Ponekad je teško da ljudima objasnimo i prenesemo ideju o trčanju kao filozofiji koja duhovno obogaćuje čoveka. Trčanje nije samo dobar stomak i lepa guza za more, više je društvo na stazi ili poseta trci u inostranstvu. Ali nije samo to…

Trčanje kao aktivan životni stil je i najjednostavniji način da uradiš nešto neverovatno u svom životu, koliko god ti se mali on činio.

Često pokušavam ljudima da “prodam” priču da je trčanje povezano za zdravljem, prevencijom bolesti i stresa, ličnim postignućem… ali i način da:

#1 Budeš deo nečeg velikog i aktivno učestvuješ u stvaranju zdravijeg Sveta

Bezbroj istraživanja je urađeno i potvrđeno da vežbanje doprinosi zdravlju osobu koje trenira. No važnija su ona istraživanja i lični osećaj svakog ko je trčao da ljudi koji se bave trčanjem brže uče, bolje tolerišu stres i jednostavno srećnije žive. Zamišljam svet u kome svi rade na sebi umesto što se svađaju sa televizorom.

#2 Da dobiješ podršku i razumevanje od ljudi koji znaju koliko može biti teško…

Jedna od najlepših stvari koje se vezuju za Skota Jureka jeste ta da kada se završi ultramaratonska trka, i ako je završi kao pobednik – uvek ostaje do kraja i čestita svim finišerima. On zna šta je potrebno i šta je patnja kada trčiš 160km. Trkači saosećaju napor i sve ono što svako od nas prolazi. Trčanje je empatija u malom.

#3 Da izraziš sebe i budeš drugačiji… bez blama da će te neko osuditi

Trkači su otvoreniji ljudi. Čak i u Srbiji, gde svako svakoga komentariše, trčanje je platforma kroz koju svako može da se izrazi. Na trčanju svako može da se maskira u svog omiljenog super heroja, svako može da napiše pesmu o trčanju, trči sporo ili brzo, priđe ovom ili onom klubu za trčanje.

#4 Da kažeš NE pasivnosti i starosti i pokažeš da možeš bolje…

Koliko je samo nas počelo sa trčanjem kao načinom da nešto uradimo od života. Bilo to promena kilaže ili jednostavno novi izazov u srednjim godinama trčanje je način kojim živimo život punim plućima, umesto da životarimo. Trening nam daje osećaj da smo živi. Naš trud se pokazuje kroz naša postignuća, a naš osećaj života kroz ove uspehe.

#5 Da nađeš smisao i budeš primer drugima uz: “Možeš i ti, kad mogu i ja”

Mnogi ljudi koji imaju manje mogućnosti nego mi sami kroz trčanje pokazuju sebi samima, ali i drugima kako nema granica za ljudsku psihu. Kako nema granica za čoveka koji uzme život u svoje ruke. Kako nema granica onome koji kaže DA životu i onda kada mu se sve u životu slama. Sećate se Aleksa Zenardija?

#6 Da osvestiš svoje telo, postaneš psihički jak i vučeš kad je najteže…

Takmičari, tj napredni trkači, koji dođu do viših nivoa treninga, onda kada se približavaju atleticizmu, dobijaju osećaj da sve što rade jednostavno ide. Ali ne samo oni. Svi oni koji redovno treniraju imaće na svom nivou osećaj u telu: imam moćno telo koje me nosi snažno do ciljeva koje želim da postignem. Ovaj odnos sa telom često se prenosi i na druge životne planove.

#7 I na kraju… da budeš njen/njegov lični heroj…

Koliko je samo prelepih emotivnih priča ispričano kroz trčanje??? Siguran sam da i vi znate neke  :)

I to je to,  nadam se da ste uživali! Ttekst sam napisao jula 2010. godine kada je mnogo manje ljudi trčalo i imalo iskustva u tekstu. Nadam se da vam se sviđa i da ste se prepoznali u nekim tačkama :)

Fotografije  su sa maratona u Bostonu 2009, objavljene na BIG PICTURE. 

No more articles