Faze trčanja i položaj tela

Pošto je trčanje već definisano u jednom članku kao kretanje prenošenjem težišta sa noge na nogu skakanjem, mislim da bi bilo dobro i detaljnije dati neke činjenice o trčanju. Svaki skok pri trčanju pomera centar težišta nagore i spušta ga prilikom savijanja kolena sa dočekom na drugu nogu. Znači trčanje se sastoji iz niza koraka, a svaki korak ima tri faze: oslanjanje, rad i oporavak.

S obzirom da skoro svi mi imamo dve noge, dok se jedna nalazi u fazi oporavka, druga je na tlu u fazi oslanjanja i/ili rada. Naravno dešava se i da se obe noge nađu u vazduhu, u deliću sekunde i tada su obe noge u fazi oporavka.

Što se brže trči, veći je utrošak energije. Zbog toga trkači na kraće staze- sprinteri imaju velike mišiće nogu i gornjeg dela tela koje takođe učestvuje u trčanju. Kako se dužine povećavaju, vrhunski trkač su sve vitkiji, kako u gornjem delu tela, tako i u nogama, pa su recimo maratonci su veoma vitki ali izdržljivi.

Kretanjem ruku, ramena i gornjeg dela tela u celini pospešuje se učinak trčanja na način što se održava ravnoteža i obezbeđuje kretanje unapred. Gornji deo kompenzuje kretanje donjeg dela tela, na primer, ruke i ramena prate kretanje suprotne noge, uravnotežujući telo. U stvari, ruke daju tempo nogama a ne obrnuto. Kretanje ruku je naročito važno sprinterima, ali i brdskim trkačima kada trče na usponima. Što se brže ruke njišu, brže i noge rade, znači, kretanje je brže.

Kakav je pravilan položaj trkača? Normalan ispružen položaj blago pognut unapred koji postavlja težište tela negde u predelu prednjeg dela stopala, što onemogućava da se čovek ukopava petom i tako daje dodatni „opružni“ mehanizam stopala. Ovo naginjanje unapred ulakšava trkaču da ne „koči“ ako se dočeka stopalom ispred težišta. Ako trkač poželi da „prikoči“, on će se nagnuti unazad i tako omogućiti usporavanje.

Važno je, dakle, da trkač bude uspravnog položaja, ali nikako previše krut niti previše opušten, da bi se prilagodio terenu kuda trči, a ovo će sprečiti pojavu povreda. Greške su obično u tome da početnici nisu pognuti unapred već uspravni kao kada stoje ili se pak saviju unapred u ramenima umesto u struku.

Atletičari profesionalci, koji trče 100m ili maraton imaju u proseku 185 do 200 koraka u minuti. Uglavnom, brzine zavise od dužine koraka. Kod sprintera dužina koraka je veća, pa je i brzina veća. Sprinteri uglavnom ostaju na prstima dok trče, jer su im tako noge duže, a duže noge znače duži korak. Maratonci uglavnom imaju nešto manji broj koraka u minuti i naravno kraći korak, kojeg prilagođavaju terenu. Brzina se obično izražava u minutima po kilometru (min/km), mada se prilikom nekih testova koristi i km/h.