U poslednje vreme na društvenim mrežama, treninzima, blogovima ali i na sopstvenom sajtu, sve češće čitam rečenice tipa: „Puko sam fizički, ali sam izvukao srcem, idemooooo!!!!“, „Kad noge neće dalje, pravi trkač vuče srcem!!!!“ i tome slično.
Ok, društvo, obožavam entuzijazam, ali kako kaže stara pirelijeva reklama: „Snaga bez kontrole ne znači ništa“ – dakle Srce je mišić i pomirite se s tim, od drugih mišića se razlikuje samo u jednoj stvari, puca samo jedanput.
Ovaj tekst pišem pre svega zbog svežih trkača i trkačica, koje srećem stalno i koji zrače neverovatnom energijom, da trčanje ima moć da menja život. Ako vas ego savlada u bilo čemu u životu, pa tako i u trčanju, više ne radite to iz pravih pobuda.
Ovaj tekst pišem pre svega zbog svežih trkača i trkačica, koje srećem stalno i koji zrače neverovatnom energijom, da trčanje ima moć da menja život. Da li zbog manjka informisanja ili nečeg drugog, prepušteni su sebi, i naravno pričama ljudi koji su „iskusniji“ od njih. Neretko im slepo veruju, i neretko su ti ljudi totalno u krivu.
Istrčati maraton nije velika stvar!
Verujte mi, u trčanju maratona nema neke velike veličine. Izadješ na stazu, istrčiš. U čemu je onda caka i velika mudrost? Velika stvar je u pripremama. Svako ko se valjano pripremio, psihički i fizički neće imati problem da istrči maraton. Ali neće imati problem ni da odustane na 30km ako primeti da nešto zaista nije uredu. Neće imati problem da uspori i dogega se do kraja i zanemari svoj PB, jer nije život jedna žena…
Dakle trčanje trke je samo kruna procesa. Ako se desi da nešto nije krenulo po planu, odustajanje je trenutna stvar, jer ako ste prošli proces odmorićete i za mesec dana na nekom drugom maratonu postići svoj cilj bez da rizikujete zdravlje.
Ostavite ego kod kuće!
Koliko ego tripa u ovom trenutku kruži kroz rekreativno trčanje verovatno ni sami nismo svesni. Dokazivanje i dokazivanje, ono čuveno merenje i stalno takmičenje sa nekim i nečim. Ako vas ego savlada u bilo čemu u životu, pa tako i u trčanju, više ne radite to iz pravih pobuda i bolje je da prekinete i potražite ljubav i razumevanje, nekada i pomoć.
Konkretno, kada vam bude jako loše na trci i kada umesto da stanete u hlad i sačekate da vidite šta ćete, počnete da dokazujete da možete vi to na čuku da istrčite, rizik na trci kao što je Novi Sad ili Beograd je veoma veliki.
Anti-idoli
Medju deset zapovesti postoji i ona koja je vezana za idole, zar ne? Pa zašto onda pobogu gledate u druge trkače, sa sjajnim vremenom, tehnikom, tako graciozne i dobro opremljene kao u idole?
To su ljudi od krvi i mesa, koji trče iz nekih svojih razloga. Nećete verovati da mnogi od njih leče neke svoje bubice, krize srednjih godina, seksualnu frustraciju, problem u braku ili na poslu.
I da oni su super brzi, ali ako ne pronađete svoj razlog i svoju motivaciju u životu, onda vam ostaje samo da težite nečemu tuđem i drugačijem od vas samih. U tom slučaju, trčanje vam neće pomoći da ispunite sve svoje potencijale i lepotu, a imate ih i meni je iskreno žao da tako bude.
Srce je mišić – deal with that
Za kraj i poenta. Suštinski, podeljena je u tri dela.
Najvažnija stvar kod bavljena trčanjem je sistem i kontinuitet, Imati trenera ili stručnu podršku u klubu, kroz plan priprema ima jako puno smisla. Jednostavno nije dovoljno da izadjete napolje i zapnete svakodnevno za trening. Napredak je vezan za znanje. Sve što radite na svoju ruku je rizik, a čak i dobre stvari kada preterate i radite prebrzo mogu da vam budu kontraproduktivne.
Idite kod lekara i proverite svoje zdravlje. Cela stvar kod rekreativnog trčanja je da poboljša kvalitet života. Dakle ako ćete da uništite kolena, leđa ili nešto treće onda ja ne vidim razlog čemu sve to? Ako ga vi i vidite onda zapamtite naslov, ja sam ga naučio baveći se sportom godinama i od velikog broja sportskih lekara koji su me pregledali 2-3 puta godišnje i uvek ponavljali tu mantru.
