Trčali smo punim srcem jubilarni 30. Beogradski maraton. Nova staza je opravdala očekivanja, adrenalin nas je vukao kada noge nisu mogle dalje. Analiziramo trku iz više uglova i pozivamo te da ostaviš svoj utisak na dnu teksta!

Sve te medalje – ko je pobednik?

Pobednici maratona su Stiven Kipngetič Katam i Olivera Jevtić, Katam je je je trku završio za dva sata, 21 minut i 11 sekundi. Srpski atletičar Darko Živanović bio je drugi, a Kenijac Kipruto Majo treći. Olivera Jevtić je trku završila za dva sata i 38 minuta. Drugo i treće mesto osvojile su Teodora Simović (2:41,45) i Nataša Ćulafić (3:02,40).

Pobednici polumaratonske trke su Dario Ivanovski i Slađana Perunović. Ivanovski je deonicu od 21 kilometar istrčao u vremenu od sat vremena i 10 minuta.
Drugo i treće mesto zauzeli su Velimir Bojović (1:10:40) i Marko Ranković (1:11:56).

Perunović je istrčala trasu za 1 sat, 21 minut i 40 sekundi.Drugo mesto zauzela je Natalija Grac iz Poljske rezultatom 1:28:28, dok je treća Aleksandra Marinkov 1:30:00.

Pobednici su i svih 6003 trkača i trkačica koji su završili neku od zvaničnih trka i brojni učesnici trke zadovoljstva.

Za medije je maraton, pa uglavnom maraton, prenose imena i vremena pobednika (u maratonu), dok polumaraton čini nekako propratnu manifestaciju. Za mene, brojevi govore potpuno drugu priču, koju delim sa vama.

U brojevima i slovima – maraton i ove godine ruši rekorde

Trka je po broju finišera porasla za oko 16%

Prošle godine kroz cilj je prošlo 5149 (5349 računajući i 200 učesnika štafete),

ove godine imali smo 5631 učesnika maratona i polumaratona sa 372 učesnika štafete što čini 6003.  Broj štafeta je sa 20 skočio na 94, što je sjajan pokazatelj koliko potencijala ima u kategorijama zaposlenih  i studenata :)

Mojih 5 najjačih utisaka

Veroljub Zmijanac: Bg maraton 2017 je događaj koji je postao pravi pravcati gradski hepening, ono što smo realno navikli na bilo kojoj trci čim se izađe iz ovog našeg ipak malog trkačkog prostora. Za mene su najvažniji utisci sledeći: 

  • kompanija IDEA koja je napravila super kampanju pre trke sa pričom “ko na maraton dođe taj i maraton stvara”. Mislim da je ta kampanja dosta uticala da se maraton prikaže kao mesto svih nas koji učestvujemo, navijamo, volontiramo… što je prava esencija ovog događaja i trčanja kao pokreta
  • BURT navijačka stanica i cela akcija #bridgethegap sa festivalskom atmosferom, gde je gomila stranaca i naših, sa live DJ, baklje i plastične flaše pune rakije, nekako me samo pukla i bio sam u fazonu: jeb… vau šta je trčanje postalo.
  • prvi gradonačelnik koji je uzeo učešća u trci, što je samo po sebi izvanredno i što sam pre par godina procenio da će se desiti i da će neko iz države da se napali na trčanje i da će onda i trčanje da se prepozna kao značajna stvar za sport, zdravlje, turizam… (za sada je samo Bg maraton prepoznat, ali uskoro ćemo i mi ostali da budemo podržani jer ovo sa trčanjem postaje trend, a jahati na trendu je naravno uvek preporučljivo :)
  • naša Škola trčanja i taj neviđeno pojačan doživljaj trčanja koji je omogućen kada trčanje delimo, a baš se to dešava u našem Klubu. Naime, duboko verujem da su ove trke u stvari jedno duboko kolektivno iskustvo (zato su svi hajp), a kada imaš grupu, onda je taj hajp još više prožet i doživljen
  • to što sam napokon istrčao polumaraton, pukao na tempu 5:10 pa se spuštao do 6:30 (strašno), ali ipak skupio snage da sa klincima uđem u cilj. To što su i ćale i burazer istrčali maraton i to što je ovo dan za celu porodicu, kao neki rođendan, samo još bolje :)

Trkači i dalje u većini

Ako pogledamo odnos maraton: polumaraton dolazimo do realizacije da je Beogradski maraton pre svega trka na 21km.

