Iskustvo Škole trčanja i rada sa rekreativcima koji počinju da trče nakon godina neaktivnosti i sa 25+ godina su nam dali vredne uvide. Najvažnija pouka je vezana za tehniku trčanja, tempo i uopšte očekivanja šta trening može da vam pruži, a šta nisu realistična očekivanja. Evo najčešćih pitanja:

1. Kako da gazim prilikom trčanja? da li prsti pa peta ili peta pa prsti?

Univerzalan odgovor na ovo pitanje ne postoji. Model idealne tehnike jeste da stopalo ide prilikom gaženja od pete ka prstima. Lagan doček na peti, prenos sile preko stopala i na kraju odgurivanje prednjim delom stopala od podloge.

Pročitaj više: Studija o rekreativcima i dočeku na petu

Često pitanje koje srećem jeste: Zašto ja nemam pravilnu tehniku, kako da trčim?

Odgovor na ovo pitanje može da leži u par činjenica:

Sam pojam tehnike je vezan za koordinaciju pokreta. Koordinacija je motorička sposobnost čoveka da svrsishodno upravlja svojim celim telom ili delom tela u prostoru i vremenu. Ona nije sposobnost koja je urođena već se stiče razvijanjem.

Najbolji period tzv senzitivni period (senzitivni period je pojam kada je organizam najpogodniji za razvijanje određene fizičke sposobnosti) je između 6 i 9 godina i kasnije se javlja između 11 i 14 godina. U tom periodu treba najviše raditi na koordinaciji pokreta.

2. Šta možemo da uradimo sa tehnikom rekreativnih trkača?

Ukoliko pripadate grupi zrelih trkača   –  vaš razvoj u pojedinim delovima biološke ličnosti je usporen ili završen što bi značilo da koliko smo porasli – porasli smo, koliko smo razvili određene sposobnosti osim izdržljivosti (koja ide sa godinama) razvili smo.

Posmatrajte sada ontogenetski put (razvoj bića od rođenja do smrti), jedne fiktivne trkačice:  (govorimo i dalje o tehnici trčanja odnosno samo o fizičkoj komponenti čoveka):

  • Rođena je sa određenim genetskim predispozicijama, pod uticajem sredine (ishrana, treninzi, uticaj porodice, društva, škole) i ličnim delovanjem razvijala je određene sposobnosti.
  • Bavila se atletikom u jednom periodu detinjstva.
  • Razvijala je određene sposobnosti kao što su brzina,snaga, koordinacija, gipkost itd.
  • Nailazi period studiranja, obaveza, porodica. Nivo sposobnosti opada.
  • Opada ili brže ukoliko nije imala ama baš nikakvih aktivnosti ili sporije ukoliko je bilo koju aktivnost upražnjavala.
  • Posle određenog perioda kreće da trči ponovo. Šta se dešava?

Pošto je u preiodu kada je bilo potrebno razvijala određene sposobnosti, njeno telo prepoznaje modele kretanja koje je nekad radilo, organizam se budi i brže se apdejtuje od ostalih.

Njena tehnika nekada je verovatno bila savršena, ona pokušava da trči tom tehnikom, ali usled slabe muskulature, i pada sposobnosti koje idu sa godinama ona doživljava povredu zadnje lože. Zašto?

Jednostavno njeno telo nije spremno da ispoštuje nekadašnju tehniku (dug korak, podizanje kolena, brzina trčanja).

Da li bi imala sjajnu tehniku da je nastavila da trenira – da, ali opet daleko slabiju u odnosu na onu iz perioda detinjstva.

Ovo je skoro idealan primer rekreativca koji dolazi u Školu sa postojećom osnovom. Većina dođe bez nje. Ali nikada ne treba težiti da budeš idealan kao nekada jer je to biološki nemoguće.

Pročitaj više: Superiorna tehnika – vežbe

3. Kakva je situacija na filogenetskom pristupu prosečnog rekreativca?

Svako od nas se nekada bavio u detinjstvu (od rođenja do 16. godine) nekom fizičkom aktivnošću.

  • Prvi nivo je igranje po ulici, žmurke, preskakanje lastiža, fizičko vaspitanje itd.
  • Drugi nivo uključuje i prvi ali se dodaje i konretno treniranje nekog sporta tipa odbojka, košarka, fudbal itd.

Razlika između prvog nivoa i drugo je u tome što drugi nivo ima daleko veći transfer na kasniji period od prvog.

  • Treći nivo obuhvata i prvi i drugi i predstavlja bavljenje fizičkom aktivnošću od završetka 16. godine do dana današnjeg u kontinuitetu (2-3 puta nedeljno).

S obzirom da je većina trkača stala na prvom nivou, neki su deo drugog nivoa, mali broj je deo trećeg nivoa, postavlja se pitanje, da li svi treba da teže idealnoj tehnici – dug korak, lepa kadenca, pravilan rad stopala itd? Odgovor je NE.

Idealna tehnika je ona koja ne dovodi do povreda

Za svakog trkača ponaosob idealna tehnika je ona tehnika koja ne dovodi do povreda. To znači da svako mora da bude svestan sebe u smislu da zna kakvo iskustvo ima u detinjstvu, da zna da li je realno da može da trči po idealnom modelu.

Kada je taj nivo svesnosti realan, onda se ide na sopstvenu bezbednu tehniku. Kraći korak, manje podizanje kolena, jednostavno ne opterećujete se time. Preduslovi za dobru individualnu tehniku u rekreativnom trčanju su:

a) redovan dolazak na trening i rad vežbi snage i rastezanja
b) poznavanje sebe
c)  korišćenje adekvatne opreme, pre svega patika za trčanje.
d) postavljanje realnih ciljeva

4. Šta se dešava kada menjam tehniku u zrelom periodu?

Ukoliko u senzitivnom periodu koordinacije niste razvijali istu sposobnost, a sada pokušavate garantujem vam povredu.

Formirano telo sa mišićima i zglobovima, fizička neaktivnost pre početka trčanja i godine ne prihvataju promenu tek tako.

Treniranjem od jedno tri četiri godine rekreativnog trčanja promene su moguće, ali sistematski, kontinuirano, postepeno. Do kog nivoa? To zavisi od talenta pojedinca ( Talenat se definiše kao sposobnost organizma da se adaptira na nove zahteve).

Svako ima limit, i najbolji sportisti, i Emir Bekrić i ja i Pera Perić i neki lik koji uopšte ne vežba.

5. Koje su promene realne?

Na prve dve slike koju sam okačio nalazi se neka od promena tehnike koja ne mođe da naškodi nikome: Položaj glave i rad ramena i ruku prilikom trčanja. Počnite odatle, ako trenirate sami. 
Srećno!
No more articles