Priznajem, predstavlja mi problem da govorim o sebi, a problem je ponovo postao aktuelan kada mi je Saša Tucaković predložila da napišem mali članak….O sebi…

>Pristao sam, nakon dužeg razmišljanja o mogućem tonu tog članka. OK, rekao sam, ako time mogu da pomognem. Bilo kome, ma koliko malo. Jer znam i sam koliko je meni pomoć potrebna. Samo ne želim da činim ono što činim već 8 meseci. Ne verujem da moje kukanje i stalna priča o bolesti može biti od pomoći. Naročito mojoj porodici, prijateljima i prijateljicama, koleginicama i kolegama koji su mi nemerljivo pomagali i čine to i dalje. Zato počinjem, ali bez obećanja da će biti kratko.

Osećam se odlično

Osećam se odlično! Ne lažem, ne izmišljam, ne kažem to da bi njima (konačno) bilo lakše. I svakako ne zbog toga što sam prihvatio mantru „budi pozitivan“. To je, jednostavno, tako. Nakon agonija i pokušaja dužeg „gledanja u sunce“. Počelo je pre devet godina, bez ikakvog mog znanja o problemu malignog melanoma. Skinut je, nije se širio i to je to. Rečenica da on metastazira „bilo kad, bilo gde“ pokušavala je da se ureže u svaku moju poru, a ja sam se odupirao. I, nije to bio tako loš život… Redovnim kontrolama kupovao sam mir, kako bih disao „punim plućima“. Čak sam postao i sportista.

Glad za fizičkim naporom

Naime, u jesen 2013. godine, nakon 44 godine ničim izazvanog prezira prema fizičkim aktivnostima, osetio sam fizičku glad za fizičkim naporom. Pukim slučajem, uz puno napora da se odlučim da krenem i stida što se petljam u nešto gde mi nije mesto, krenuo sam, kod Bokija, prvog cross-fitera u Srbiji, na treninge. Prvi je bio besplatan, probni trening. Tada nisam ni znao da me čeka dizanje tegova, zgibovi i drugi moji nezamislivi poduhvati. Znajući „starog“ sebe, uplašio sam se odustajanja, iako sam bio privučen energijom koju takav jedan trening oduzme ali i trostruko vrati – za početak, boljim psihičkim stanjem. Nisam odustao do avgusta 2016. Zapravo, nisam odustao ni tada.

Imaš glavu za to

Na tim treninzima sam upoznao Maki. Ona i njen partner Darko trčali su polumaratone (i po neki maraton). Maki mi je predložila da ponekad odem do Ade sa njima, da trčimo. Ja da trčim duže od minut-dva… peeeet? Da li su oni normalni… 8 km oko Ade??? Šale se sa mnom. Maki je onda rekla nešto što svrstavam u antologiju. „Imaš ti glavu za to“.

Vreme zbivanja: jesen 2014; mesto: Ada; šta se dogodilo: mojih prvih 10 km. U aprilu naredne godine: moj prvi beogradski polumaraton u vremenu 2:02. The rest is history. Najpre vertikalni kilometar do vrha planine Rtanj, planine mog rodnog kraja na koju se nikada ranije nisam popeo; zatim polumaratoni: Dubrovnik, Novi Sad – noćni, Budimpešta, Sarajevo, Zagreb, Ljubljana, Sombor (moj lični rekord ispod 1:50 J )… mnoštvo manjih manifestacija, ali i planinskih trka.

Zašto cross-fit? Zašto trčanje?

Čitajući jedan članak, ako se ne varam – jednog australijskog istraživača – složio sam se sa njim: eskapizam! Zamor od svakodnevnog, ili, ako hoćemo i krupnije – bekstvo od nemogućnosti da se nešto krupno u životu promeni. Može se pobeći „u raznim pravcima“, ali sport deluje nekako zdravo, zar ne? Iako sam uveren da sam uradio mnogo dobrih stvari, ova je bila najbolja jer je (konačno) bila za mene. Ovo bekstvo me je menjalo i ja duboko verujem – na bolje.

U avgustu prošle godine zaustavila me je metastaza. Možda je ona znala gde će i kada će, ali ja nisam. I mnogo toga još nisam znao. I nije bilo neke preterane pomoći sa strane – da saznam. Ali sam uspeo. Da nisam, ovo danas ne biste čitali. Jer ja ne bih mogao da pišem. Metastaza je odabrala da najviše uznapreduje po mojim kičmenim pršljenovima i butnim kostima. Baš me ne voli. I neverovatno je zla.

Dugujem ogromnu zahvalnost dr Snežani koja mi je sa Bojanom i drugim članovima stručnog BELhospice tima dolazila u posete i redovno pozivala telefonom. Njihova ohrabrenja, ali i realnost u kojoj su me držali značili su mi preko potreban osećaj sigurnosti: da ću moći da se nosim sa nesnosnim bolovima, te da u odsudnom trenutku neću biti sam.

Zahvalan sam i Savi Pilipoviću, njegovom timu i Udruženju pacijenata obolelih od melanoma.

Da skratim ovu, već predugu priču: Uprkos raznim izazovima, uspeo sam da stanem na svoje noge iako sam u pojedinim situacijama morao da koristim invalidskih kolica. Pre tri nedelje sam otišao na Adu. Potrčao sam.

Vidimo se na polutki 22. aprila. Sa BELhospice timom!

Nebojša Tasić

PODRŽI BELHOSPICE