radenska polumaraton
Kao i obično svaka noć pred takmičenje je jako kratka. Moje uzbudjenje je još jednom prouzrokovalo da kasno legnem u krevet i da ne mogu dugo da zaspim. Budna sam bila i pre sata, bez obzira na sve bila sam dobro raspoložena.Za doručak samo već proverene stvari i ne samo za doručak,nista novo ne isprobavati na dan trke, bolje obuti iscepane  čarape nego nove koje će izazvati žuljeve. Jedna polovina zemičke sa namazom od jaja,druga polovina sa puterom i sirom. Druga zemčika sa medom,kafa i čaj od šipka,domaćeg od mame.
Jako bitan momenat pred trku je odlazaku toalet koji je tog jutra funcionisao bez problema ,znači jos jedna briga manje.

Vremenske prilike nisu bile najpovoljnije. Prohladno vreme, 6 C,manje vise i kiša koja je neprestalno padala celu noć i dalje pada, što mi je malo otežalo odabir odeće zu trku. Šta obući da ti ne bude hladno ali isto tako ne natrontati se.? Kišna jakna ili ne? Najviše mrzim kad moram u toku tračanja da se skidam i jos da nosim po rukama ili vezujem oko- struka odeću koja mi nije potrebna. Kačket u svakom slučaju :) Spakovala sam sve kombinacije, za toplo i hladno vreme i šta cu obući odlučiću neposredno pred trku, možda u Radencima sija sunce?

Od Graza do Radenske je nekih 90 -tak km. U 6.00 sam otilša po svoju prijateljicu Doru, mog running body-ja .Kolima smo se uputile ka Sloveniji. Na putu je kiša padala jos jače, što nas je pomalo zabrinjavalo jer dva sata trčanja po pljusku ne predstavlja nikome veliko zadovoljstvo. Ali u svakom slučaju je kiša bolja nego sunce i 30 C, barem meni.

Za malo više od sat vremena smo stigle u Radensku, gde su uveliko tekle pripreme zu trku. Bez problema sam našla parking mesto  je jer od samog ulaska u grad postojao dobro obeležen putokaz za parking za maratonske goste. Brzo smo našle šator organizatora gde smo uzele svoje startne pakete i nadale se da ce kiša prestati da pada.

Pošto smo imale dovoljno vremena u hotelu smo popile kafu, prošetale se po štandova sa sportskom opremom i na kraju otišle da se presvučemo.Ja sam se odlučila zu ¾ helanke i funkcionalnu majicu sa dugim rukavima, i preko nje sam obukla majcu bez rukava koju sam dobila u startnom paketu i kratke čarape. Na kraju se ispostavilo da je odabir garderobe bio odličan. Pri trčanju mi je bilo prijatno, dugi rukavi koji so me štitili od kiše a majica bez rukava mi je čuvala ledja od hladnoće i nije mi bilo toplo.

Srčani Polumaraton

Trkači su dobili balone u obliku srca koje smo neposledno pre starta pustili da lete ka nebu. Prizor je bio divan. Start i kiša prestaje da pada. Za ne poverovati.
Potrebno mi je bilo par minuta da moje telo postigne radnu temperaturu i da se toplota proširi po celom telu i da trčanje predstavlja pravo zadovoljstvo. Gledaoci pozdravaju sve učesnike trke,. Deca pružaju ruke i udaraju petice. Vlada predivna atmosfera.Predeo je ravan i podseća na Vojovodinu. Prizemne kuće ,sve u jednom redu i ispred njih sede starije zene koje stidljivo tapšu i mašu.Naš tempo je imala sam utisak brzi nego inače ali mi nije bilo tesko da održavam. Prve kapljice znoja zure niz lice.
10 km trke uzimam prvi gel gledam na sat i ne mogu da verujem 49 minut. Do tada je mojih najbržih 10 km bilo 57 minuta. Oduševljenje me obliva ali u isto vreme strah da neću moći da zavrsim trku ako nastavim ovim tempom. Dora je malo ispred mene i ona je iznenadjena našim prolaznim vremenom.

Priključuje nam se sam jedan trkač, Slovenac sa kojim sam pričala par minuta o trci i trkama, Radencima i kako je lepo trčanje. Naš tempo mu je bio spor pa nas je ubrzo napustio.

