Već nepunu deceniju za trkače je jedina obavezna letnja polumaratonska trka bila u Novom Sadu. Noćni je odavno postao institucija. Po broju trkača – druga trka u Srbiji (iza Beogradskog maratona).

Noćni ne propuštamo od prvog izdanja, bilo kao navijači, bilo trkači. Zato nam je zanimljivo da ga analiziramo ne samo kao učesnici već i hroničari, zapažamo trendove i prognoziramo gde bismo voleli da ga vidimo.

Ove godine, po broju učesnika tradicionalno dominira polumaraton:

  • Minimaraton 313 (150 m, 163 ž)
  • Polumaraton  710 (491 m, 219 ž)
  • Maraton 126 (111 m, 15 ž)

Po polu, muškaraca ima više, ali udeo žena raste u minimaratonu, tako da ova trka prati trend porasta žena u trčanju.

Lični utisak – Tijana (7km)

Ove godine opredelila sam se za 7km i to se ispostavilo kao jako lepo osveženje. 7 i 21 su različite discipline. Nije razlika samo u dva dodatna kruga, već u pristupu i taktici.

Polumaraton obično krenemo lagano i završimo ili brže (ako smo pametno rasporedii snagu) ili sporije (ako nismo)  Sedmica može da se ispogramira kao trkanje sa samim sobom i da se manje više istrči cela u zoni 4.

Plan da se ubrzavam progresivno delimično su zeznuli radovi na stazi ali ovo nije zamerka za organizatora, već viša sila. Tako smo dobili ničim izazvan trail od 1km na stazi od 7km. Kombinacija makadama, zemlje i peska je dala neočekivani tvist u sve tri trke.

Šetača na keju je bilo više nego uobičajeno i ovo je prvi put da sam osetila da je volonterima jako teško zatvarati i otvarati stazu za pešake. Dosta polumaratonaca je imalo sličan problem i sve pojačava utisak da je vreme da Noćni zagrize izazov gradske trke, i zatvori makar jednu ulicu.

Startni paket, medalja, okrepa i sve oko organizacije bili su dobri . Doduše,  trkači su imali utisak da su kalupi majica manji za broj te su se majice menjale na licu mesta između sebe. Buf je bio jako prijatno iznenađenje, medalja prelepa.

Moj najdublji utisak je da od Noćnog standardno imamo možda prevelika očekivanja. I onda kada se ona ne premaše, ostaje utisak propuštene šanse. Ovo je sjajna trka koja drži standard, ali nakon skoro deceniju postojanja, želimo da se on i pomera. Broj trkača je rastao do 2016. (2015. 1229), ali u 2017. imamo prvi pad,u odnosu na 2016. je opao sa 1291 na 1152.

Da li je ovo trend? Nije. Da bi nešto posmatrali kao trend mora da ima makar dve, tri godine kontinuiteta. Moguće je da par većih grupa nije došlo zbog drugih trka i eto promene. Ali jeste prostor za razmišljanje.

Da li će noćni ostati mala trka na keju za maksimalno 1000 učesnika ili će postati veliki polumaraton koji pomera granice u broju učesnika i računa i na ozbiljni internacionalni karakter? Namerno kažem polumaraton, pošto je to realno najpopularnija disciplina u Srbiji.

Obe opcije su podjednako legitimne, i sa brojem trkača koji raste, uvek će biti dovoljno interesovanja za oba tipa trke. Ali lično bih volela da jedne godine trčim noću Novim Sadom preko mostova i tvrđave u utrčavam u cilj kod katedrale. Ova trka i ljudi koji stoje iza nje to zaslužuju. I grad bi to trebalo da razume i podrži.

Lični utisak – Dragana (21km)

Moram da priznam da ove godine Noćni maraton nije bio baš na nivou kao što nas je ranije navikao. Da li je razlog to što radovi nisu bili završeni u roku pa smo trčali dve deonice po makadamu, pa je i to same organizatore omelo (sigurno u nekom domenu jeste), ili je prosto novi sistem pa nisu ni mogli da previde nedostatke.

U svakom slučaju da krenem od dobrih stvari: Odličnu stvar su napravili što su pomerili start maratona za 20h, te su maratonci i maratonke završavali u ugodno doba dok još ima sveta na stazi, a ne u pola noći. Okrepa po završetku trke je bila dobra i moglo je da se bira čime želiš da nadoknadiš utrošenu energiju: sendviči, voće, orašasti plodovi, voda, sok…

Ono šta mi se nije dopalo je mrak. Iako su se organizatori trudili i postavili reflektore na nekoliko mesta, ispostavilo se da to nije bilo dovoljno. Upravo mrak i nepreglednost je razlog što sam na samom početku trke (500m), zapela i prosula se koliko sam dugačka. Razbila sam kolena, stajala u mestu 5 sekundi, stisnula zube i rekla sebi – teraj dalje.

Nisam ni pogledala u kolena sve do kraja trke kako ne bih počela da razmišljam o odustajanju jer ono nije opcija, već samo nastavila da tabanam uz onaj “divni” osećaj slivanja krvi niz kolena i pokosnice. Takođe, mišljenja sam da bi bilo možda bolje da nisu pomerali ranije mesto okrepe (na sredini keja) kako bismo mogli u dva navrata da uzmemo gutljaj vode obzirom na teško vreme.

Jedna lepa stvar jeste što sam poslednja dva kruga trčala sa dečkom koji je vidno bio loše i na ivici odustajanja, ali nisam dozvolila da se to zaista i desi, već ga bodrila i „vukla“, a tek kasnije saznala da mu je to bio prvi polumaraton. Bila je to naša mala pobeda iako se nismo popeli na postolje.

Sve u svemu, Novi Sad je grad koji se obožava, kao i Noćni maraton, i verujem da se će sledeće godine vratiti na nivo koji imali, a postavili su visok standard.

Da li ste trčali Noćni maraton? Kakvi su vaši utisci?