srbija zemlja trcanjaSebe smatram umereno sumnjičavim pozitivistom otvorenog uma. Eto tako na primer verujem da u svemiru nismo sami, da s onim piramidama nisu čista posla, da telepatija stvarno postoji i da ima nečega nakon smrti. Ali, uz svo dužno postovanje, ja stvarno ne verujem da je Srbija zemlja trkača kao sto to piše ovde 
Dakle, dragi autoru pomenutog teksta, bacam ti rukavicu u lice! Evo sta Srbija zaista misli o trčanju.

Misao broj 1: Trčanje nije sport

Sport je fudbal a trčanje je zagrevanje pred utakmicu i tehnika prelaska s jednog na drugi deo terena. Ovo poslednje je samo u slučaju vrlo naprednih ekipa – naši fudbaleri se iz bezbednosnih razloga jos uvek služe tehnikom šetanja po terenu. Samim tim, iako trčanje aktivira skoro sve grupe mišića u telu, podstiče cirkulaciju i podiže nivo dopamina – verujte okolini, trčanje nije sport. Sa toliko provedenih godina u kafićima gledajući utakmice valjda smo dovoljno stručni sportski znalci da o tome sudimo.

Misao broj 2: Problem “dve leve noge”

Trčanje ja zaista jako komplikovano. Deca nisu u stanju da tečno govore i u potpunosti razumeju svet oko sebe samo zato što svu svoju energiju, intelekt i koncentraciju troše na trčanje. I onda još i ponekad padnu i ogule koleno! Ej! Pa to se NIKAD ne bi dogodilo da nisu pokušala da izvode intelektualno izazovne, motorički prezahtevne pokrete trčanja! Trčanje je namenjeno isključivo vrhunskim sportistima, profesionalnim atletičarima kojima nikad niko nije rekao da su smotani. Jer ipak, ono što nam drugi kažu je ono što mi zaista i jesmo. Eto na primer Van Gog je bio uzasan slikar, Galilej lud, a i od ovog Cezara nista nema da bude. Samim tim, ukoliko vam je okolina ceo život govorila da ste smotani te umiru od smeha na vašu ideju da trčite, poslušajte ih – sigurno znaju o čemu pričaju. I evo jednog malog saveta – sledeći put kada negde kasnite te hodate jako, jako brzo koncentrišite se dobro jer moze doći do instinktivnog spontanog “potrčavanja” a to nikako ne želimo jer ipak, to je previše opterećujuće za naše “dve leve noge”.

Misao broj 3:  Trčanje goji/Trčanje mršavi

Iako ovo možda deluje antagonistićki u pitanju je potpuna istina: ukoliko ste malo buci a hoćete da smršate – u ime Boga nemojte da trcčte!!! Od toga će vam se stvoriti mišići preko sala i onda ćete biti kao Stalone i nikad više necete smršati. Ipak, ako ste slučajno mršavi a nešto vam se trči zbog kondicije – NIKAKO! Trčanje topi i mišiće i salo a možete i da kolabirate. Takodje, bilo da ste debeli ili mršavi, od trčanja moze gotovo sigurno da vas strefi srčka. Zapravo, kad malo bolje razmislim, trčanje je veoma opasno, skoro koliko i sedenje na ‘ladnom betonu, i u širokom luku ga treba izbegavati.

Misao broj 4: Trčanje je samo za lepe ljude

ali ipak trčim :)

ali ipak trčim :)

Ulazim juče u jednu sportsku prodavnicu u unutrašnjosti – necu da kažem gde ali ću reći da sam ja izvorno  Požarevljanka. Unutra žena, obraća se prodavačici i kaže: “Uplatila sam teretanu i kupila sam neku roze trenerku i fali mi sad patike da mi se slažu ali znaš mora i s majicom da se uklopi”. Prodavnica puna, niko ne vidi ništa čudno u tom zahtevu. Zašto? Pa zato sto je potpuno logično! Kako žena da se pojavi u teretani a nije u tonu?! Kako?! I ko jos uopšte ide na sport a nije savršeno gradjen, zategnut i sveže sa frizure?!

Trčim ja letos po Tašu – zadihala se, duša u nosu, žute patike i crne čarapice i ko zna sta jos od boja na sebi, čupava, zarumenjena i još imam koje kilo masti više koje se pomera u smeru suprotnom od ostatka tela a nosim i džukelu sa sobom. Dolazi riba na stazu: plava, preplanula, poslednja moda. Posle 300m ona od vrućine skida majicu; doduše noć je, oko 20 stepeni ali je i meni bilo vruće kad sam je videla. Bujne ztegnute grudi. 6 pack. Ja da izgledam kao ona išla bih gola! Ona trči jos 500m i odlazi kući. Njoj je to dovoljno da izgleda onako. Za to vreme pored sprava, to i svako drugo veče, stoji more momaka golih do pojasa sa telom Apolona. Sad mi je jasno što mi je onda onaj sa pivom i cigarom u ruci iz kafica dobacio “trči trči debela”. Samo lepi ljudi se smeju baviti sportom.