Kilometar 12 počinje ponovo jaka kiša,koja mi je padala po licu, bare na putu su postale jos dublje i moje Adidasice su bile sve teže i teže. Osećaj je dobar je patike dobro prijanjanu na asfalt i ne klizaju se, jedino su napred ma prstima malo propustile vodu i prsti su mi vlažni. Sve to mi uopšte ne smeta, skoncentrisana sam na sebe i pokušavam da održim svoj ritam, čak šta više prija mi osveženje. Uzimam na stanici vodu i dve kriške pomorandže. Neposledno posle trke mi je otpao nokat na drugom nožnom prstu – posledica kiše i mokrih čarapa.Kilometar 15 osećam bol u desnom kolenu, čak  i Dora koja je trčala par koraka iza mene primetila da nešto nije u redu… Kad sam još dodala da mi u kolenu nesto probada, nije me pitala šta? ,kako? već je prešla odmah na strategiju motivacije tako  što me je obavestila da nam je ostalo samo još ¼ ukupne dužine trke i da udahnem par puta jako duboko od kolena i predložila da uzmem jos jeden gel, što sam i uradila i na okrepnoj stanici sam dopunila svoju flašu vode, ne volim da pijem iz čaša dok trcim, sva se ispolivam zato nosim svoju 033 ml flašicu i onda pijem po potrebi i koji gutljaj izmedju stanica.

Kod kilometra 17 prestaje da pada kiša i sunce  se probija kroz oblake. Ja se osećam kao mašina. Noge su se same pokretale. Misli svakodnevnice su bile daleko od mene.Bol u kolenu nisam više osećala, imala sam osećaj da letim. Čula sam samo svoje korake, trap, trap, trap. Za mene je u tom momentu bila tu samo trka i ja.Osetila sam kako se moje životne baterije pune, osetila sam zadovoljstvo, sreću. Moje telo i duh su bili jedno, potpuna harmonija je vladala izmedju mog disanja, srčanih otkucaja, koraka. Osećaj u kom sam bila potpuno opuštena. To to je taj takozvani Flow, prepoznala sam ga, taj nezaboravni osećaj.

Odjednom sam se nasla na 20 kilometru, samo jos jedan kilometar do kraja trke. Kako to? Ne razumem, gde su nestali kilometri 18,19? Kilometri koji su uglavnom naj duži, kad noge postaju teške i kad ne mogu da upravljam njima. Ovaj pozitivan osećaj mi je dao toliko energije da nisam primetila kako kilometri prolaze?!Dora i ja so videle da možemo da istrčimo naše najbolje vreme i prestignemo moje vreme iz Beča od pre meseca dana (2 sata i 9 minuta), postignemo lične rekorde. Pojačale smo tempo i tako istrčale u Radencima naše najbolje prolazno vreme na polu maratonu 2:06:15.

radenska (2)Kada sam prešla preko ciljne linije bila sam preplavljena emocijama. Kao da je neko na meni pritisnuo prekidač zu smejanje. Osećaj je bilo neverovatan, teško ga je opisati. Iscpljena, bez daha, presrećna. Jedan od lepših momenata u mom  životu. Moje telo je produkovalo neverovatno puno hormona sreće -Endorphina.

Tuširanje u vojničkim kamionima, jedno nezaboravno iskustvo. Znoj se sliva i posle tuširanja. Motoru je potrebno još dosta vremena da se spusti na normalnu temperaturu i ohladi se. Posle tuširanja obavezno obuvam kompresivne čarape, još uvek se nisam usudila da trčim trke u njima jer se uvek bojim da ce mi biti jako toplo, a to najviše mrzim, zbog toga ih nosim posle trke za regeneraciju mišica, čak posle trka i spavam u njima i to mi jako prija.
radenska polumaraton
Sledeća dva dana nisam mogle da se pomerim, boleo me je svaki mišić pojedinačno. Pravo zadovoljstvo je došlo nekoliko dana kasnije kada sam iz reakcija kolega i prijatelja zaključila da sam stvarno postigla nešto vredno pažnje i priznanja i odna dobijem poruku na telefonu:„Čestitam, ne sekiraj se – bol prolazi a ponos ostaje“ Jeste tako je, moje samopoštovanje poraslo do neba. Bol je prestao za par dana a ja sam još uvek ponosna na sebe.
Radenska me je sa  šarmom okolnih mestašca kroz koje smo trčali totalno očarala i sigurno ću ponovo tamo trčati .