Gotova je još jedna Skyrunng liga. Ove godine najbolja dama bila je Nevena Rajković, a najbolji u muškoj konkurenciji naš drugar Nikola Ilić. (svi rezultati ovde)

Najbolji  trkači:

  1. Nikola Ilić (Serbian Running Project)
  2. Dušan Bazić (Skyrunning Serbia)
  3. Đorđe Dukić (PK Železničar Inđija).

Najbolje trkačice:

  1. Nevena Rajković (Skyrunning Serbia)
  2. Ana Milosavljević
  3. Agneš Giric Cvetković (ARK Fruška gora / Omega 3 Norway).

Kako je Nikola prilčno nov u svetu trčanja i traila, bilo nam je više nego zanimljivo da sa njim pričamo o tome kako je za relativno kratak rok uspeo da se popne na vrh ovako zahtevne lige, šta je za njega trčanje po planinama i koji je najbolji način da u njega uđete! U sledećem izdanju očekujte intervjuu sa Nevenom!

Nikola svaka čast na pobedi! Pitam te nešto što zanima većinu trkača odmah – koliko je teže trčati trail trke u odnosu na npr. polumaraton po ravnoj stazi?

Hvala. Teško je odgovoriti pošto sve zavisi od trke, vremenskih uslova i od toga koliko želiš da se potrudiš.

Može čudno da zvuči, ali za mene su gradske trke često teže od trejl trka. Polumaraton se trči dosta brzim tempom i bez mogućnosti za usporavanje. Kada je dan topao, ili ako se iz bilo kog razloga ne osećaš dobro, to može biti dosta teško.

Naročito ako planiraš da ostvariš određen rezultat.

U prirodi je važno obratiti pažnju na svaki korak, a pri tome ipak pratiti kuda vodi staza. Ako se stigne, poneki pogled se baci i na prelepe prizore. Ipak, sve je mnogo mirnije. Nema pritiska zbog tempa jer se ne može planirati neko vreme završavanja staze (svaka staza je drugačija).

Temperature nikada nisu tako visoke kao u gradu, i često se trči kroz hladovinu. Koliko god da si umoran, znaš da će se uskoro pojaviti malo veći uspon uz koji trčanje može da se zameni hodom a da se ne gubi mnogo na brzini.

Hodanje uzbrdo je i samo veoma teško, ali na neki drugi način. I puls je visok i noge su teške, ali na novoj ravnici /nizbrdici same počinju ponovo da trče. Potreba za stalnim menjanjem ritma, pravca, ravnoteže i načina gaženja ne dozvoljava pojavu ukočenosti karakterističnu za jednolične staze.

Koliko dugo si se spremao i pravio tranziciju i kada si osetio da je to to?

Nikada nisam pravio posebne treninge za tranziciju sa trčanja po asfaltu na trčanje po prirodnoj podlozi. To je nešto što nam je svima prirodno, i kada god imam priliku da treniram van grada trudim se da je iskoristim.

Moja prva trka ikada je bila trejl trka na Avali na kojoj sam učestvovao posle samo 4 meseca bavljenja trčanjem. Nisam je uspešno završio ali to ništa nije promenilo. Znao sam da je to „to“.

Kako si uspeo da završiš na vrhu i šta je po tebi bilo presudno za pobedu?

Na svakoj trci sam dao svoj maksimum u tom trenutku, uz mnogo koncentracije (ali i sreće) usmerene ka snalaženju na stazi.

Taj maksimum je više puta vodio ka riziku od povređivanja ili ostajanja bez vode i hrane, što nije pametno. A zašto sam to ipak radio, ne znam. Možda zbog takmičarskog duha ili zato što volim da pokušam da ono što radim radim najbolje što mogu. I toliko je do mene, a to nije ni blizu dovoljno za vrh.

Još je mnogo spoljašnjih stvari koje utiču na rezultat: učestvovanje na svim formatima trka (što je uradilo samo nekoliko takmičara), malo sreće u odabiru trka (jer konkurencija nije uvek ista), mnogo sreće u tome da se svi prihvaćeni rizici ipak dobro završe…

Osim toga, gotovo svako takmičenje ima neka pravila i sistem bodovanja. Kako oni nikada nisu savršeni, to se i najbolji takmičar ne mora naći na vrhu liste. Zato je tu uvek sledeća godina da se nešto promeni, a kako je takmičarsko trejl trčanje u Srbiji tek na početku, postoji mnogo stvari koje je moguće unaprediti.

Svi ovi faktori su uticali na prvo mesto na tabeli za ovu godinu, a koji od njih je bio presudan je podjednako beznačajno kao i sama tabela. Jer mi smo mi, podjednako, bili prvi ili bili diskvalifikovani zbog probijenog limita. Pobeda je trčati, koračati i puzati. Popeti se na vrh svakog brda i baciti pogled. Ne odustati.

Kako ti doživljavaš Skyrunning ligu i zašto bi pozvao ljude da se priključe?

Pozvao bih ljude zato što su trke mnogo zanimljivije kada ima mnogo takmičara. Liga postaje jača, a takmičarski duh se budi. Volim da vidim puno imena na spisku učesnika (iako najviše volim da trčim sam, bez drugih ljudi u vidokrugu). Skyrunning liga zbog svoje sve veće popularnosti omogućava dobro takmičenje na skoro svakoj trci, ali i druge lige (trenutno znam za treking lige Srbije i Vojvodine), kao i neke nezavisne trke, su podjednako zanimljive.

Šta je najteži deo trail trčanja?

