TRIBGD HALF DISTANCE Ada 2014. iz ugla ejdžgrupera [Reportaža]

Flashback 2013.

No da krenemo redom, svega ovog juče doživljenog ne bi bilo da nije autentičnih triatlonaca sa zemunske kaldrme, Milana Krotića i Milutina Petkovića.

Milutin i Milan, iskusni dugoprugaši su na ideju pokretanja srpskog polu-ironmana došli prošlog leta 2013. Inicijalni plan je bio da se kao u osvit Ironmana na Koni, ekipa okupi na Adi, organizujemo čuvanje bajkova, upalimo Garmine i odradimo trku onako sami za sebe a opet svi zajedno, kao neka triatlonska komuna. TSB je međutim potpuno besplatno ušao u celu priču i ponudio svoju logistiku. Iz formalnih razloga je događaj označen kao kontrolni trening ali je iz našeg ugla ambicioznih rekreativaca sve bilo kao na pravoj trci. Osim što se vozilo do Umke a saobraćaj nije zatvaran. U pomoć su pristigli i volonteri, i Poludistanca Ada je protekla apsolutno iznad svih očekivanja.

TRIBGD HALF 2014 – Odlično odrađen posao.

Godinu dana kasnije, cela stvar je podignuta na zvaničan nivo pod nazivom TRIBGD HALF DISTANCE – Prvo prvenstvo Srbije u TRIATLONU na distanci 1,9+90+21km.
Ne mogu da nađem ozbiljniju zamerku. Čitav stari obrenovački drum je bio zatvoren samo za nas, a što nije bilo nimalo jednostavno. Put je sam po sebi nezahvalna sekcija sa specifičnim okruženjem. Viđao sam sa bajka kako redari namamljuju pse lutalice ne bi li ih pomerili sa puta, a policajci vode raspravu sa frustriranim vozačima. Na trčanju smo imali biciklističku stazu na Adi: usred nedelje popodne po lepom danu kada je Ada logično prepuna ljudi. Tu je organizator neumorno špartao na biciklu opominjući rekreativce koji su uletali u prostor trke. Zaista, sve reči pohvale za sve ljude uključene u organizaciju, odlično odrađen posao. Da li neko možda zna šta je bilo sa onom kornjačom koja se niotkuda pojavila u blizini daljeg okreta na bajku? 🙂

Na ličnom planu

Ovaj događaj je za mene predstavljao A trku u ovogodišnjem kalendaru i za istu sam se u kontinuitetu spremao 12 meseci. Pre tri godine sam istrčao prve polumaratone. U dugom triatlonu sam od prošle godine. Sebe još uvek ne vidim na masovnim takmičenjima Ironman ili Challenge serije – triatloni u “porodičnoj atmosferi” poput Logarske doline u Sloveniji ili ove poludistance kod kuće je upravo ono što meni treba.

Prošle godine nas je bilo tridesetak, ove godine duplo više. S obzirom da je trka imala status zvaničnog prvenstva Srbije, konkurencija je bila ojačana mlađim snagama koje su i odnele lovorike. Na trci je pobedio mladi Nikola Jevtić sa fantastičnim vremenom od 4:23. Prvih deset takmičara je završilo trku ispod 5 sati.

Moj cilj je bio jasan: Odraditi pametnu trku, zadržati konstantnost od početka do kraja, sačuvati se na bajku za kvalitetno trčanje. Sve to za 5 sati i frtalj.

Plivanje

Plivali smo dva kruga u Savskom jezeru, u neoprenskim odelima, u basenu između nudističke plaže i Aqua-Ski poligona. Odličan izbor za plivački segment, orijentacija je znatno olakšana graničnom mrežom Aqua Ski prostora, i staza je po ličnom osećaju odgovarala dužini od 1.9km. Temperatura vode oko 17 stepeni, mirna voda i idealni uslovi bez trave u čistoj i dubokoj vodi.

Krećemo munjevito nošeni adrenalinom, pokušavam da pratim Marjana Lukića iz TK Tamiš međutim nije bilo šanse da ga sledim, stabilizujem puls i hvatam svoj ritam. Uskoro vidim pored sebe još jednog takmičara koga ne prepoznajem, otprilike smo sličnog ritma, ulazim mu u draft* negde nakon prvog okreta oko dalje bove, primećujem da on polako gubi ritam i da mi se više isplati da nastavim sam.

