Poslednjih dana, čitajući fenomenalne članke na ovom sajtu, pronađoh se u nekoliko priča. Kada počnete sa rekreacijom (ozbiljnom) u 40-oj godini, da li je to eskapizam? Ha, možda sam baš slučaj za američku studiju!
Krenula sam sa hodanjem!
Imam skoro 42 godine, a pre dve godine sam (dakle u 40-oj) ušla u zanimljivu rekreativnu priču.
Slušajući priče bliskih i dragih ljudi koji su ozbiljni rekreativci, bezmalo i profesionalci, dođoh na ideju da i ja krenem na bilo kakvu rekreaciju.
Mislim da je važno pomenuti da pre toga nisam bila zainteresovana za bilo kakvu fizičku aktivnost, sem što sam par puta pravila društvo suprugu u njegovim šetnjama, gde sam ja, na pola puta, uglavnom htela da odustanem!!?! I bi kako bi!
Krenula sam sa malo bržim hodom što i nije bilo tako teško. Obzirom da sam išla sama, jer nemam zainteresovanih prijateljica, postalo je malo dosadno samo hodati. Rekoh onda sebi: „Hajde da malo kombinujem – pola km brzi hod, pola km trčanje.“
Trčanje mi je otvorila vrata novog sveta
U Čačku imamo zemljani bedem ukupne dužine 9km. E, to je već bila ozbiljnija priča. Tada sam već primetila da to moje trčkaranje pomalo otvara vrata nekog novog, meni do tada, nepoznatog sveta. Zapitah se šta li ima iza tih vrata još? Trebalo je vremena da savladam te početne zadatke, jer sam kombinovala na razne načine, prateći reakcije svog organizma.
Taj novi svet te mami da istražuješ, eksperimentišeš, pričaš o tome, deliš svoje prve uspehe, ali sa ljudima koji to razumeju. Primetila sam, kao i svi iz mog okruženja, da me interesuju neke sasvim druge stvari, da se menjaju afiniteti, da se više priča o zdravoj ishrani, o vežbama za zagrevanje i istezanje.
Jasno je da sam morala proći fazu blagih povredica kao što su istezanje prednje i zadnje lože, bol u kolenu, i sl. Uz sve to postalo mi je veoma važno kakvu garderobu nositi za trčanje, kakve patike, koliko puta nedeljno trenirati. Bila sam kao malo, ali veoma radoznalo dete.
U moru informacija i preporuka odlučila sam da ću raditi onako kako meni prija, jer to treba da 
bude zadovoljstvo, a ne opterećenje. Skoro godinu dana je to išlo blagom uzlaznom linijom.
A onda sam prvi put pretrčala svih 9km. Zamislite tu sreću! Apetiti polako rastu. Sve me interesuje, „gladna“ novih izazova, pomalo ljuta na sebe kada mi se ne ide…
Prelomni trenutak u životu: trčanje je moj životni stil
Dođe jesen, pa i zima, a ja bezmalo svaki dan na atletskoj stazi, srećna i nasmejana, postavljajući nove ciljeve – danas trčim jedan sat laganim tempom, sutra ću 45 minuta lagano, pa 15 malo brže i još 15 lagano.
Taj momenat kada sam shvatila da je trčanje postao moj način života i da sve češće pričam o tome (nekog sam smarala, ali bilo je i onih koji su beskrajno verovali u mene), bio je prelomni trenutak za moj dotadašnji život.
Kao što sam već pomenula sve me je interesovalo, te se tako rodila ideja da probam da istrčim polumaraton.
E tu je iskrsao mali problem – nisam imala podršku svog supruga za neku zvaničnu trku. Pa dobro, šta da se radi. Nije me to obeshrabrilo. Naprotiv, još sam bila odlučnija da ću istrčati 21095m, pa makar i nezvanično.
Pronašla sam (na ovom sajtu) desetonedeljni plan pripreme za polumaraton, srednji nivo i krenula 1.4.2013. godine na Dan šale!!!
Trudila sam se da maksimalno ispoštujem zadati program do 9. juna. Međutim, nikako nisam mogla da uklopim posao i taj veliki cilj, te sam 4. juna ustala i rekla sebi DANAS JE TAJ DAN! Ljudi, uspela sam! Nisam odustala, nije bilo lako, ali ja sam pobedila sebe! 2 sata i 13 minuta, ali to mi nije bilo važno. Već sutradan, išla sam na trčanje, ali „samo“ 8km!
Idemo dalje!
Sada, dva meseca posle, ja i dalje redovno trčim, uživam u tome, pronašla sam sebe. Nema potrebe da kažem koliko sam raspoloženija, puna energije, ništa mi nije teško.
A kako prija kada mi neko kaže: Video (la) sam te , ti trčiš svaki dan!“ Ne interesuje me da li je to eskapizam ili kako se već zove.
Mnogo je bitnije da je trčanje zdrav način bitisanja, pa i ako postoji problem, zašto ga ne rešiti upravo trčanjem? Verovatno ću sebi postaviti neki novi cilj.
A do tada, ja i dalje trčim, vrata tog čarobnog sveta nisu skroz otvorena, a to je, samo po sebi, dovoljan izazov. Citiraću jednog mladog, izuzetnog čoveka i sportistu iz Čačka: „BOL JE PRIVREMEN, A ODUSTAJANJE JE ZAUVEK!“
8 komentara. Leave new
Pored ličnih pobeda koje uvek volim da pročitam ovde, sjajno je da vidiš i da ljudi iz centralne Srbije sve više upoznaju trčanje.
Hvala Katarina, nadam se da će vaša priča inspirisati Čačane i Čačanke na akciju!
Hvala na ukazanom poverenju, ai ja se iskreno nadam da će ova priča biti bar donekle inspiracija mladim ljudima!
Pozdrav za Katarinu i Ljubićki kej 🙂
Pozdrav za Ćira 🙂
Kako me ova tvoja priča podseća na moju 🙂 I ja imam bezmalo 42 godine samo što sam krenuo marta ove godine, stidljivo, sa 8 minuta dnevno, toliko mi je trebalo da mi jezik iskoči iz usne duplje 🙂 Sada već tražim sebe na 21.095m ispod 2 sata i nadam se da ću na proleće uspeti. Stvarno je jako važno i moćno imati svoj cilj i stremiti ka nečemu ostvarljivom u životu.
Svaka čast, vidimo se na nekom maratonu 🙂
Izuzetna prica koja nadahnjuje,svaka cast.
Mnogi su izgubili osecaj,da je trcanje stil,nacin,zivljenja.Krenulia su da jure za komercijalnim vrednostima i nisu svesni u kakvom grcu zive,sta gube,propustaju.
Samo povratak osnovnim principima trcanja pomocice im da uzivaju u tome,a tad stize i napredak i u rezultatu i u zivotu.
Pozdrav
Svaka čast.
Jedna od najboljih priča o sebi koju sam pročitao.Kao da vidim sebe kada ovo čitam.
Najviše mi se sviđa rečenica koja bi i trebala biti ključ bavljenja sportom:
Već sutradan, išla sam na trčanje, ali „samo“ 8km!
Ne znam kakav je smisao istrčati polumaraton ako poslije ne možeš hodati 5 dana. Cilj sporta nije uništavanje svoga tijela nego njegovo izgrađivanje i uživanje u onom što ti ono može pružiti.
Pa,prosecna starost u Srbiji je 41.9godina,tako da je normalno da ljudi pocinju u tim godinama da trce,jer ih ima najvise: http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/srbi-sve-stariji-albanci-najmladi/67554