Maratonaca, naime ima samo 17%

Rodna podela je malo napredovala u odnosu na 2016, kada je odnos bio 74 – 16, te je ove godine broj trkačica uvećan i u totalnoj podeli čini 27%

Kada pogledamo odnos maratonaca i maratonki, i on raste, ali znatno sporije. 2017 na cilju je bilo 13% maratonki i 87% maratonaca, a 2016. imali smo jedva 10%

Gde je najveći porast?

Ako uporedimo brojeve iz 2016. i 2017. dobićemo veoma zanimljivu statistku:

  • Muškarci maraton 2016: 665
  • Muškarci maraton 2017: 825 (razlika 160 ili 24%)
  • Žene maraton 2016: 1229
  • Žene maraton 2017: 1417 (razlika 188 ili 15%)
  • Muškarci polumaraton 2016: 3178
  • Muškarci polumaraton 2017: 3261 ( razlika 83 ili 2.6%)
  • Žene polumaraton 2016: 77
  • Žene polumaraton 2017: 128 (razlika 51 ili 66%)

Dakle – najveći porast u apsolutnim brojevima je kod žena polumaratonki, a u procentima kod maratonki.

Porast maratonki u % najveći je od sve četiri grupe,

Volim da verujem da je ovo delimično i posledica Škole trčanja, (gde žene čine preko 70% u svakoj generaciji, a spremaju se u 90% slučajeva upravo za polumaraton), dok u relativnim brojevima maratonke, pa maratonci beleže najveći rast. Broj muškaraca polumaratonaca je maltene u stagnaciji:

Polumaratonci stagniraju, dok maratonci beleže rast

Šta nam ovo govori? Da trend ženskog trčanja polako prati globalni trend u kome su polumaratonke dominantnije na trkama, dok u maratonu ta razlika čini manje od 1% u korist muškaraca. Dame su se pokrenule!

Lični doživljaj

Ove godine trčala sam polumaraton, prilično nepripremljena. Cela emotivna priča oko ove trke biće tema jednog posebnog bloga, ali to je uticalo da trku završim jednim od najlošijih rezultata do sada, ali i da na stazi provedem dovoljno vremena da bih razmišljala o tome šta je ove godine pun pogodak, šta je moglo bolje, a šta bi trebalo reevaluirati. Naravno, pozivam sve vas da  konstruktivnom diskusijom damo dobre predloge BG maratonu.

Najpre prelepo

Nova staza – dosta trkača se plašilo da je dodatak Mosta na Adi stazu učinilo težom. Nisam se složila, profil staze je izgubio početni uspon, i za mene je to značilo jako brz start.

Prvih pet kilometara po običaju proleti i dok stignete do prve okrepe, vi ste na ravnom, a vreme vam je sjajno. Ovo može da bude potencijalni problem kasnije, ako ste previše jurili niz Beogradsku i Nemanjinu.

Vode na okrepnim stanicama dovoljno. Ja bih rekla previše :) Srce me je bolelo za flašice koje se nakon gutljaja, ili dva kotrljaju kao đube po ulici.

Kilometri uredno posloženi (za polumaraton) nisam imala utisak da mi je falilo markacije na stazi.

Navijači – meni je delovalo da ih ima više nego ikad, na tradicionalno pustim delovima trase sada su se ređali nasmejani beograđani/ke, mada je Zemun tradicionalno izdominirao. Deca koja pružaju ruku za petaka su zaista sve brojnija i ovo je duh grada koji moramo da negujemo.