(*draft znači „zaklon“ tj. smanjenje otpora sredine u ovom slučaju vode, a na biciklu vazduha tj. vetra. Za razliku od biciklističkog segmenta draft u triatlonskom plivanju je dozvoljen i čak i poželjan na takmičenjima ovog tipa.)

Ovog leta sam puno plivao na Adi i to upravo oplivavajući Aqua-Ski tako da sam dobro upoznao “geografiju” prostora. Nastavljam sam, a na pola puta me prestiže kolega Bojan Đurić, koji sa sobom “vuče” jato triatlonaca u draftu sa belim kapama. Đurić ide dosta u cik-cak ostali ga slede ne bi li što više profitirali od drafta, odlučujem da se sklonim i nastavim solo ali ostajući malo iza njih – nekih desetak sekundi. Pravimo i drugi dalji okret nazad uz graničnik i ubrzo stajem na noge u tačno 31:30. Tačno koliko sam planirao, sa skoro minimalnim naporom. Prošlogodišnji rezultat oko 35 minuta, doduše na nešto dužoj stazi.

T1.

Zona tranzicije je bila na starom mestu na puteljku koji spaja rekrativnu stazu na Adi i stari obrenovački drum. Prva tranzicija je zanimljiva jer se tu beleži najviši puls na celoj trci. Praktično bez daha dolazim do bajka i u isprobanoj rutini uzimam samo najneophodnije: broj, kacigu, naočare, čarape i sprinterice.

Trku nastavljam u letnjem trikou koji sam imao ispod odela, bilo je toplo vreme tako da nije bilo bojazni od hladnoće na bajsu. Na bajk segmentu je potrebno odraditi sve značajnije obroke to jest “užinu”. Na treningu nikad ne koristim gelove čak ni izotonik ako nisu ekstremne vrućine i dužine. Pristalica sam “prirodnijih” namirnica. Banane sam fiksirao između aero-barova. U torbici na ramu sam naslagao 4 čokoladice i još jednu bananu a nekoliko double-dutch vafla ubacujem u svoj zadnji džep. 2 minuta za T1 umesto prošlogodišnjih 7. Sve ide po planu.

Bajk

Za većinu nas najlepši deo trke. Puls se polako smiruje. Telo je odmorno, sada treba pogoditi zonu i konstantno pedalirati. Bajk je moja najslabija karika, tek u poslednjih par meseci sam uključio treći trening nedeljno, i jedini cilj koji sam sebi postavio jeste strogo poštovanje uputstava trenera Vlade Savića i pogađanje pravog intenziteta koji će mi omogućiti kvalitetno trčanje u nastavku trke. Ubrzo me pristižu ostali takmičari. To je scenario na koji sam navikao, da prednost u vodi gubim na bajku. Prestiže me i drugar Ivan Bon sa kojim sam radio dosta zajedničkih treninga i sa kojim mi se zone dosta poklapaju. Ja odlučujem da ostanem tu gde jesam u sredini zone 3 po pulsu*.

(*Puls nije idealan reper, jer umesto objektivne informacije o snazi koju noge predaju pedalama, zapravo samo daje informaciju u suprotnom smeru, kako telo reaguje na rad predat mašini. Puls zavisi i od toga da li pedalirate sa višom ili nižom kadencom tj. na višem ili nižem prenosu. Ambiciozni triatlonci i profesionalci umesto subjektivnog pulsa koriste objekivnu fizičku veličinu a to je snaga predata pedalama merena u vatima (Watts). Dodatni gedžet koji to meri se zove Powermeter.)

Kako prolaze kilometri ja se osećam odlično, imali smo sreće ove godine, vetar je bio mahom slab, doduše bočni ali slabiji nego prošle godine. Ili se meni bar tako činilo. Trudim se da jedem i pijem. Okreti svakih deset minuta lome ritam, ali daju šansu da se malo protegnem, odmorim. Negde na pola bajka imam problem, prosto moram u toalet. Iako nisam previše pio, moram da stanem. Zaustavljam se i gubim skoro minut i po ali se posle toga osećam sveže i ostajem u istom ritmu do kraja vožnje. Posle dva sata na bajku počinjem polako da se osećam ukočeno ali ništa nalik prošlogišnjem izdanju kada sam se na kraju biciklističkog dela osećao samleveno. Vozio sam drumski bicikl sa montiranim aero-barom. Na treninzima sam pronašao idealnu poziciju i navikao leđa na aero* položaj.

