atinski maraton 2013.

Ipak, moj prvi maraton je bio nekoliko meseci kasnije na Plavom krugu, ali san o Atini je ostao i postao simboličan jer sam ga trčao tačno godinu dana od dana kada sam trčao na Plavom krugu.

Put ka Atini

Jedna od prvih stvari koje sam saznao vezano za Atinski maraton je da je u pitanju poprilično teška staza, sa velikim brojem uzbrdica (našao sam podatak da od 42km nekih 30km ide uzbrdo) i vremenskim limitom od 8 sati (umesto uobičajnih 6) što je samo po sebi govorilo koliko je ta trka izazovna i što je učinilo ideju da trčim u Atini jos privlačnijom.

Prijavio sam se nekih sat vremena nakon što su otvorene prijave, javio se drugaru Odiseju da dolazim kod njega i otpočeo planiranje treninga za trku. Pored standardnih intervala, tempo treninga i LSDa, ubacio sam trčanje na dugim uzbrdicama koje su trebale da simuliraju stazu u Atini od 20.-30. kilometra (ruta Nemanjina-Vojvode Stepe-Avalski put-neimenovano uzbrdičasto naselje kraj Avalskog puta).

Ono što je pripreme učinilo težim je ogromna količina posla oko Sajma knjiga koja me je čekala mesec dana pred samu trku i vrlo malo sna. No, ono što sam obećao sebi je da ću na ovoj trci napraviti svoj PB, ne u vremenu za koje ću istrčati stazu, već po onom sto ću pružiti tog dana na stazi.

Iako sam mislio da ću u pohod na Atinu krenuti sam, u ovoj ‘ekspediciji’ su mi se pridružila jos dva trkača, Damjan i Samanta (Damjanov simbolični prvi maraton i Samantin jubilarni deseti).

U Atinu smo stigli par dana ranije kako bi se odmorili od puta, koliko-toliko aklimatizovali i naravno obišli znamenitosti grada. Veče pred maraton napravili smo Pasta Party kod Odija i potom rano legli u krevet pošto su autobusi koji voze do Maratonskog polja kretali u 5 ujutru.

Na Maratonskom polju

Nakon dolaska na maratonski stadion i obavljanja osnovnih procedura krenuo sam prema četvrtom bloku gde sam se sreo sa Samantom (Damjan je zbog prvog maratona bio u sedmom bloku) i jos jednim trkačem i triatloncem iz Beograda, Slobodanom Radoičićem.

Tačno u devet časova, pod nebom ispunjenim balonima i vatrometom, krenuo je prvi blok trkača, a potom par minuta kasnije i drugi i treći. Pustio sam playlistu i lagano krenuo prema startu. Što se same muzike tiče, za polumaratonske distance volim da slusam brže stvari (metal, rock) za ovaj maraton sam se opredelio za nesto drugačije:

Nošen muzikom i hiljadama trkača oko sebe, prešao sam startnu liniju i maraton je otpočeo…

Moram priznati da je prvih dvadeset kilometara prošlo poprilično brzo i zabavno. Na petom kilometru smo trčali oko maratonskog groblja gde su nas čekali prvi talasi navijača, prolazili smo naselja gde su nam ljudi aplaudirali i gde su dečica pružala ruke da im lupimo petaka (tu sam trčao levo i desno kako bih pozdravio svakog od njih).

atinski maraton 2013 mapa

Ono što sam primetio je da staza definitivno nije onakva kako je opisana. Naime, delovi koji su opisani kao ravni su zaplavo vrlo blage uzbrdice. Ako bi ste trčali par kilometara, ne biste to osetili, ali kad je u pitanju maratonska trka, posle određenog broja kilometara, to itekako iscpljuje. Nizbrdo je često predstavljalo ravan teren, a ono što je uzbrdica u opisu, je bio poprilično nezgodan uspon. Ne mogu reći da mi je ovo smetalo sa fizičke strane, ali je poremetilo način trčanja koji sam planirao. Ono što mi jeste bilo nezgodno jeste poprilično jako sunce nagib staze u levu stranu što je krenulo da izaziva blage grčeve u nozi počev od dvadesetog kilometra.

Zid!

Negde na 24. kilometru, blagi grčevi su postali poprilično jaki i onda se to desilo! Noga mi se ukopala u mestu i nije htela da ide dalje. Prva stvar koja mi je u tom momentu pala na pamet je predavanje pred moj prvi polumaraton koje su organizovali Ivan, Veki i Uroš i odgovora na pitanje šta raditi ako se desi zid: „…lagano, korak po korak da kreneš napred, i pustiš da se telo oporavi i vrati u trku…“. To sam i uradio.

Istovremeno, pored mene je protrčao Slobodan i viknuo: „Ajmo Dragane!“ što mi je dalo dodatnu snagu. Ubrzao sam korak i nekih 200 metara kasnije krenuo da trčim, vrlo lagano. Smenjivao sam periode brzog hoda i laganog trčanja,sve sam manje hodao(u suštini to je više postao niski skip) i sve više trčao.

Ekipe prve pomoći su bile dosta česte, tako da sam par puta iskoristio njihovo prisustvo da mi nanesu gel za hlađenje na nogu. Postepeno sam povećavao brzinu, i onda sam prešao 30ti kilometar iza kojeg je čekala finalna, poprilično teška uzbrdica i prelomni momenat u trci kad sam rekao sebi – E, ovu imaš da istrčiš onako kako treba!

Pustio sam playlistu da „prži“, jurnuo nagore i to je bilo to. Za mene je u tom trenutku trka već bila gotova.

Ka cilju…

Preostalih desetak kilometara su postali pravo uživanje za mene. I dalje nisam mogao da trčim previše brzo jer je noga povremeno sevala, ali te momente sam iskoristio na najbolji mogući način. Duž cele Atine publika je aplaudirala, dečica su pružala ruke da im lupim petaka, ispod jednog nadvožnjaka su bili postavljeni bubnjari tako da je muzika odzvanjala u zidove. Javljao sam se svima njima, mahao, lupao petake, pevao na sav glas, kilometri su prolazili.

cilj

Pred finalno skretanje je stajala devojka sa transparentom „Pain is temporary, glory is forever!“. Uzviknuo sam rečenicu na glas praćeno sa „Hell, yeah!“ na šta su ljudi odgovorili sa ogromnim aplauzom. Jurnuo sam nadole ka stadionu, ispozirao za fotografisanje Odiju koji je čekao da nas slika pred ulazom i produžio pravo. Ono što je usledilo se teško može opisati. Finalnih 250 metara praćenih publikom na stadionu, muzikom, adrenalinom, emocijama…cilj..dižem ruke gore i uzvikujem prvo što mi pada na pamet – Blood, guts and glory!!! Ljudi me malo čudno gledaju ali osećaj je neprocenjiv!

Nakon toga, ostaje mi da prepešačim još nekih 100 metara da primim medalju. Oko mene je dosta maratonaca koji su seli da odmore ili se istežu, javljam se svakom od njih, čestitam, aplaudiram, dolazim do volontera koji mi daju medalju…san je ostvaren…