Kada prođete dobar trening, kada ste sigurni da je sve ok sa zdravljem, budite tu i sad, na tom mestu gde jeste. Ne na društvenoj mreži, ne na grupnom treningu gde se samo o vremenu priča, budite ok sa sobom. Uživajte, samo dok uživate u svakom koraku svog puta on ima smisla. Da se razumemo, naravno da ćete izaći iz zone komfora i da će biti teško, đavolski teško ponekad, ali ako ste tu i sad onda ste svesni te muke i njene prolaznosti, svesni ste i svog tela i granice kad je stvarno dosta, svesni ste i da ne treb da uništite sve zbog ega ili ko zna čega.
Bliži se gomila prolećnih trka, bez obzira da li će ti to biti 1. ili 101. trka u životu pozivam te da razmisliš:
- Koliko si spreman/a, toliko i trči.
- Ostavi ego kod kuće – ovo radiš zbog sebe i svog zdravlja, ne da bi dokazivao/la nekome nešto
- Prekontroliši svoju motivaciju – ako ti je motiv da se pokažeš ili dokažeš nekome nešto, nemoj sebi to da radiš, jedini pravi i ispravan motiv tebi si ti.
- Ok je odustati od trke – tvoja i bezbednost drugih učesnika je uvek na prvom mestu, kraj maja je veoma nezgodan i svakome može da se desi da i pored pripreme pukne i ne završi trku.
Na kraju da dodam da se ne bismo po komentarima jurili, znam da je srce organ i da je srčani mišić samo deo organa. Nadam se da se razumemo oko ostatka 🙂 Šta kažete?
15 komentara. Leave new
Svaka ti je zlatna!
Sve na mestu. Zdravlje je bitno i jako je bitno kako se osećamo kada treniramo i trčimo.
Saveti da treniramo planski i da kontrolišemo svoje zdravlje su praktični i jako korisni za srce kao organ.
Fali malo redloga kako da izađemo na kraj sa tim našim „egom“ (ako uopšte i želimo, ko smo mi da kažemo da je to loše ili ne?). A i ne možemo ga tek tako ostaviti kod kuće, ipak smo i mi taj ego 🙂
Evo nešto što ti može biti osnov da razradiš dodatno temu. U pitanju je razlikovanje MOTIVACIJE I INSPIRACIJE, sa par dobrih pitanja koje svako može da postavi kako bi uvideo kako se oseća kada trči. To je iz knjige Danijele Laporte, The Desire Map.
Srce kao organ će teško da strada. Ono je u hijearhiji naših organa veće od npr kolena (fenomenološki govoreći). Neko ko nije u dodiru sa sobom (i ne ulazi u svet trčanja planski) skenja prvo svoje tetive i zglobove, jer neće biti dozvoljeno da se unitšti srce. Retko kome otkaže srce-mišić (treba proveriti EKG u svakom slučaju!).
Mislim da svako zaslužuju šansu da pokaže od čega je napravljen. Pokaz(iv)ati sebi to ili drugima to je motivacija. Ne znam da li je to ego.
Nekom je trčanje izraz svoje lepote, svojih potencijala… Kao fotografija ili ples. To je inspiracija.
Često je to povezano i izmešano. Ko može to da odvoji i proceni za drugoga? Samo za sebe.
—
Sa druge strane, neki ljudi nikada neće biti inspirisani trčanjem. Ali će biti motivisani. Ako se pri tome osećaju jačim, puniji života, lepšim…. Ja sam sasvim u redu sa tim.
Ako se zbog tog pritiska, dokazivanja, upoređivanja, osećaju pod stresom, iznervirano, neispunjeno – tada neko može ispitati bavljenje trčanjem. Ako „radi na tome“ ili pak nastavlja, u svakom slučaju ja sam u redu sa tim.
Ni u jednom slučaju mi nije žao, već samo poštujem.
Ja kažem: Svaka čast za tekst! Sve ovo je bitno da prisvojimo, i da jednom za svagda skontamo da zbog jedne trke ili jedne želje možemo upropastiti celu trkačku karijeru… bilo mi je teško dok sam trčao sam, i na treninzima i na trkama… pre nekih 10-ak dana sam krenuo da radim sa trenerom, koji mi sve lepo isplanira, krenuli smo lagano, sa ne tako jakim treninzima, a u isto vreme raznovrsnim… posle svakog sam se osećao toliko lepo i odmorno da je to neopisivo… (doduše tokom istog nije uvek lako „izgurati“ do kraja, ne može baš da bude med i mleko, bez uloženog truda i znoja nema ni rezultata)…
Slažem se sa napisanim u vezi sa pristupom treninzima, ali „trčanje na srce“ kao izraz je u ovom tekstu je grubo izvučeno iz konteksta, kao i ono što trkači napišu u svojim treninzima. To ne znači da je neko trčao do otkaza organizma, već da je neko iako mu je bilo teško (a to teško se često odnosi na unutrašnju borbu sa sobom) da je odradio trening. Takođe svako ko ima kontakt sa početnicima zna da su im često određene dužine poprilično zastrašujuće. Tebi ili meni je 10km možda šetnjica, ali njima je to veliki pojam i često sumnjaju u sebe da li mogu da istrče tu kilometražu. E tada se trči srcem. Kad se strahovi i sumnje ostave po strani i izađe se na stazu i završi trening ili trka.