(*Za razliku od sprint ili olimpijskog triatlona u dugom triatlonu svako vozi za sebe, grupna vožnja tj. draft su zabranjeni. Kako bi otpor sredine u odnosu na vozača bio što manji a brzina što veća, to jest vožnja efikasnija, vozač ne drži ruke na kočnicama već je laktovima naslonjen na srednji deo volana u nagnutom položaju – takozvanoj aero poziciji. )

Završavam sa prosekom od 32kmh i neto vremenom 2:48 što je skroman rezultat ali moj konzervativan pristup mi daje šansu da odradim dobro trčanje. Jer polovina trke je bila pre samo pola sata. Rezultat prošle godine na bajku 2:55.

T2.

Tranzicija sa bicikla u trčanje može da se odradi za minut, ali ja moram opet u toalet. Iako nisam ispio sve što je bilo u bidonima. Na trci sam više iz predostrožnosti zbog toplog dana, koristio izotonik i naravno vodu. Moguće da nenaviknut na izotonik reagujem na taj način. Sa prethodnim zaustavljanjem na bajku to je preko tri minuta za T2 što je dosta sporo. Prošle godine sam samo proleteo kroz drugu tranziciju. Minut gore dole u suštini potpuno nebitno na trci od 5 i više sati. U zoni tranzicije je „Coach“ koji me hrabri kako dobro izgledam i kako samo treba da uhvatim svoj ritam – sad si ponovo na tvom terenu!

Trčanje

Triatlonsko trčanje na umornim nogama je zaista veština za sebe. Jer kao limiter se neće pojaviti aerobna barijera, već zamor mišića. Fundamentalni trening za ovladavanje te veštine su čuvena spajanja (“brick” treninzi) kada posle jakog ili dugog bajka radite odmah („off bike“) trening trčanja bez zagrevanja.

Spajanja su ujedno vremenski i logistički najzahtevniji treninzi i nije ih lako uklopiti u poslovno-porodičnu matricu. Ja sam se preko nedelje trudio da recimo popodne odvezem bajk odmah posle posla, pa zatim u večernjim satima kada decu vodim na plivanje, odradim trening trčanja na „načetim“ nogama. U nedelju bih radio klasičan “brick” – trčanje odmah posle duge vožnje bicikla, ali nisam bio u prilici da tako glomazni trening odradim baš svaki vikend u nedeljama pred trku. Dugo vikend spajanje pojede pola dana a posle istog čovek nije baš pun energije da s klincima cepa fudbal na male goliće ili jurca po parku.

Na trčanju se osećam dosta dobro i trčim prvi krug bez ikakvih problema na pejsu oko 4:50. Temperatura je već dosegla 25 podeok, na suncu sigurno i više. Polumaraton u sličnim uslovima trčim za 1:33-1:35 tako da mi se vreme od 1:40 – 1:45 čini apsolutno ostvarivim i to je pejs koji sam navežbavao na treninzima. Prošle godine, trčanje je bilo prava agonija od početka do kraja ali sam nekako izgurao 1:53. U Logarskoj dolini proletos, posle super napornog bajka od preko tri sata sam solidno istrčao trail polumaraton sa 300m penjanja za 1:52. Bilo mi je jasno da sigurno mogu brže od toga.

Prvu polovinu sam lepo izgurao na prosečnom pejsu od 4:53, drugu polovinu je trebalo stisnuti zube i “braniti pejs” iz kilometra u kilometar. Ostajem jak do kraja doduše sa prosečnim pejsom koji je ipak par sekundi slabiji (4:55) uglavnom zbog blagog usporavanja u okretima zbog hidratacije. Prvih deset kilometara uzimam samo vodu, dok na 10. i 15. kilometru uzimam po jedan gel koji sam poneo u džepu iz druge tranzicije. Vreme na trčanju 1:42. Druga polovina sporija od prve za četrdesetak sekundi – odličan rezultat za triatlon.

Saldo

Ukupno vreme u cilju 5:07. Plan je ostvaren. Rezultat savršena motivacija za sledeću godinu i spuštanje ispod psihološke granice od 5 sati. Narednih par sedmica odmor, oporavak u bazenu, blagi treninzi po sistemu kad se uklope, bez obavezne strukture. U poznu jesen akcenat na trčanju – rad na brzini i beg sa asfalta, trail i brda! Planinsko trčanje na Fruškoj gori 2. novembra, Deliblatska peščara sa triatloncima, meditativna trčanja na Košutnjaku…i ako nas posluži vreme poneka pešačka foto-tura sa porodicom i prijateljima po Srbiji. Jedva čekam!

Linkovi za više informacija (i uživanja):