Za ljude koji su navikli na trčanje u društvu ili imaju strah od životinja, visine ili mračne šume je verovatno najteže to što će prilikom trejl trčanja nekad biti primorani da ostanu sami i da se oslone na svoje sposobnosti.

Za mene je najteži deo samog trčanja proceniti koliko snage čuvati za koji deo staze. Na to utiče mnogo faktora: raspored uspona i nizbrdica, raspored okrepnih stanica, skretanja sa staze, vremenski uslovi, padovi, mokre noge.

Uvek se mora paziti da se ostane u sigurnoj zoni svakom mogućem smislu. Svako približavanje granicama ove zone može skinuti po koji minut od konačnog rezultata, ali još lakše će se desiti suprotno, i pogrešna procena vodi ka naglom psihičkom, a zatim i fizičkom padu. Najteže dolazi na kraju, i ako ste se do tada istrošili, trka se može pretvoriti u mučenje.

Koja trka ti je bila najteža, koja najlakša?

Najteže trke (od onih koje sam završio) su mi bile Sokolov put 2015. godine, i to pre svega zato što sam pošao bez vode, i trka na Šar planini 2015. godine zbog nepodnošljive vrućine u poslednjih nekoliko kilometara staze. Nijedna trka nije laka, ali ako bi se morala izdvojiti jedna, to je verovatno bila trka na 22 km na Jadovniku, gde je staza, osim jednog većeg uspona, bila potpuno trčljiva.

photo-3-2

Preporuči nam trku na kojoj mogu i “trail device” da se okušaju?

Bilo koji vertikalni kilometar (tu nema trčanja, mala je i mogućnost povrede i dosta podseća na planinarenje) ili neka od kraćih trka (do 10 km) koje se svake godine organizuju na Košutnjaku, Avali, Kosmaju. Ali što da ne i neka ozbiljnija.

Ništa ne može bolje da probudi ljubav prema skyrunning-u od Suve planine (Sokolov put).

SOKOLOV PUT

Sokolov put, detalj sa staze

Kako izgleda jedan tvoj mezo trenažni ciklus? 

Kao i bilo čija priprema za polumaraton/maraton. Nedelje u kojima se trče 3-4 treninga sa jednim dužim treningom (15-30 km) i 2-3 kraća na kojima se rade intervali na ravnom i uzbrdici, fartlek, tempo. Umetne se tu negde i jedan trening snage i puno istezanja svaki dan.

Što se tiče trejl trčanja, retko postižem da ga treniram kada sam u Beogradu, ali kad god sam na planini volim da to bude bez plana. Krenem biciklom, ostavim je već negde, nastavim da trčim ili brzo hodam. Što sam bliže vrhu to mi i želja za trčanjem raste. Na grebenu jurim brzo, pri silasku skakućem. Nikada ne znam koliko sam kilometara prešao ili koliko vremana sam proveo trčeći. Malo se istegnem i za kraj opet uživam na dva točka. A nekada samo šetam jer nije uvek tako lako ni trčati…

Šta je deo opreme koji svako treba da pazari?

Najvažniji deo opreme su sigurno patike.

Na svojoj prvoj trci sam pokušao da trčim u običnim patikama za trčanje, a Avala mi je pokazala koliko može biti blatnjava i koliko može biti teško popeti se uz veću uzbrdicu ili samo održavati ravnotežu na nagnutom terenu.

Početnici mogu koristiti planinarske cipele, ali patike sa kramponima i zaštitom od udaraca i oštrog kamenja omogućavaju da trejl trčanje bude trčanje.

Na drugom mestu bih izdvojio pojas ili lagani ranac ili slično pomagalo u koje može da se smesti flašica vode i nešto hrane.

Ima i druge opreme koja može biti veoma korisna: štapovi i dereze (trke po snegu ili zaleđenim predelima su često nemoguće bez njih), tanka jakna otporna na vetar (staze često vode preko visokih vrhova), kamašne (ukoliko na stazi ima sitnog kamenja).

Ne treba zaboraviti ni na bezbednost. Na mnogim trkama je obavezno posedovanje astro folije i pištaljke.

Šta bi voleo da vidiš kao nove trail destinacije u Srbiji?

Zlatibor, zato što sam odatle i znam koliko je prelep; Golija i Zlatar, zato što nikad nisam bio tamo i želim da vidim koliko su prelepi; bilo koje drugo mesto, jer mi se još nije desilo da mi se neki deo Srbije (ili neke druge zemlje) ne svidi.

Koji su ti globalni planovi?

Ono što želim je da i dalje idem na nove trke, bilo da su one kratke ili dugačke, popularne ili sa malim brojem trkača. Nema tu mnogo mesta za planiranje. Šta god novo da se pojavi, nadam se da ću moći da ga isprobam.

Motiviši čitaoce jednim nestvarnim trenutkom sa traila

Besomučno gaženje uz sumračne zaleđene padine Kopaonika; slušanje udaraca štapova po ledu uz bockanje vazduha u plućima i jedan kratak osvrt. Daleko ispod, reka svitaca izvire iz dubokog jezera magle… Iznad mračnog ostrva u crvenom i zlatnom sviće novi dan.

Detalj sa Kopaonika, Sky trail trka ove godine

Serbia Running Project je ime tvoga tima, objasni SRP ljudima koji vas ne prate?

Šta ima da se objašnjava, grupa prijatelja koji se druže, putuju, trče zajedno :)

 

Editors note: Sledeći tekst biće sa pobednicom Skyrunning lige za 2016 - Nevenom Rajković :)
No more articles