputstvo za trkače. Taj datum je stojao sa razlogom jer trka počinje u 04:30 ujutru, a preporuka je da se stvari ostave najmanje dva sata ranije. Ovo je znacilo da pre izlaska na startnu liniju neće biti spavanja, a čeka me još ceo maraton :-).

Trku ovakvog tipa nisam mogao da očekujem, a kada se uzme u obzir i klima na kojoj nikada nisam do sada trčao odmah sam iz liste prioriteta izbacio najbolje vreme i neki ozbiljan tempo, tako da mi je ideja bila da se dobro zabavim i završim trku.

Veče pre trke legao sam u 8 uveče u nadi da ću do 01 sat posle ponoći bar malo odspavati. Bez obzira na svu volju, ovaj deo je ostao samo na želji, tako da sam već oko 01 ujutru, ustao, dopunio se malo ugljenim hidratima i krenuo.

Još jedna lepa stvar je organizovan prevoz učesnika autobusom po simboličnoj ceni u zavisnosti iz kog dela grada idu. Pogledao sam na karti gde se nalazi start i video da je to otprilike 5 km od mog hotela, tako da sam odlučio da do predstartne zone prošetam.

 

Dve trke u jednoj

Trka br. 1 (1-30 km): Stigao sam otprilike 2 sata pre trke, a ljudi je bilo više nego što sam ikada ranije video na trci. Procenjen broj učesnika je bio oko 45000. Red za ulazak u predstartnu zonu je bio dugačak, ali je sve bilo lepo podeljeno po sekcijama tako da je svako ulazio na onaj ulaz koji mu je bio preodređen u skladu sa planiranim vremenom završetka trke. Elitni trkači su imali posebno ograđene delove za zagrevanje.

Trčkarao sam lagano i trudio da upijem svaki delić atmosfere. Osećaj kada trka treba da počne, a još je mrak, da ne napominjem da je svuda okolo bilo novogodišnje osvetljenje je stvarno poseban. Kako je vreme prolazilo, bližio se start trke a adrenalin je rastao, čekala me je borba duga 42.195 km mada sam i dalje sebe ubeđivao da nema apsolutno šanse da ne završim trku.

Start, je trajao dobrih 5 min, odnosno toliko mi je otprilike trebalo da dođem do startne linije što je kasnije rezultiralo time da sam na Sports trackeru imao istrčanih 43 km :-). Prvih 5 km su obično na svakom maratonu najbučniji, a meni su ostali ovde u sećanju kao tišina. Reka trkača se probijala singapurskim najprometnijim ulicama negde oko 5 ujutru, ostalo je bar još 2.5  sata do svitanja a imao sam utisak kao da je svaki trkač upućen na sebe i da je u nekoj tihoj pripremi za borbu sa samim sobom koja tek sledi.

Tek na pojedinim delovima staze bili su volonteri – navijači sa trubama i zastavama. Iznenadio sam sam sebe na početku, krenuo brže nego što sam mislio, nisam imao nikavih problema ni sa tempom,a cilj mi je na kraju bio da za oko 4 h završim trku.

U prvih desetak km trke primetio sam takođe da je većina trkača doslovno shvatila deo koji je vezan za početne grupe i vreme završetka jer skoro niko nije zaostajao, odnosno svi smo imali tempo malo ispod 6 min/km tako da je gužva na stazi trajala skoro prvih 15-tak km. Nakon toga neki su ubrzali pa je bilo i malo komotnije za trčanje.

Što se organizacije trke tiče, mogu samo da kažem da sam ostao prijatno iznenađen svim propratnim stvarima. Okrepne stanice su bile na otprilike svaka 2-3 km. Pored vode bili su tu gelovi, proteinske cokoladice, izototik i voće.  Još jedna stvar koja mi je bila neverovatna je da su bile dostupne i razne kreme za oporavak mišića.

Staza je bila prelepa. Start je bio na Orchard Road-u u samom centru Singapura, onda se nastavljala pored svih većih znamenitosti kao što su Marina Bay Sands hotel, Gardens by the Bay i sl. i onda je dalje prolazila pored same obale mora, pa nazad u centar s tim što je cilj je bio na različitom mestu u odnosu na start.

