Vladimir Grbić je jedan od naših najbojlih odbojkaša svih vremena. Pored brojnih uspeha, sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, da bi godinu dana kasnije postao šampion Evrope. U više navrata je proglašavan za sportistu godine. Rođen je u Zrenjaninu 1970. godine. Ekipa sajta Trčanje.rs je razgovarala sa Vanjom o zdravom životu, uspesima, trčanju, školskom i profesionalnom sportu…

Šta znači trčanje za vrhunski sport, a šta za rekreativce? Kako se trčanje uklapalo u tvoje pripreme? Kakav si trkač, koliko si najviše trčao?

Vladimir Vanja Grbić: Vrhunski sport traži trčanje kao opštu fizičku pripremu, radi sticanja opšte fizičke kondicije. Kasnije ono prelazi u specificno trčanje. Uživanje u trčanju je deo rekreacije, gde je vrlo poželjno i treba mu dati prednost. Da bismo provodili vreme u prirodi sa prijateljima na svežem vazduhu, ne treba nam ništa osim želje.

Nije tajna da ne obožavam da trčim. Doduše i to je vezano za specifičnost mog sporta. U toku karijere sam se natrčao i nagledao prirodnih lepota osvojivši nekoliko planinskih vrhova.

U Brazilu sam trčao 36 minuta sa 175 otkucaja u minuti što je van pameti, ali eto, i to je bio deo trenažnog procesa.

Kada se sam spremam kombinujem brzo hodanje sa trčanjem da bih prešao na trčanje svojim ritmom. Na početku trčim 1 km, a kroz pripreme stignem do najviše 4 km.

Šta ti je bilo najteže u pripremama za svetska takmičenja?

Dočekati početak takmičenja. Mi smo u ranijem periodu sa Gajićem bili pokusni kunići i gutali neverovatnu količinu rada, što trčanja do Pančićevog vrha na Kopaoniku, što u teretani koja je najčešće trajala i do 4 sata.

Kako je odbojka uticala na tvoj život?

Odbojka me je naučila više-manje svemu što znam u životu i o životu. Zašto? Zato što je to društvena igra grupe ljudi različitih shvatanja, želja i mogućnosti, ljudi primoranih da sarađuju na savršen način, jer je to jedini put do pobede. To je edukacija psihe, emocija kao i psihosocijalnog statusa pojedinca i shvatanje njegovog položaja u grupi.

Naučite da ljude prihvatate i razumete pod obavezno jer bez njih ne možete. U životu mi se jako puno stvari poklopilo sa situacijom na terenu.

S Olimpijade iz Sidneja te pamtimo po čuvenom poduhvatu vraćanja lopte u igru iz publike i zatim sjajnog bloka koji nam je doneo pobedu,  pitamo se kako se uspeva tako nesto? Da li je to momenat? Sreća? Splet okolnosti? Sudbina?

[cf]iframe[/cf]

Iskreno, ja sam akciju doživeo kao ushićenje, momenat i prekretnicu meča. Mi smo igrali finale Olimpijskih igara i tada se ne razmišlja ništa osim da se spasi lopta po cenu povrede. To nije bio kraj meča tako da nisam smeo da se zadovoljim postignutim već da sledeci poen odradim još bolje i jače.

Sudbina? Možda, ali tražena. Splet okolnosti? Da, našli smo se u finalu. Taj potez je navodno proglašen za najlepši potez odbojke svih vremena. Imponira, naravno, ali mi je ostao kao trenutak kada sam više nego ikad poverovao da ćemo biti olimpijski šampioni.

Talenat je 2% uspeha, ali odvaja vrhunske od ostalih

Kako funkcionišeš u timu? Kažeš da si motivator. Kako motivišeš druge u timu?

Tim je složena celina pojedinaca, kompleksna sa više aspekata i mora imati jaku draž ili cilj da bi okupila i poništila sve razlike medju akterima i izvukla iz sebe maksimum.

Svaka ekipa ima članove koji daju energiju i one koji gutaju energiju. Svaka ekipa ima lidera i motivatora, onog koji inicira i onog koga prate kao u čoporu. Nekad je za to potreban jedan krik, nekad zagrljaj na sredini terena, a nekad i oštar prekor koji izaziva reakciju.

Trebalo bi biti jako oprezan i znati momenat i saigrače da bi se postigao željeni cilj i zadržao integritet grupe.

Često smo bili svedoci tvojih emocionalnih pražnjenja, koliko je važno da se ,,izbaci” iz sebe i pozitivno i negativno osećanje?

Jako je opasno ne prepoznati trenutak ili način za pražnjenje jer blokiranjem energije, možete ubiti u pojam saigrača ili ekipu. Srećom mene su znali i pratili i zaista su me “trpeli” sa uvek pravom reakcijom. Zato sam svoje drugare doživljavao kao svoju najbližu porodicu i dan danas mi nedostaju jer smo prošli toliko toga teškog i lepog zajedno.

zlatni-odbojkasi-1909-2011

Bio sam im ono što nam svima treba da se pokrenemo sa nule ili da krenemo kao u ratu u juriš bez razmišljanja hoćemo li poginuti ili nećemo.

Koji su postulati treninga vrhunskog sportiste? Koji su koraci u dostizanju ,,visina gde je redak vazduh”?