Medalja – dopala mi se masivnost, traka i gravura. Na ovo treba dodati i diplomu što je posebna lepa inovacija

Live prenos i generalno digitalno prisustvo  –  ne biti live u 2017. na društvenim mrežama bi bio veliki minus. Ne samo da je prenosa bilo, već je postojala i 360 kamera i aplikacija.  Dubok naklon za trenutne rezultate, i slike koje su maltene odmah bile na fejsbuku.

Porast broja štafeta! Sa 20 na 94 je zaista impresivan rast!

Humanitarne akcije na i oko maratona – jer maraton je poligon za menjanje sveta!

Šetnja odgovornih vlasnika pasa. žao mi je što nisam mogla da se dupliram i budem na oba događaja u isto vreme.

Izotonik na 18km – i te kako je značio.

Razmisliti o …

Svake godine povede se ista priča – cena startnine. Lično, nemam problem ako ona raste vremenom. Early bird je logika koja daje rezultate, i važna je sa organizatorske tačke gledišta. Ali trkači iz regiona su nepotrebno penalizovani startninom koja nije konkurentna.

Prva cena od 15€ bi trebalo da važi i za komšije, a bila bi značajna prednost i za ostatak EU i sveta. Premium paketi bi mogli da sadrže i dodatne sadržaje, mislim da je Dubrovnik ovde sjajan primer kako grad može da se uključi kao partner (dobijate neverovatan učesnički paket, a uz doplatu i dodatne sadržaje).

Odnos prema navijačima. Ove godine smo imali zanimljive događaje. na Brankovom mostu je BURT tradicionalno pravio gerila navijanje, uz gomilu transparenata, konfeta, balona i naprosto energije koja je prštala. Ukoliko vam vreme nije prioritet, ovo je bila stanica gde ste mogli da se napunite endorfinima i nastavite dalje, mnogo lakše. Istovremeno,  ovo je prva godina da nam jesu stigle primedbe od nekih, koji jesu jurili vreme, da ih je masa ljudi na mostu omela.

Sa druge strane, lično sam videla problem sa navijanjem pred ciljnu ravninu (300m od cilja)  gde su redari iskaljivali svu silu birokratije nad nama koji smo pokušavali da navijamo za svoje članove i maratonce kojima je ta podrška zaista značila nakon 4 sata i 42km.

Navijanje je prostor za humor ali i podršku

Sve ovo me je navelo da razmišljam da li je ovo prostor koji bi trebalo uređivati na trkama i sa kojim ciljem? Da li nekada kao navijači preteramo? Da li treba ograđivati stazu i postavljati redare duž 42km kako bi čuvali trasu elitnim trkačima, ili je ovo bitno samo na poslednjij 400m? Da li baš tu nije bitno, jer je najteže prošlo i samo se treba dokotljati do cilja?

Ili je na nama, kao navijačima, da nađemo meru i procenimo kome je podrška potrebna, a kome treba da napravimo dodatni prostor da projuri?

Nemam konačan odgovor na ovo pitanje i volela bih da čujem vaše viđenje. Što se mene tiče – bliža sam opciji: neka pršti! Ali za mene je (polu)maraton uvek bio rekreacija i dobra zabava, i uvek bih žrtvovala vreme na satu zarad par dobrih osmeha.  Ali me različite reakcije jesu zamisllile po prvi put.

Kada smo kod zabave, to je segment koji nije previše napredovao u odnosu na poslednje dve godine. Muzika i orkestri pored staze su bili ogroman plus od pre par godina, ali mislim da ima prostora da se repertoar proširi i postavi više bendova pored staze. Razmislite o muzičkim školama, garažnim bendovima, horovima... svako na svoj načim može da doprinese da trasa bude još fantastičnija.

Celoj halabuci oko sertifikata.  Stvarno nam ne treba svake godine ista priča. Ovo je bio veliki ispit i kriza za BG maraton i mislim da su ga uspešno položili, barem kada je poverenje trkača u pitanju. Nadamo se da ga neće izneveriti.

Kako je bilo vama? Da li ste trčali ili navijali? Šta biste promenili, šta ostavili isto? Podelite sa nama utiske sa staze!