Rešio sam da ne propuštam nijednu okrepnu stanicu bez obzira što su bile mnogo učestalije u odnosu na maratone koje sam ranije trčao jer i dalje nisam bio siguran kako će mi telo reagovati na promenu klime.

Atmosfera pored staze je bila zanimljiva, ne računajući one su došli da daju podršku nekom određenom trkaču noseći ispisano njegovo ime, imali smo i podršku ljudi iz kafića i klubova koji su bili  još uvek u noćnom provodu s obzirom na vreme kada je trka počela :-).

Trčao sam uz obalu mora čija je površina izgledala kao staklo, okružen palmama, dok je sunce polako izlazilo i stvaralo jednu nestvarno lepu sliku. Došao je i taj 30 km, u vremenu ispod 3 h počeo sam sam čak sam sebi da se smejem zbog zabrinutosti da li ću trku završiti. Ubrzo sam saznao da nisam bio zabrinut bez razloga.

Trka br. 2: (30-42.2): Sunce je izašlo negde oko 7h ujutru. U trenutku sam osetio veliku slabost u nogama i pored redovne hidratacije. Vreme je postalo toliko sparno da sam jedva mogao da dišem, kao da se trka od pre pola sata potpuno promenila, a sada počela jedna sasvim druga. Sunce je pržilo što i ne čudi jer smo se nalazili skoro na ekvatoru, a ja sam sada morao da promenim taktiku.

Spustio sam tempo, više se zadržavao na okrepnim stanicama unosio u sebe sve što je bilo dostupno, ali nije bilo nikakvog rezultata, noge su mi bile toliko teške kao da sam imao olovo u njima.

Dok sam ubeđivao sebe da ne odustanem od trke, prolazio je pored mene jedan Kinez, i samo se nasmejao, pitao me da li je teško, pošto mi je izraz lica sigurno bio reprezentativan :-). Trčao je ovu trku 15.-ti put i rekao mi je da je da je i njemu jako teško, da je jednostavno klima takva. Ta kratka priča sa njim kao da mi je skrenula misli sa odustajanja i dala dodatnu snagu. Organizam mi je bio kompletno iscrpljen i rešio sam da 2 km trčim, pa jedan km brzo hodam i tako probam da dodjem do cilja. Ovo se dobro pokazalo i lagano sam nastavio.

Takmičari su odustajali iako je bilo još samo 3 ili 4 km do cilja, a svako ko je prolazio ih je hrabrio da nastave. Staza je polako vodila u grad i bio sam siguran da mi nije još mnogo ostalo do cilja.

Na leđima mi je bila srpska zastava i mislio sam samo kako ću protrčati sa njom kroz cilj, to mi je bio još jedan motiv da ne odustanem. 

Ušli smo u grad ali cilj još uvek nije bio na vidiku,a na telefonu sam video da sam već dobro prešišao 42 km, pomislio sam ima li kraja, i cilj se u daljini konačno pojavio, nisam mogao da verujem. Trčao sam sa zastavom na leđima, ja sam mislio najbrže na svetu, ali to je zapravo bilo jako sporo :) i protrčao kroz cilj. Oficijelni spiker je to pozdravio kao i svakog takmičara koji je završio trku, srce mi je bilo puno, a ja sam završio svoju najtežu trku do sada.

Kada se sve sleglo…

Kako je u pitanju 15.-ti jubilarni maraton u Singapuru, a nas čeka jubilarni 30-ti Beogradski u aprilu, možda nije loše u kratkim crtama samo napraviti neke paralele, naravno uzevši u obzir da je ovde uloženo mnogo više novca u organizaciju.

Po meni neke od pozitivnih stvari su: okrepne stanice koje su češće, krema za opuštanje mišića u toku trke, predstavljanje pacemaker-a u zvaničnom uputstvu koje dobijaju trkači sa kratkom pričom o svakom, prevoz maratonaca minibusevima do starta što može svakako da bude i lep način način za upoznavanje i druženje trkača.

Nakon završetka trke dobija se i finišerska majca sa dugim rukavima odličnog kvaliteta.

Ima naravno i nekih sitnica koje bih rekao da su negativne a to je recimo što na medalji nema datuma trke, voda se ne dodaje pravovremeno na okrepnim stanicama, ali sve u svemu bilo je ovo jedno nesvakidašnje iskustvo.

Veljko Jevremović