„…Happy the man who is skilled to understand
Nature’s hid causes; who beneath his feet
All terrors casts, and death’s relentless doom,
And the loud roar of greedy Acheron…“

Ja ne razumem u potpunosti. To je moj odgovor koji instinktivno želim da dam svakome ko me pita šta je to što me privlači ka trčanju ultramaratona. Zapravo, jedini način da nekome objasnim šta je to što nosi draž ovog sporta je da mu kažem da mi veruje na reč, da naporno trenira i potom samo da proba. Osam sati trčanja i jedna recenica, koja god da je, će u tom trenutku biti dovoljna da mu objasni sve.

Pogled na jedno od brda nacionalnog parka Budai

Ne mogu da kažem da sam iskusan trkač. Iza sebe imam 3 ultramaratona, par maratona i desetak polumaratona. Ako je zapravo i merodavno meriti nečije iskustvo samo brojem trka na kojim je učestvovao. Doduše, ovo i nije važno jer nemam nikakve potrebe da sebe svrstavam u bilo kakve kategorije, tako da na nekakav neobičan način i ne smatram sebe trkačem. Štaviše, nisam ni takmičarski nastrojen tako da je u mojim očima razlika između trke i treninga u tome što na trci mogu da trčim po sredini puta. Ja sam jednostavno ja, a trčanje je tu samo kao alat. Dišemo dobar deo naših života, ali opet se ne definišemo se kao disači.

Nedavno sam završio jednu ultratrail trku u Mađarskoj, (ne)poznatu kao Budapest Trail Cup koja se održavala na stazi koja je prolazila kroz šume i preko brda Budai nacionalnog parka u dužini od 86km sa nešto više od 3000 metara vertikalne visinske razlike. Kako to opisati. Verujte, ultratrail maratoni su svet za sebe. Zapravo život u malom. Tokom ovih 86km iskusio sam tri godišnja doba. Osećao sam ushićenje usled naleta snage i vikao sam iz sve snage, očajan i izgubljen u šumi. Divio sam se predelima kroz koje sam prolazio i za dlaku sam izbegao da me jedan od takvih predela košta ozbiljne povrede, a možda i glave. Upoznao sam velike ljude, a da sa njima nisam progovorio više od stotinak reči. Mislio sam da ću odustati posle 20km, dok sam tokom poslednjih 5km jedva suzbio suze usled mešavine osećaja sreće i tuge dolazećeg kraja.

Neću dati opis cele trke. Opisati kakve sve misli prolaze kroz um čoveka koji se opredelio da provede ceo dan u trku je van mojih sposobnosti i želje. Rezultate je lako naći, a ukoliko nekoga baš zanimaju pobednik je stazu prešao za 8 sati I 36 min, trku je završilo oko četrdesetak trkača među kojima je i Nikola Kujundžić iz Subotice, koji je nakon neprospavane noći provedene za volanom završio kao 14. Zajedno, nas dvojca smo bili jedini stranci na trci i čini mi se da jedini nismo imali iskustva u trčanju po stazama na kojima se trka odvijala.

Kao što rekoh, neke stvari je najbolje zadržati za sebe. Verujte, motivacija za trčanje ovakvih trka može da bude bilo šta. Od želje za dokazivanjem sebi ili drugima, ispunjenje dečačkih snova ili nešto mnogo mračnije i zastrašujuće. Bilo kako bilo, nailaziće na osudu ili podsmeh onih koji to ne razumeju i ne žele to ni da pokušaju. Ko me bolje upozna rado ću mu preneti sve, ali nije sve za svakoga I obrnuto.
Ipak postoji par detalja koje bih želeo da podelim. Par detalja i događaja koji su sada do te mere urezani u moja sećanja da sa velikom sigurnošču mogu da tvrdim da ću ih se rado sećati u godinama koje dolaze, a za koje verujem da mogu da predstave neke od izazova i lepota ultratrail trčanja.

Nastavak ove sjajne priče pročitajte OVDE

12 sati kilometara – Poplava na vrhu