Za početak da se razumemo, dobar deo stvari koje ću da napišem se odnose isključivo na rekreativni sport. Profesionalizam je sasvim druga priča i o tome ćemo u nekom drugom postu.

Pre neki dan sam, po ko zna koji put,  prisustvovao interesantnoj prepisci na tviteru. Tema upravo ta, šta je bolje, otići na plivanje ili trčanje ili opičiti basket sa ekipom, koliko je generaciji koja je odrastala u jugi nedostajalo mogućnosti da se bave bilo čime sem fudbalom, basketom i sl. Ta rasparava me je pokrenula da zapišem svoje razmišljanje na ovu temu.

Sport kao igra, šta se krije iza?

Osim što sam se sportom bavio, jedno vreme sam i radio sa klincima kao trener golmana u rukometu. Od svojih starijih kolega sam naučio jedno pravilo, koje se odnosilo na rad sa decom uzrasta 8-10 godina koja tek počinju da treniraju. Pravilo je bilo sledeće, kada se pojave novi klinci njima prvo daješ da se igraju neko vreme, bez presije i pritiska, kada se navuku na igru možeš da im radiš šta hoćeš.

Da nisam preterao, to je pravilo, malo igre, a onda im radiš šta hoćeš, i mene asocira na dresuru i narko dilere, zato sam valjda i brzo prestao da se bavim ovim poslom.

Ali to je sam vrh priče, igra koju danas podrazumeva sport, ima uvek dve suprotstavljene strane i tu dolazimo do druge lekcije iz bavljenja sportom. Ta lekcija je bila, cilj je da postignete jedan poen više od svojih protivnika.

Nije mnogo bilo potrebno da se neki dečaci zanesu i ovom pravilu dodaju ono čuveno, po svaku cenu. Ili, sve je dozvoljeno ako te sudija ne uhvati…

Dakle šta se krije iza ideje sporta kao igre? Zrno. Da zrno, koje u duše mladih i čistih bića seju, roditelji i pedagozi. Sa dobrom namerom da nauče da funkcionišu u timu ili šta ti znam šta još, popločavaju put do sledeće stanice u našoj priči.

Hajde da ga merimo

Ovo je fraza koju sam pokupio u tom razgovoru na tviteru, koja me je pokrenula da napišem ovaj tekst.

Onog trenutka kada pojedinac usvoji kao pravilo ili naviku da je potrebno da ga meri sa nekim da bi imao veći, makoliko on bio mali, isti taj pojedinac je osuđen na traženje manjeg od sebe, a ne na traženje rešenja za svoj sopstveni rast.

E kada deci, date da se igraju i kažete im da je neophodno da pobede, oni počnu da se mere. Ko je najbolji u odeljenju, ko je kapiten, ko je prvi golman, ko je popularniji među devojčicama…. Čiji je veći…

To je zrno koje ste im dali i koje ih celoga života ubacuje u razne probleme, stvara pogodno tle za komplekse, sujetu, strahove… A vi ste samo želeli da nauče da rade u timu i da se socijalizuju, znam zajebano.

Ideja trčanja koju volim ili ajde da ga nemerimo, meri ga sam

Koj