Mislim da je slična situacija bili prošle godine sa onim motivacionim posterima na kojima su bile asocijacije na povraćanja, ali ne verujem da ima nekog ko će te stvari zaista shvatiti bukvalno, pogotovo među rekreativcima (viđao sam samo profi sportiste da rade sebi ovakve stvari)
Mislim da ces morati da se slozis ovde sa mnom, da pocetnik ne treba da istrcava 10km, pa cak ni „srcem“. Pocetnik krece od nule. Onda daje srce i dusu (i nadam se pamet) planskom treningu, posvecuje se treninzima i nakon nekoliko nedelja (mozda i meseci) mocice da istrci tih 10km. A ni tada mu nece biti „setnjica“.
10km kao brojka je navedeno samo kao primer kilometraze, mogao sam da stavim i 1km ili 5km. Moja poenta je da pocetnicima zadata kilometraza X na treningu koju treba da istrci zastrasujuca ponekad i da je pored faktora fizicke pripreme cesto potreban i faktor spremnosti u glavi i srcu da se ta kilometraza istrci i da se ne odustane od treninga (a cesto i od celokupnog trcanja)…
Da bi se usudio da trčiš poumaraton ili maraton moraš da imaš svoj ego. Bol je sastavni dio tako duge i teške trke. Meni je 55-a i trčao sam polumaraton BG za 1,55. Sve živo me bolilo. još vjetar u prsa, pa uzbrdica od Brankova mosta me uništila. Ali mi ego nije dao da odustanem ili stanem.Pripremao sam se kako znam i umijem sa nekim planom koji nisam mogao da ispoštujem. Na sve to noć pre trke komšije su pravili lom čitavu noć slaveći pobjedu Partizana u derbiju!. Ego mi nije dao da odustanem. A tek kako mi je narastao poslije trke.
Skoro sam se zaljubio u sebe ponovo. To je od mene.
Vrlo vazan clanak!!!
Saveti, kao i ovaj, su potrebni svima. Posebno su vredni u određivanju mere, u dimenzionisanju narednih koraka do ostvarivanja cilja, pa tako dalje. Cilj treba da bude uvek rad na sebi, učenje i popravljanje sebe, antistres priprema i želja ne da budem bolji od tebe – već bolji od sebe od juče.
Odavno nisam procitao ovako zreo tekst. Svaka cast !
Odličan tekst.
Nažalost svoj prvi polumaraton pre dve godine sam morao odustati 350m pre cilja.
Odugovlačio sam sa tim 2-3km i skoro je bilo fatalno.
Dakle, sve iz teksta važi, znam iz iskustva. 🙂
Sada se spremam za novi pokušaj. Baš sam danas bio kod doktora (kardiologa) i vidimo se u NS 🙂
puko sam fizicki,al sam izvukao srcem,idemooooo…recimo u kolektivnim sportovima narocito u vaterpolu posebno sidras ili pivot ovo gore izgovara iz utakmice u utakmicu,zar ne..
“Puko sam fizički, ali sam izvukao srcem, idemooooo!!!!”, “Kad noge neće dalje, pravi trkač vuče srcem!!!!” Jos uvek nisam upoznao osobu koja govoreci ove reci misli na srce kao organ. 🙂
Sve je na mestu… verujem da ste stručni i dajete dobre savete. Imam jednu primedbu i zapažanje… iz ličnog iskustva. Trčim maratone sedam godina… redovno trčim preko godine… počela sam sama… solo, bez trenera i sparing partnera… ili bilo kakvog društva. Išla sam preko trnja do zvezda… odnosno iskusila sve teže delove dolaženja do cilja… i uspela da istrčim sve maratone i polumaratone bez trenera… ako sada budem uspela i da popravim vreme, verovaću da mi trener nije bio ni potreban. Naravno, ima jedan izuzetak… imala sam tajnog internet trenera , preko sajta trčanje.rs…. pa ovom prilikom moram da pohvalim ovaj savršeni srpski sajt gde mogu da se nadju svi saveti za trkače. Što se tiče srca… sve u srcu počinje i tu se završava. Šta vi mislite o onoj teoriji da svaki čovek ima predviđen broj kilometara koje može da istrči u životu, pa ako preterano trči, pre može da umre ili lakše da potroši svoj život da li ste čuli za to?