Tako da, ukoliko niste savršeni a baš vam je pripelo da se bavite trčanjem kao ja, radite to isključivo u vreme kada niko ne može da vas vidi.

Misao broj 5: “Luda Nasta”

Nećeš verovati draga moja...

Nećeš verovati draga moja…

Jednom me je zaustavila policija da me ispita šta ja radim u toj ulici punoj diplomatsko/političkih predstavništva svako veče u isto vreme. Sumnjivo im bilo da samo trčim. I prolaznici su me slikali par puta pokazajući prstom “vidi ono” ili “vidi ovu”. Takodje, majka me je zamolila da kada dodjem za vikend ne moram baš i tad da trčim jer se komšije u Požarevcu raspituju za moje zdravlje a rasčulo se i šire. Ja sam prvo mislila da je zbog zimske sportske opreme – ono šal preko usta, kapa do nosa. Pa sam posle mislila da je zbog kučeta koje vučem sa sobom. A onda sam shvatila da u trčanju leži zec. Šta ja imam tu da trčim gde mi vreme/mesto nije?! Dakle mnogo je bitnije da se ne pravite vi jedini pametni i smucate trčeći po ulicama glumeći “ludu Nastu”, nego da zaista ne poludite od nagomilanog stresa od kog samo sport oslobadja. A i onako trčanje nije sport, vrlo je opasno, jako komplikovano a i vi niste bas toliko savršeni da bi se njime bavili.

Misao svih misli: Pali cigaru, narucuj jos jednu kafu i sedi kolko te guza nosi! Sigurnije je i pametnije

A SADA MALO MOJIH MISLI… 

Ovo je moj drugi tekst. U prethodnom sam rekla da za savetovanje o trčanju nisam školovana te da sve sto kažem na tu temu treba uzeti sa rezervom. Medjutim, eto u terenska istraživanja  se tu i tamo razumem. Tako, poznato mi je da je jedna od najvećih mana anketne tehnike prikupljanja podataka to što se ispitanici umesto iskreno izjašnjavaju onako kako žele da budu percipirani; otud statistički najveći broj Srba gleda najradije National Geographic i History Viasat. Samim tim, ništa meni nije čudno što se veliki broj ispitanika gore spomenutog istraživanja izjasnio kao “trkač” iako prostom observacijom ulica i parkova vidimo da to najverovatnije nije tačno. Ono sto je meni čudno, ali drago čudno – neki bi rekli “pozitivno iznenadjenje”, je što je ocigledno biti “trkač” percipirano kao nešto poželjno i dobro uprkos svim predrasudama koje “u narodu” o tome vladaju, a koje sam pokušala da sumiram gore.

Drugim rečima, nemojte da vas blago sarkastični ton ovog teksta zavara: to je samo posledica prekomerne količine Branislava Nušića u najranijem uzrastu te slab pokušaj autorke da doda dozu humora svojoj analizi sveta oko sebe. Ako ostavimo sve to po strani, ali i svaku statističku analizu istraživanja koja kao obična igra brojevima pokriva i otkriva realnost, moj subjektivni osećaj odnosno moja istina jeste da smo svedoci “ere” trkačke emancipacije u Srbiji. Dakle jesmo mi loši al se popravljamo :). Na moju veliku radost, sve je više nas – iskrenih trkača; odličan dokaz je eto i sam ovaj sajt. Medjutim, to nije sve. Ja rekreativno trčanje vidim kao posledicu želje za očuvanjem zdravog duha te potrebe za zdravim telom, kao tekovinu viših stupanja civilizacije. Samim tim, činjenica da je trcanje ipak naša aspiracija mi daje nadu da se mi budimo iz našeg zimskog, balkanskog sna i krećemo ka nečemu boljem. Tako da, koliko god ja ne verovala u iskrenost spomenutog istraživanja, ipak verujem u nas i u našu želju da menjamo svet u kom živimo. Zato, patike u ruke i na ulice!

Ovaj tekst je namenjen svima onima koji žele i mogu da doprinesu da Srbija jednog dana zaista postane zemlja trkača ali možda iz nekog od gore navedenih razloga jos uvek oklevaju.