Rad je 100% rezultata uspeha jednog sportiste. Onih 2% koliko talenat ima udela je dodatak koji vrhunske čini vrhunskim i odvaja od ostalih. Vera u sebe i sopstveni uspeh, samouverenost je postulat po kome treba hodati i bez njega ne treba ni počinjati.

U našoj sredini pravi talenti ne dolaze do izražaja

Šta misliš o nastavi fizičkog vaspitanja u našim školama? Gde vidiš sebe posle povlačenja iz sporta?

Mislim da je podatak da 50% dece u školama traži poštedu katastrofalan i zabrinjavajući. Škola je oduvek bila rasadnik sportista, a školski sport osnovni pokazatelj u otkrivanju talenata. Nekada nije bilo uslovljenosti novcem koji je danas merilo u radu sa mlađim kategorijama.

Danas oni koji imaju novac i plaćaju deci bavljenje sportom uslovljavaju trenere da im deca igraju i pravi talenti ne mogu da dođu do izražaja. Takva tendencija će ubrzo ubiti vrhunski sport u Srbiji.

Ja sam probao da napravim sistem koji će se osloniti na školu kao jezgro i glavni izvor talenata koji bi bili praćeni i instruisani od strane nastavnika u saradnji sa klubovima koji bi davali stručnu i logističku pomoć za rad u školama.

Sebe vidim u organizaciji takvog projekta za edukaciju i zdravo socijalno, emotivno i drugo usavršavanje naše dece, što je osnovni preduslov za čuvanje zdrave nacije.

Zašto bi preporučio profesionalni, a zašto rekreativni sport?

Profesionalni sport je danas gladijatorstvo gde svoje telo i sportska dostignuća prodajete poslodavcu. Rekreativni sport je još uvek iskonsko bavljenje sportom iz ljubavi i potrebe.

Da si ministar sporta, koje mere bi preduzeo u našem sportu?

Prvo bih napravio način i prostor da ljudi koji žele da ulažu u sport imaju poreske olakšice za to. Bez takvog sistema koji postoji svugde u svetu osim u malom broju zemalja, među kojima je i Srbija, nemoguće je osigurati kontinuiran kvalitet.

Kako povezati obrazovanje i sport? Šta misliš o stipendiranju sportista?

Bez obrazovanja nema sporta i obrnuto. Jedno bez drugog ne idu jer u zdravom telu je zdrav duh i obrnuto.

Glupost je što neki zahtevaju da deca vanredno uče školu ili ne daj bože napuštaju školu koja je osnova njihovog emotivnog, psihološkog i kulturnog razvoja koji će im biti NEOPHODAN za postizanje vrhunskih rezultata. Vrhunski sport traži vrhunsku i stabilnu ličnost, a sve drugo je PRAZNA PRIČA.

Zdrav život nije šablon

Šta za tebe znači zdrav život?

Zdrav život nije šablon već princip po kome neko shodno svojim potrebama i prohtevima prilagodi način življenja na umeren i doziran nivo, bilo da je u pitanju ishrana, vežbanje ili bilo šta drugo.

Kako primenjuješ te postulate zdravog života? Kako bi naše društvo trebalo da ih primenjuje?

Naše društvo nema naviku da utroši vreme ili da ga posveti sebi u smislu vežbanja, trčanja, pripreme hrane sa malo masnoća. Kod nas postoji mnogo manje uslova za takvo nešto i zato mislim da je potrebno ljude podstaći i uvesti u jedan kulturološki skok ka boljem životu.

Svakodnevnim vežbanjem uspevamo da se održimo, ali verujte da je svima nama ponekad teško da se nateramo i često padnemo u prosečnu melanholiju.

Tvoja supruga je karatistkinja, kako funkcionise brak izmedju dvoje sportista? Kojim vrednostima učite svoju decu?

Fenomenalno! Nadopunjujemo se i skladno živimo. Razumemo se bolje nego da smo iz različitih sfera života. Deci prenosimo ono što su nas učili roditelji: poštenje, moral, istrajnost, skromnost  –  to su osnovni postulati i principi osobe koja je prava i zdrava ličnost i koju niko ne može da skrene iz koloseka.

Tri najvrednije stvari u životu vrhunskog sportiste

Koje su tri najvrednije stvari u životu jednog vrhunskog sportiste?

Za mene su to porodica, ekipa i sport kojim se bavim.

Da li vidiš svoju odgovornost kao uzora mladim ljudima? Da li si svestan svog uticaja? Šta bi želeo da mladi sigurno ,,ponesu” od tebe?

Naravno. To i jeste obaveza koja me tera da razmišljam o budućnosti i zdravom pristupu mladima i deci. Postoje uzorni ljudi koji svojim primerom mogu da im ukažu put, ne do visina na kojima su već bili, već put vere u sebe, put istrajnosti za ličnost koju poseduju.

Svakome od nas je domet različit, ali je jako bitno da svako od nas da svoj maksimum i da se vodi pravim vrednostima do tog limita. To je jedini način da pojedinac svoje dostignuće istinski doživi i da bude ponosan na sebe i svoj rezultat bez obzira o čemu se radilo.

Kada trčimo nas zajednički krug oko Ade?

Kad god se dogovorimo!

Vanja Grbić je za nas pravi ambasador aktivnog života. Verujemo da ćemo sa Vanjom i u budućnosti sarađivati, a do tada, ostavite komentar ili pitanje za Vanju.